Миша Анастасијевић
| Миша Анастасијевић | |
|---|---|
|
|
|
| Пуно име | Миша Анастасијевић |
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 24. фебруар 1803. |
| Место рођења | Пореч (на Дунаву) (Османско царство) |
| Датум смрти | 27. јануар 1885. |
| Место смрти | Букурешт (Краљевина Румунија) |
| Рад | |
Миша Анастасијевић (Пореч (на Дунаву), 24. фебруар 1803 — Букурешт, 27. јануар 1885) је био велики трговац и добротвор.
Садржај |
Детињство [уреди]
Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Пореч (на Дунаву)Поречу - (Доњи Милановац). Мајка Ружа, домаћица, умрла је на порођају. О Миши се бринула помајка Миља, чак и пошто је умро њен муж Анастас. За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Са једанаест година је у Поречу био учитељ, будући да је знао да чита и пише.
Пословни човек [уреди]
Већ као дечак започео је бављење трговином. Прво ради као слуга у дућану Динуловића, где је, између осталог, кувао и продавао сапун. Потом прелази у најам код Ага Вула Глигоријевића, тадашњег Поречког старешине. [1]
Године 1817. постављен је за цариника на добровачкој скели, где остаје до 1822. године. Тада већ има уштеђевину од 300 гроша и започиње већу трговину. Ускоро је међу богатијим људима у Србији. Оженио се 1825. године Христином Урошевић, млађом ћерком свештеника Илије Урошевића.[2] Преко њеног брата Симе, који је писар књаза Милоша, ступа у у контакт са владарем Србије, али и највећим трговцима. Прелази на трговину крупном стоком за рачун аустријских трговаца. Књаз Милош га 1833. године поставља за дунавског капетана, са надзорно-арбитражном улогом.
Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу. Узео је закуп монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Имао је око десет хиљада људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 брода за превоз соли, што му је донело велико богатство. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану.
Добротвор [уреди]
Позамљивао је новац кнежевини Молдавији, куповао спахилуке у Влашкој, постао велики добротвор који је новац делио капом и шаком. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, опростио велики дуг свом пријатељу Илији Гарашанину, поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао београдско читалиште и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу на свом имању у Влашкој коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично.
Политика [уреди]
Одржавао је добре односе са кнежевима Милошем и Алексадром. Ушао је у политику поводом заплета око његовог зета Раје Дамјановића, иначе министра и председника Великог суда. Остало је нејасно шта је био Анастасијевићев циљ: да он сам или његов зет постане кнез уместо Александра. Са кнезом је прекинуо односе када је Дамјановић због завере осуђен на тамницу и тамо умро, упркос покушајима Анастасијевића да га спасе. Капетан Миша се тада укључује се у покрет за свргавање кнеза Александра и сарађује са Илијом Гарашанином и Вучићем. Постаје и председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена. Победник је ипак постала трећа страна, Обреновићевска, па је Милош постао кнез, а Миша Анастасијевић напустио Србију и касније тек повремено и на кратко навраћао.
Изградња здања [уреди]
Изградња капетан-Мишиног здања започета је 1857, вероватно са планом да постане двор, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је 24. фебруара 1863. године поклони 'своме отечеству'.[2] У ту велику зграду смештени су Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у њој налази Ректорат Универзитета у Београду.
Следећих година ликвидира послове са сољу и од тада само троши и расипа новац. Рекао је, вероватно стога што није имао мушке деце, да нема 'за кога да чува' новац.
Награда [уреди]
види још Награда Капетан Миша Анастасијевић
Извори [уреди]
- ^ [1] Београдске илустроване новине, Број 4, Година 1 - „Миша Анастасијевић“, М. Ђ. Милићевић, Фебруар 1866.
- ^ а б Задужбина капетан Миша Анастасијевић траје 150 годинаЗадужбина капетан Миша Анастасијевић траје 150 година („Политика“, 24. фебруар 2013), Приступљено 13. 4. 2013.
Спољашње везе [уреди]
- Биографија на сајту САНУ
- Миша Анастасијевић (Архив Србије)
- Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995. (Капетан Миша Анастасијевић)
- Капетан Миша и турски бродари („Српско наслеђе“)
- Портрет - Капетан Миша Анастасијевић
- Наслеђе дунавског капетана ((sr))
- Мирјана Маринковић: Капетан Миша Анастасијевић и турски бродари, Зборник Матице српске за историју, број 53, 1996. године
