Михајло VIII Палеолог

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михајло VIII Палеолог

Michael VIII Palaiologos.jpg
Михајло VIII Палеолог

Датум рођења: 1224.
Датум смрти: 11. децембар 1282.

Михајло VIII Палеолог (грч. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, 1224/1225 — 11. децембар 1282) био је византијски цар од 1259. до 1282. Оснивач је династије Палеолога, која је владала Византијом до пада Цариграда 1453. Повратио је Цариград 1261, који су заузели крсташи 1204. и од тада је био у саставу Латинског царства. Овим подвигом Михајло је са успехом окончао борбу Никејског царства за обнову Византије.

Успон на трон[уреди]

Михајло је био рођен 1224. 25 као син великог доместика Андроника Дуке Комнина Палеолога и Теодоре Анђео Палеолог, унуке цара Алексија III Анђела. И поред данашњег непотпуног познавања византијске генеологије, међу прецима је имао бар 11 царева. Самим тим Михајло је представљао једнога од племића најугледнијег порекла међу византијском аристократијом и можда би и наследио трон регуларним путем да Четврти крсташки поход није скренут у правцу Константинопоља 1203. године.

Веома рано је напредовао, тако да је постао командант латинских плаћеника, који су били у служби царева у Никеји. Неколико дана након смрти цара Теодора II Дуке Ласкариса 1258. Михајло Палеолог је заузео позицију регента осмогодишњем Јована IV Дуке Ласкариса, тако што је најпре организовао атентат на утицајног бирократу Георгија Музалона. Након тога постао је врховни заповедник византијске војске (мега дукс) и у новембру 1258. добио је титулу деспота. Уз помоћ Републике Ђенове 1. јануара 1259. Михајло је проглашен за цара као савладар младог Јована IV.

Влада[уреди]

Успон Никејског царства запретио је Епирској деспотовини и латинској Ахајској кнежевини. Када су Никејци организовали поход на Тесалију 1259. године, кнез Гијом II Вилардуен и деспот Михајло II су покушали да јој се супроставе у Пелагонији. Међутим, међу савезницима је владала неслога, Епирци су побегли ноћ пред битку, док је Гијом тешко поражен и заробљен. Како би се откупио морао је да положи вазалну заклетву никејским царевима и одрекне се неколико важних тврђава попут Тебе и Мистре. Победа над балканским ривалима за византијско наслеђе омогућила је Михајлу да преотме Цариград од латинског цара Балдуина II. Византијска војска под командом Алексија Стратегопула је 25. јула 1261. године и ослободила Цариград који је био у франачким рукама још од Четвртог крсташког похода и пада Цариграда 1204. године. Михајло VIII, у то време још увек савладар младог Јована IV Дуке Ласкариса, је 15. августа свечано ушао у ослобођени Цариград и крунисао младог Андроника II за свог савладара. Након тога злосрећни Јован IV је уклоњен тако што је ослепљен и стављен под кућни притвор.

Византија 1265.

Тиме је нова династија Палеолога сменила претходну владарску кућу Ласкариса. Међутим, патријарх Арсеније (1255—1259., 1261—1267) је због ослепљивања Јована IV анатемисао новог цара који је узвратио 1267. тако што је сменио јогунастог патријарха и на његово место довео Јосифа I (1267—1274). Након што је Јована IV прогласио неспособним за цара Михајло је удао његову сестру за странце, са циљем да њихови потомци не могу угрожавати трон његова сина касније. Када је ушао у Цариград Михајло је поново успоставио византијске обичаје и церемоније, а саборна црква Пресвете Мудрости је ритуално очишћена пошто су у њој од 1204. вршени латински црквени обреди. Михајло се трудио да насели Цариград и обновио оштећене или уништене цркве, манастире и јавне зграде. Био је свестан опасности да се латински Запад поново уједини против њега и поново успостави латинску власт у Цариграду. Посебна опасност су били Карло I Анжујски, папа и Млечани.

Уз папину помоћ Михајло је закључио 1263. и 1264. мир са својим бившим непријатељима. Михајло је био у савезу са Ђеновом против Млетачке републике и латинских држава у Егеју. На крају је Михајло склопио мир и са Ђеновом и са Млетачком републиком, настојећи да одржи равнотежу снага повољну по царство.

Претња Карла I Анжујског и Лионска унија[уреди]

У фебруару 1271. Карло I Анжујски започиње ширење на другој страни Јадрана, тако да најпре заузима Драч, а брзо после тога контролише већину Албаније. Фебруара 1272. проглашава се краљем Албаније. Карло се надао да ће кренути против Цариграда, али одгодио је све због жеље папе Гргура X да уједини православну и католичку цркву.

Карло је иначе био у лошим односима са гибелинским (антипапски град) градом Ђеновом. Новембра 1272. избија рат са Ђеновом, а остали гибелински градови придружују се Ђенови, па се гибелинска побуна раширила по целој северној Италији. Михајло VIII Палеолог је слао новце гибелинским градовима северне Италије.

Како би избегао поход Карла Анжујског на Цариград, Михајло је ушао у преговоре о црквеној унији са папством. У јануару 1274. патријарх Јосиф I, који се у случају уније сада нашао у опозицији према цару, је притворен у манастир, и 6. јула исте године византијски емисари су у Лиону потписали унију са католичком црквом Лионску унију. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством. Цар је поново променио патријарха и овога пута омогућио избор присталице уније Јована XI Века и смену Јосифа чије су присталице постале познате као јосифити. Византијско друштво и црква су се жестоко поделили и цар је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије. Са друге стране, полунезависни деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског краља Карла Анжујског.

Михајло клечи пред Христом, новац искован да би се прославило ослобађање Цариграда од крсташа

Латинска унија је омогућила Србији и Бугарској да искористе неслогу и да помажу противнике уније. Михајло је успео да искористи грађански рат у Бугарској, па је заузео делове Тракије током 1270их, а свога зета Ивана Асена III је краткотрајно поставио на бугарски трон. Једно време дипломатска унија омогућила је Михајлу да добије предах у сукобу са западним силама, али на крају је папа Мартин IV ипак екскомуницирао Михајла, помажући на тај начин Карлу Анжујском.

Михајло VIII Палеолог није успео да наметне унију у Византији, али и даље је уверавао папу да је искрен у покушајима да успостави унију. Због тога папа забрањује Карлу Анжујцу да нападне Цариград. Знајући за то Михајло VIII Палеолог је започео кампању у Албанији при крају 1274, па заузима два града Берат и Бутринт. Имао је успеха и на Еубеји и Пелопонезу.

Нови папа и потпиривање побуне на Сицилији против Карла Анжујског[уреди]

Избором новог папе Мартина IV, Карло добија 1280. слободу деловања против Византије. Папа је био Француз и ставио је цели папински апарат Карлу на располагање. Одустало се од уније, а Карло Анжувинац добија одобрење да обнови Латинско царство.

Карло започиње рат у Албанији. Осваја 1280. Бутринт у Епирској деспотовини. Започео је и опсаду Берата. Када је стигла византијска војска, разјурила је Карлову војску и заузела је унутрашњост Албаније. Карлова војска је губила и у Ахају.

Михајло VIII Палеолог и Педро III Арагонски су ковали планове против Карла Анжујца. Анжујци су били непопуларни на Сицилији. Сицилијом су владали корумпирани француски службеници. Побуна против Француза избија на ускршњи понедељак 30. марта 1282. и позната је као Сицилијанска вечерња. Хиљаде Француза је убијено током побуне. Једино су поштеђени они Французи, који су се добро понашали према становништву.

До краја априла једино је Месина остала у рукама Карла Анжујца. Због дипломатских грешака Карлових представника и Месина се буни 28. априла 1282. У Месини је запаљена Карлова крсташка флота.

Педро III Арагонски је био изненађен, јер је побуна уследила раније него што се надао. Побуна је требала уследити када Карло Анжујац крене према Цариграду. Сицилијанци су замолили папу да их стави под своју заштиту. Међутим папа Мартин IV је био изузетно лојалан Карлу Анжувинцу и француским интересима, који су стајали иза њега, па екскомуницира побуњенике, као и Михајла VIII Палеолога и гибелинске градове северне Италије.

Литература[уреди]

  • Nicol, Donald. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, 1993
  • Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, 1991
  • Vannier, J-F. Les premiers Paléologues (Etudes prosopographiques), 1989
  • Чланак укључује текст из енциклопедије Британика једанаесто издање из 1911, која је сада у јавном власништву.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Михајло VIII Палеолог



Претходник:
Јован IV Ласкарис
Византијски цареви
(12591282)
Наследник:
Андроник II Палеолог
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}