Миша Анастасијевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Миша Анастасијевић

Misa Anastasijevic.jpg
Миша Анастасијевић

Пуно име Миша Анастасијевић
Општи подаци
Датум рођења 24. фебруар 1803.
Место рођења Пореч (на Дунаву) (Османско царство)
Датум смрти 27. јануар 1885.
Место смрти Букурешт (Краљевина Румунија)
Рад

Миша Анастасијевић (Пореч (на Дунаву), 24. фебруар 1803Букурешт, 27. јануар 1885) је био велики трговац и добротвор.

Детињство[уреди]

Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Поречу - (Доњи Милановац). Мајка Ружа, домаћица, умрла је на порођају. О Миши се бринула помајка Миља, чак и пошто је умро њен муж Анастас. За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Са једанаест година је у Поречу био учитељ, будући да је знао да чита и пише.

Пословни човек[уреди]

Већ као дечак започео је бављење трговином. Прво ради као слуга у дућану Динуловића, где је, између осталог, кувао и продавао сапун. Потом прелази у најам код Ага Вула Глигоријевића, тадашњег Поречког старешине. [1]

Године 1817. постављен је за цариника на добровачкој скели, где остаје до 1822. године. Тада већ има уштеђевину од 300 гроша и започиње већу трговину. Ускоро је међу богатијим људима у Србији. Оженио се 1825. године Христином Урошевић, млађом ћерком свештеника Илије Урошевића.[2] Преко њеног брата Симе, који је писар књаза Милоша, ступа у у контакт са владарем Србије, али и највећим трговцима. Прелази на трговину крупном стоком за рачун аустријских трговаца. Књаз Милош га 1833. године поставља за дунавског капетана, са надзорно-арбитражном улогом.

Споменик капетан Миши у дворишту истоименог здања

Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу. Узео је закуп монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Имао је око десет хиљада људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 брода за превоз соли, што му је донело велико богатство. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану.

Добротвор[уреди]

Позамљивао је новац кнежевини Молдавији, куповао спахилуке у Влашкој, постао велики добротвор који је новац делио капом и шаком. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, опростио велики дуг свом пријатељу Илији Гарашанину, поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао београдско читалиште и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу на свом имању у Влашкој коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично.

Политика[уреди]

Одржавао је добре односе са кнежевима Милошем и Алексадром. Ушао је у политику поводом заплета око његовог зета Раје Дамјановића, иначе министра и председника Великог суда. Остало је нејасно шта је био Анастасијевићев циљ: да он сам или његов зет постане кнез уместо Александра. Са кнезом је прекинуо односе када је Дамјановић због завере осуђен на тамницу и тамо умро, упркос покушајима Анастасијевића да га спасе. Капетан Миша се тада укључује се у покрет за свргавање кнеза Александра и сарађује са Илијом Гарашанином и Вучићем. Постаје и председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена. Победник је ипак постала трећа страна, Обреновићевска, па је Милош постао кнез, а Миша Анастасијевић напустио Србију и касније тек повремено и на кратко навраћао.

Изградња здања[уреди]

Миша Анастасијевић поклања здање отечеству (мурал у Капетан Мишином здању)

Изградња капетан-Мишиног здања започета је 1857, вероватно са планом да постане двор његове ћерке Саре Карађорђевић, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је 24. фебруара 1863. године поклони 'своме отечеству'.[2] У ту велику зграду смештени су Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у њој налази Ректорат Универзитета у Београду.

По белешци Матије Бана изградња је коштала 11 хиљада златника.[3]

Следећих година ликвидирао је послове са сољу и од тада само трошио и расипао новац. Рекао је, вероватно стога што није имао мушке деце, да нема 'за кога да чува' новац.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]