Млазни ловац четврте генерације

Из Википедије, слободне енциклопедије

Млазни ловац четврте генерације представља концепт пројекта борбеног авиона из 1970. година, који је најмасовнији у оперативној употеби ратних ваздухопловстава света, у периоду од 1980. до 2010.

Пројекат ових авиона је под јаким утицајем научене лекције из развоја и експлоатације претходне генерације. Ракете ваздух-ваздух дугог домета су усавршене у сегменту прецизности вођења. У међувремену, растући трошкови војног авиона у целини, доказали су оправданост вишенаменског концепта примене, што је паралелно са њиховим укупним напретком, обележило карактеристике четврте генерације.

Концепт четврте генерације борбених авиона заснива се на претпоставци да су супериорније перформансе лета, а посебно агилност, велика предност у борби. За оптимизацију тих карактеристика, у току развоја су коришћени „развојни“ и „борбени“ симулатори лета.[1] Током периода развоја 4. генерације, побољшана је управљивост авиона са „опуштањем“ статичке стабилности, што је омогућено увођењем електричних команди лета (енгл. fly-by-wire), захваљујући напретку дигиталних рачунара и техника интеграције система. До тада је коришћена аналогна опрема и за електричне команде лета, те је то постао априори захтев да се замени са дигиталним системима, у другој половини осамдесетих година прошлог века.[2]

Последњих деценија прошлог века прогресивно су напредовали микрорачунари, што је омогућило брзу надоградњу авиона са новом опремом, у току његовог животног века, посебно система као што су радари са електронским сканирањем (AESA), дигиталне магистрале података и инфрацрвени тарагачи и обележивачи (енгл. infra-red search and track) (IRST). Због драматичног унапређења способности са овим надоградњама ловачких авиона и нових пројеката последње деценије прошлог века, остварен је велики скок могућности ових авиона. Поједини савременији авиони ове генерације, издвајају се од осталих, па су их поједине земље класификовале као 4,5. генерација. Они укључују напредна оружја и неке од технологија „стелт“.[3][4] Они који укључују комплетне технологије „стелт“, подразумевајући и маскирање турбинских лопатица и примене напредних материјала који апсорбују радарско зрачење, припадају 5. генерацији борбених авиона или специјалној категорији као што су F-117 и B-2.

Сједињене Америчке Државе дефинишу 4,5. генерацију борбених авиона, ако се на 4. генерацију надогради радар са AESA, слој везе високог капацитета, побољшана опрема, и способност да се интегрише садашње и предвидљиво, напредно будуће наоружање.[5][6]

Карактеристике пројекта авиона 4. генерације[уреди]

Перформансе[уреди]

Опште перформансе су традиционално најзначајнија карактеристика пројекта, јер омогућују ловачком авиону да у борби први стекне повољну позицију и да употреби своје оружје. То се може десити на већем растојању (изван визуелног опсега) или на кратком растојању (у оквиру визуелног опсега). На кратком растојању, идеална позиција је заћи иза непријатељског авиона, што је небрањени део и где су врели гасови мотора „топлотни извор“ за навођење ИЦ ракета ваздух-ваздух. На већем растојању, вероватноћа успешног ракетног навођења је боља при лансирању на јаке топлотне изворе, кинетичка енергија (функција брзине ваздухоплова према своме циљу) и потенцијална енергија (висина лета) су предност у таквој борби. Командовано оштро маневрисање, без губљења енергије (брзине и висине), предност је, која повећава шансу да се избегну непријатељски пројектили, или да се побегне изван домета непријатељске ватре.

Ова два сценарија борбе у ваздушном простору захтевају одличну линеарну брзину лета, с тим што се у оквиру растојања у визуелном опсегу захтевају и одличне маневарске карактеристике, без губитка брзине, убрзања и добра способност управљања на малој брзини и на великим нападним углом.

Пре 1970. године, била је преовладала заблуда да је време блиске маневарске борбе прошлост, пошто ће се исход решавати само на дистанци са ракетама. Борбено искуство је показало да је ово погрешно. Напредак у ракетној технологији је био велики, али се показало да сензори нису свемоћни и непогрешиви и да ће ловачки авиони и даље требати да се супроставе у блиској борби, за што су им неопходне маневарске карактеристике. Дакле, док су трећа генерација ловачких авиона (нпр. F-4 фантом и МиГ-23) пројектовани као пресретачи само са додатним акцентом на маневрибилности, пресретачима четврте генерације је примарна карактеристика маневар. Уз укључене компромисе у пројектовању борбених авиона, помера се пажња на блиску борбу, управљивост, комплетност информација из простора сукоба, лако одржавање и примену принципа управљања вектором потиска, што обезбеђује одржање супер-маневра и при малим брзинама и великим нападним угловима.[7]

Постоје два основна фактора који доприносе маневрибилности, то је величина потиска мотора, и способности управљања авиона за ефикасно генерисање узгона при малом прирасту отпора и самим тим спосбност брзе промене правца путање кретања авиона. Маневарска блиска борба у ваздушном простору подразумева велико енергетско управљање. Ловачки авион са већом енергијом има више флексибилности и могућности да промени правац кретања. Авион са малом енергијом је непокретан и постаје мета непријатељске одбране. Резерва потиска даје могућност за реализацију убрзања, а максимална брзина за одређени потисак зависи од отпора авиона. На овој релацији лежи битан компромис при пројектовању. Ловачке конфигурације имају мали отпор, често да би то задовољили у крозвучној и надзвучној области и крило са великим углом стреле. Међутим, то у великој мери смањена способност да се са таквим крилом генерише потребни велики узгон у маневру авиона.

Грубо гледано, постоје два показатеља за допринос ових двеју карактеристика. Могућност маневрисања авиона може се грубо мерити са специфичним оптерећењем крила, дефинисаним са укупном масом ваздухоплова подељеном са површином крила. Високо специфично оптерећено крило има мали капацитет за производњу додатног узгона, тако да је ограничена и способност маневрисања, док преоптерећено крило има много већи укупни потенцијал носивости. Груба мера убрзања је дефинисана са односом потиска и масе авиона.[8][9]

Конструктори авиона 4. генерације су били пред тешким задатком високе оптимизације у процесу пројектовања у контрадикторним условима компромиса. Пошто је то доба и развоја моћних рачунара, развијене су и технике симулације са одговарајућим лабораторијама. Тако да су, при развоју 4. генерације борбених авиона, доминантну улогу добили „развојни симулатори“.[1][7]

Vista-xmag.png За више информација видети Јурофајтер тајфун и Генерације млазних авиона

Електричне команде лета[уреди]

Доказ ефикасних електричних комани лета, са летом са леђним „додиром“ авиона
F/A-18 Хорнет и F-14 Томкет.

Млазне ловце четврте генерације суштински дефинишу електричне команде лета, као што и 4,5. генерацију дефинише радар са електронским сканирањем (AESA). YF-16 је био први авион на свету намерно пројектован са малом аеродинамичком статичком нестабилношћу. Ова техника, названа „опуштена статичка стабилност“, уведена је да додатно побољша перформансе авиона. Већина конвенцијалних авиона су пројектовани као статички стабилни, што аеродинамички доводи авион да се сам врати у свој првобитни положај, после учињеног поремећаја. Међутим, статичка стабилност је склоност авиона да се аеродинамички принуди да остане у првобитном положају, а то је уједно неповољно што се противи пилотовој команди да пређе у маневар. С друге стране, нестабилан авион ће и у недостатку командног улаза лако одступити од задатог равнотежног положаја.[7]

Статички нестабилан авион се може „управљати“ помоћу система „вештачке стабилизације“ и као такав бити веома маневарски покретан, пошто се томе аеродинамичи допринос не супроставља, већ то помаже. На надзвучним брзинама лета, нестабилан авион може да пређе у статички стабилно стање због померања уназад неутралне тачке (код симетричних аеродинамичких тела, то је уједно и аеродинамички центар).[2][7][10][11]

Примарно управљање авионом се реализује помоћу отклањања командних аеродинамичких површина. Ова померања аеродинамичких командних површина врше двокоморни хидропокретачи, неповратног дејства (без могућности померања у супротном смеру, услед дејства силе реакције), на основу електричног сигнала из рачунара (види слику доле). Електричне дигиталне четвороструке команде лета прихватају изражену жељу пилота (преко померања командне ручице и ножних педала) и заједно са примљеним сигналима из сензора, о комплетном вектору стања лета авиона, генеришу резултујуће командне сигнале профилисане по оптималним законима управљања. На основу тих сигнала, брзо се командне површине поставе у одговарајуће отклоне, у функцији реализације пилотове жеље преласка на нови командовани режим лета авиона. При томе рачунар узима хиљаде резултата мерења сензора у секунди, о вектору стања лета авиона. Аутоматски се спроводе корекције због супротстављања одступању од задане путање које није резултат команде пилота. Координира се заокрет, добијен на такав начин да се брзо ажурирају на хиљаде нових „упутстава“ произведених у систему за управљање, чиме се омогућава стабилан лет и за случај статички нестабилног авиона.[10] Уведена дигитална технологија, у команде лета, велики је потенцијал за флексибилну оптимизацију закона управљања и интеграцију са другим системима, преко магистрале података са брзим протоком информација. Брз проток сигнала је услов за брз одговор система (мала је временска константа), што је једна од кључних перформанси система за реализацију управљања са нестабилним авионом.[12] Погрешан сигнал, који би поставио командну површину у неправилан положај био би катастрофалан, пошто пилот нема никакве резервне могућности за корекцију положаја авиона. Зато овај систем мора бити веома поуздан. Обично га сачињавају четири паралелна и равноправна канала, при чему се стално, сва четири њихова излазна сигнала међусобно упоређују. Са међусобним упоређивањем, сигнали се „надгласавају“, и већина истоветних се усвајају као релевантни. Тај сигнал, рачунар фаворизује као исправан за отклон крмила, а различити се „одбацује“ као неисправан. [10][12][13][14]

Квадроплекс.svg
Шема принципа електричних команди лета.

Управљање вектором потиска[уреди]

МиГ-29ОВТ са управљањем вектора потиска.

Управљање вектором потиска је нова технологија која се уводи за побољшање маневарске способности ловачких авиона. Са променом правца издувног млаза, са окретном млазницом, могуће је да се директно са добијеном компонентом потиска ефикасније мења правац лета авиона него преко командних површина авиона. Су-30МКИ, који је у оперативној употреби у индијског ваздухопловству, поседује дводимензионалне (2D) покретне млазнице. Такве млазнице служе за уздужно управљање авионом, обезбеђују управљање са авионом близу нулте брзине, на великим нападним угловима без „пропадања“ и динамичко акробатско летење на малим брзинама. Те млазнице на Су-30МКИ су постављене да се закрећу (мерено у односу њихових оса симетрије) за 32° у вертикалној равни и ± 15° у хоризонталној равни, у односу на реперне осе мотора. То ствара ефекат компоненти силе потиска у вертикалној и хоризонталној равни, са којом се авион принуђава да оштро скреће по правцу и по висини.[15] На авиону МиГ-35, са мотором РД-33ОВТ, векторско управљање потиском је сверно то јест млазнице су 3D, што га обележава као први двомоторни авион са тим системом који може истовремно да закреће млазнице у два правца. Остала постојећa решења на авионима, као што Су-30МКИ и F-22 раптор, имају закретање млазница у једном правцу (2D). Примењена технологија на авиону Сухој Су-47, пренета је на касније деривате. САД је истраживао те технологије на F-16 и F-15 игл, а касније их је само применио на F-22 раптор.[16][17]

Обртне млазнице.svg
Iris vectoring nozzle.jpg


Шема принципа управљања са вектором потиска мотора и експериментално реализовано на F-16.

Суперкрстарење[уреди]

Двосед Рафал B.

Суперкрстарење је способност ваздухоплова да крстари на надзвучним брзинама, без укњучивања система допунског сагоревања на мотору.

Због паразитског отпора и великог раста компоненте „таласног отпора“ у крозвучној области брзина, укупни отпор се повећа и неопходан је далеко већи потисак мотора за постизање већих брзина. У случају да се та вредност потиска постиже и на режиму рада мотора без укључивања система за допунско сагоревање, авион може летети и у тој ситуацији са надзвучном брзином. Самим тим може тако врменски дуже летети и крстарити, пошто му је потрошња горива далеко мања него при укљученом допунском сагоревању. Овакав временски дужи надзвучни лет, назива се суперкрстарење. Досадашњи ловци 3. генерације и већина четврте, надзвучни лет искључиво постижу на режиму рада мотора са допунским сагоревањем. Одржавање надзвучне брзине без допунског сагоревања мотора (суперкрстарење), поред уштеде горива и продужетка времена остајања у ваздуху и долета, има и директну тактичку предност у борби. Брже авион постигне оптималан режим лета за лансирање својих ракета на противника (приближно Махов број = 1,4). То „раптор“ чак поседује при суперкрстарењу.

Према наводима Луфтвафе, авион Јурофајтер тајфун може да крстари на режиму лета са приближно брзином која одговара Маховом броју = 1,2, без укључивања система за допунско сагоревање.[18] Произвођач тврди да је могуће на Маховим броју =1,5.[7]

Рафал може да суперкрстари, чак и са четири пројектила и 1.250 литара горива у резервоару испод трупа, па чак и у морнаричкој варијанти.[19]

Опрема[уреди]

Део видног поља пилота у кабини F-15E.
Вишенаменски радар Н010 Жук, са електронским сканирањем. Уграђен је на унапређене варијанте авиона
МиГ-29 (МиГ-35) и Су-27.
ОЛС-30 је комбинација ИЦ сензора са ласерским даљиномером.

Појам авионске опреме подразумева системе електронике на авиону, која стално напредује, расте, усложњава се и све више добија на значају. Главни елементи те опреме код авиона су његови системи комуникација и навигациони системи, сензори (радар и ИЦ), рачунари, магистрала података и кориснички интерфејс. Зато се код авиона 4. генерације пројектује „отворена конфигурација“ да би се ова опрема лако замењивала, када нова технологија постане доступна и тако се често надограђује током животног века ваздухоплова. Детаљи о овим системима су високо класификовани, тајна су, не само фирми које је производе. Са извозом авиона, у многим случајевима, се смањује спецификација те опреме, а купци често то надокнађују са домаћим развијем. Примери су Су-30МКИ при продаји Индији, F-15I и F-16I продати у Израелу, и F-15K продат Јужној Кореји.[20][21]

Примарни сензор код ловачких авиона 4. генерације је радар. Америкаци су модификовали F-15C са уградњом радара APG-63(V)2 са електронским сканирањем (AESA).[22] Ови радари немају покретних делова, мање отказују у раду, имају боље перформансе и брже сканирају. Касније је уведен и на F/A-18E/F Супер хорнет, у блоку 60, за извоз. На F-16 је такође уведен и користиће се и за друге будуће америчких ловце. Европљани развијају радаре AESA, за уградњу на „тајфуну“ и Рафалу, а Русија има радаре AESA на авионима МиГ-35 и најновијој верзији Су-27.[23][24][25]

Као одговор на све већи нагласак на америчком избегавању „невидљивости“ радара с пројектом, Русија се окренула алтернативним решењима, са акцентом на претрагу и праћење са инфра-црвеним сензорима, први пут уведеним на америчким ловцима у 1960. години, F-101 и F-102, за откривање и праћење циљева у ваздуху. Овај начин са мерењем ИЦ зрачења циља, као пасивног сензора, има ограничене могућности и не садржи никакве податке о позицији и кретању циљева. Ови елементи се закључују из снимљене слике. Ради превазилажења овог недостатка, системи ИЦ могу да садрже и ласерски даљиномер у циљу комплетирања података о положају и кретању циља за управљање топовском ватром или за лансирање пројектила на исти. Користећи ову методу, немачки МиГ-29 су користили кацигу са приказивањем ИЦ слике на визиру и с тим системом су били у стању да „забраве“ ракету за циљ, са већом ефикасношћу од америчког F-16 на вежбама. Систем ИЦ сензора су сада постали стандард на руским авионима. Са изузетком F-14D (званично пензионисаним од септембра 2006.), сви западни ловци 4. генерације носе уграђени ИЦ сензоре за детекцију ваздух-ваздух, што је слично систему FLIR, који се користи за копнене циљеве.[26]

Јурофајтер тајфун је разврстан као 4,5. генерација, почевши од партије 1 блока 5 производње, док су претходно произведени авиони доведени на тај стандард од 2007. године. F-35 лајтнинг II ће такође имати уграђене ИЦ сензоре, са функцијом усвојеном на почетку пројекта. У међувремену, 2012. године се уграђују и на „Супер хорнет“.[27][28][29]

Импликације на тактичке способности авиона, рачунарских података и магистрале података, тешко је утврдити. Више софистицирани, исти омогућују флексибилнију употребу постојеће авионске опреме. На пример, шпекулисало се да је F-22 раптор у стању да омета или оштећује непријатељску електронику са фокусираном применом његовог радара. Карактеристике рачунарске обраде и магистрале података великог су тактичког значаја, као и слој везе. Сви модерни европски и амерички авиони су у стању да размењују податке са савезничким ловцима и са авионом AWACS о претећем циљу. Руски МиГ-31 пресретач има неку могућност за слој везе, тако да је разумно претпоставити да други руски авиони могу да то исто ураде. Размена података и сензорских информација омогућава пилотима да „чувају“ зрачење својих веома упадљивих сензора даље од непријатељских снага, док од других добију векторске податке о непријатељу и ако су сами „неми“.[30]

Смањена уочљивост, „стелт“[уреди]

„Стелт“ технологија (умањена уочљивост) је продужетак појма визуелног прикривања на противничке сензоре, као што су савремени радар и ИЦ детектор. Прикривен борбени авион стиче значајну тактичку предност у односу неуочљив. Док су основни принципи обликовања авиона за смањење уочљивост били познати најмање још од 1960. године, није то било применљиво све до доступности суперрачунара, када се олакшало решавање сложених прорачунских задатака оптимизације облика. Та техника, у комбинацији са употребом материјала који апсорбује радарско зрачење, доприноси ваздухоплову драстично смањење радарског попречног пресека и отежавава његово откривање са противничким радаром. У међувремену, са напредком и применом дигиталне технологије у управљању са летом, обезбедило је превазилажење погоршања аеродинамичког облика услед предузимања мера смањења уочљивости.[31][32][33]

5-та генерација стелт 5.svg
Очигледна је већа радарска изложеност
4. од 5. генерације ловачких авиона, са аспекта
разлика облика борбених конфигурација.
Контејнер за смештај сензора
система Талес SPECTRA.

Током седамдесетих година прошлог века, „стелт“ обликовање је грубо нарушавало аеродинамичко обликовање авиона (пример је F-117). То је довело до нарушавања перформанси, што је судбоносно за ловачки авион. Брзи и моћни рачунари омогућили су равномерније оптимизиран пројекат, као што је Б-2 Спирит.[34] Тај рачунарски напредак је омогућио примену основног циља, да се значајно смањи радарски попречни пресек и код ловачког авиона. Ове технике се користе у комбинацији са методама смањења ИЦ, визуелног и звучног „одраза“ (уочљивости) ловачких авиона. Док ловци, дефинисани као 4,5. генерације, обухвају само делимичне карактеристике 5. генерације, код којих су те особине јасније изражене у пројекту, као врло висок приоритет. То разграничење је илустровано на приложеним двема ислустрацијама (слика десно и доле).[3]

Постоје информације да рафалова опрема Талес SPECTRA обухвата „тајну“ могућност ометања радарске технологије. Ти уређаји за активно ометање радара су аналогни системима за сузбијање акустичне буке. Конвенционални ометач теже лоцира авион и учестаност његовог система, али њихов рад их сам по себи открива. Са више пројектила који су недавно наменски пројектовани да прате ометање. Претпоставља се да француски систем Талес SPECTRA детектује и омета, без свога откривања.[35]

У принципу такав систем треба да буде у стању да учини авион потпуно радарски невидљив, али то је немогуће. Могуће је сигнал засенчити или имитирати непрепознатљив објекат.

Истраживање се наставља и у другим правцима смањења уочљивости од радара. Тврди се да руски научници раде на „плазма невидљивости“. Очигледно, такве технике могу и уклонити неке од предвиђених предности које поседују авиони пете генерације, додајући се генерише различита слика у односу на реалну. Што изгледа да преузима супериорност и јединственост посебним конструкционим филозофијама.

Постоји у сваком случају начини да се открију ловци и без радара. На пример, пасивни инфрацрвени сензори могу да детектују топлоту мотора, па чак и звук се може пратити са мрежом сензора и рачунара. Међутим, коришћење ове технике за прецизне информације, потребне за гађање и навођење пројектила дугог домета је знатно мање ефикасно од радара.

4-та и 5-та генерација авиона 5.svg
Разграничење између 4. и 5. генерације ловачких авиона [3]

Борбена историја и карактеристике ловаца 4. генерације[уреди]

YU МиГ-29 № 18114, оборен у подручју Угљевика, БИХ, при супростављању НАТО агресији.
Делови репа и поклопац кабине од обореног авиона F-16CG, изложено у Музеју ваздухопловства на Аеродрому Никола Тесла у Београду.
Канадски CF-18 при полетању.
Линије за ношење наоружања на Грипену.

F-15 и F-16 држе свеукупне рекорде у борбеним карактеристикама, међу модерним ловачким авионима 4. генерације. Авиони F-15 имају 101 победу и нула губитака у стварној борби ваздух-ваздух.[36] Наравно, таква статистика је условна, пошто имају ограничену употребу поређења авиона које су се ту затекли а не они који су истински конкуренти.

  • 1982. године, рат у Либану. Израелско ваздухопловство је са својим F-15 и F-16 је у 86 борби ваздух-ваздух оборило углавном МиГ-21 и МиГ-23, а нису имали сопствених губитака.

Ирачко-ирански рат је био прва прилика за међусобни сукоб авиона 4. генерације. Иран је користио F-14 Томкет, а Ирак МиГ-29, мада не постоје извештаји о међусобном сукобу ова два типа авиона.

  • Заливски рат 1991. године.
    • Прве ноћи у Заливском рату, 17. јануара 1991. године, ирачки МиГ-25ПД је са ракетом Р-40 оборио амерички морнарички авион F/А-18C, на 54 km југоисточно од Багдада.[37]
    • Амерички пилоти са F-15 игл, оборили су пет ирачких МиГ-29.[38]
  • Током сукоба између Индије и Пакистана 1999. године, индијски Мираж 2000 је носио ласерски вођене бомбе. Авиони МиГ-29 су их перманентно обезбеђивали са пратњом. „Миражи“ су успешно бомбардовали пакистанске положаје и логистичке базе. Две ескадриле „Миража“ је укупно направило 515 летова, а од тога 240 напада са изручених 55.000 kg убојних средстава.
  • НАТО бомбардовање СРЈ, 1999. година.
    • Холандски F-16, са ракетом AIM-120, оборио је југословенски МиГ-29 № 18111, са пилотом мајором Небојшом Николићем, у близини Титела, 24. марта 1999. године. Пилот се катапултирао и спасао се. То се сматра првом победом „Фалкона“ у ваздушној борби у Европи.[39] Такође амерички F-16 је оборио МиГ-29.[40]
    • Изнад подручја Мачве против-авионским ракетним системом земља-ваздух „Нева“ оборен је F-16, 2. маја 1999. године. Остаци тога авиона, приказани су на слици десно.[37]
    • Амерички авиони F-15, оборили су четири југословенска МиГ-29.
      • № 18112, са пилотом мајором Иљом Аризоновим, оборен је у близини Приштине. Пилот се катапултирао и преживео обарање, 24. марта 1999. године.
      • № 18104, погођен је у лету, с њим је пилотирао мајор Драган Илић. Пилот је слетео, без повреда, са тешко оштећеним авионом, 24. марта 1999. године. Касније су скидани исправни делови са њега, због недостатка резервних залиха.
      • № 18114, са пилотом мајором Слободаном Перићем, оборен је у подручју Угљевика, БИХ. Пилот се безбедно катапултирао и приземљио, са падобраном, 26. марта 1999. године.
      • № 18113, са пилотом капетаном I класе Зораном Радосављевићем, оборен је изнад Ваљева. Пилот је погинуо, 26. марта 1999. године.[41][42]
  • Етиописко-еритрејски рат. У фебруару 1999. године, према извештајима, етиопски Су-27 су оборили четири еритрејска авиона МиГ-29. Неки од ових извора тврде да су на етиописким авионима летели руски пилоти, а на еритрејским Украјинци.
  • Током грађанског рата у Либији, 2011. године, белгијско ваздухопловство је ангажовало у безбедносним снагама шест F-16, канадско седам CF-18,[43][44] данско шест F-16АМ,[45][44] француско 18 Миража 2000 и 19 Рафала. Италијанске снаге су износиле четири авиона Панавиа торнадо, по два за подршку, а у њиховој пратњи ваздух-ваздух четири F-16 ADF, са допуном горива у ваздуху. Након преноса овлашћења и одлуку алијансе НАТО,[46] да учествује у подршци из ваздуха копненим операцијама, италијанска влада додељује под њихову команду четири Јурофајтера да штите у ваздуху четири Панавиа торнада. Холандско ваздухопловство је учествовало са шест ловаца F-16AM, четири су патролирали изнад Либије, а друга два су били у резерви. Норвежани су учествовали са шест F-16AM, тај број је смањен на 4 авиона, 24. јуна.[47] Војска Катара је учествовала са шест Миража 2000-5EDA, који су били стационирани на Криту. Шпанци су учествовали са шест ловаца F/А-18 Хорнет, у контроли ваздушног простора изнад мора, у мисији спречавања прилива оружја либијском режиму.[48][49] Шведско ваздухопловство је учествовало са осам авиона JAS 39 Грипен, у задацима извиђања. Ово је први пут да „Грипен“ учествује у међународној војној операцији. Шведска је једина изван НАТО и „Арапске лиге“ која је учествовала у заштити зоне.[50] Турско ваздухопловство је учествовало са шест борбених авиона F-16 за операције у ваздушном простору. Уједињени Арапски Емирати са шест F-16 и шест Миража 2000, придружили су се у мисији.[51] Британско ваздухопловство је учествовало са 16 Панавиа торнада и 10 Јурофајтера.[52][53] Сједињене Америчке Државе су учествовале са авионима F-16 и F-15 игл.[54]


Извештај о Су-30МКИ са вежби[уреди]

Ваздухопловне снаге држава редовно омеравају снаге једни против других, у заједничким вежбама, а у летним
разликама авиона добијају се одређене индикације о релативним њиховим могућностима.[55]

Јурофајтер у демонстрационом лету, на ваздухопловној изложби у Фанбороу 2008. године. у оштром маневру са максималним фактором аеродинамичког оптерећења.

Током вежбе „Копе Индија 04“ (2004. године), амерички авиони F-15 игл, супроставили су се индијским ваздухопловима Су-30МК и Мираж 2000, МиГ-29 и остарелим МиГ-21. Резултати су детаљно објављени, према којима су индијци имали 90 % фиктивних победе у борби.[56]

Ваздухопловна вежба „Копе Индија 05“ 2005. године је спроведена са тимовима који користе комбинацију америчких и руских пројеката авиона. Међународни часопис „Кристијан сајнс монитор“ је известио да „како су Американци и Индијци побеђивали, и губили“.[57] Према истом чланку индијска авијација се боље понашала у 2005. у борби у оквиру визуелног опсега, а обе стране су биле у стању да користе своје сензоре и оружје за борбу на дистанци, изван визуелног опсега.[58]

У јулу 2007, године на вежби су се индијски авиони Су-30МКИ супроставили британском тајфуну. Ово је био први пут да се ова два авиона супроставе у таквој вежби.[59] Индијско ваздухопловство није дозволило својим пилотима да користе радар на „Сухоју“ током вежбе, како би заштитили његову високу тајност N011M барс. Британски пилоти су искрено признали супериорност Су-30МКИ у маневру у ваздуху, баш као што је и декларисано, али израелски пилоти су били импресионирани са агилношћу „тајфуна“.[60]

Припадајући пројекти авиона[уреди]

Реализовани[уреди]

Реализовани борбени авиони 4. генерације, у свету[61]
Застава Сједињених Америчких Држава САД Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР/Застава Русије Русија Остали
F-16 Фајтинг Фалкон МиГ-29 Застава Француске Француска Мираж 2000
F-14 Томкет МиГ-29М Застава Француске Француска Рафал
F-15 игл МиГ-31 Застава Израела Израел IAI Кфир (C.10/C.12)
F-15E Страјк игл Су-27 Кина Кина Ченду J-10
F/A-18 Хорнет Су-30 Кина Кина Шенјанг J-11
F/A-18Е/F Супер Хорнет Су-33 Кина Кина Шенјанг J-15
F-15, 71st Fighter Squadron, in flight.JPG
F-15 игл

F-14A Tomcat over Iraq during Southern Watch.jpg
F-14 Томкет
Су-34 Застава Пакистана Пакистан/Кина Кина JF-17 Тхундер
Су-35 Застава Јужне Кореје Јужна Кореја KAI FA-50
Су-30МКИ Застава Шведске Шведска JAS 39 Грипен
Su-27 low pass.jpg
Су-27
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Застава Немачке Немачка
Застава Италије Италија
Застава Шпаније Шпанија
Јурофајтер тајфун
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Застава Италије Италија
Панавија торнадо
Застава Сједињених Америчких Држава САД/Застава Јапана Јапан F-2 Мицибиши

Отказани[уреди]

Отказани програми борбених авиона 4. генерације, у свету
Застава Сједињених Америчких Држава САД Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР/Застава Русије Русија Остали
Northrop YF-17.jpg
YF-17
МиГ-1.44 Застава Аргентине Аргентина FMA SAIA 90
Су-47 Застава Француске Француска Мираж 4000
Јак-43 Застава Израела Израел IAI Лави
Јак-45 Застава Израела Израел IAI Намер
Јак-141 Кина Кина Ченду J-9
F-20 flying.jpg
F-20 тајгершарк
Sukhoi Su-47 Berkut (S-37) in 2001.jpg
Су-47
Кина Кина Шенјанг J-13
Застава Румуније Румунија IAR 95
Застава Јужноафричке Републике Јужна Африка Атлас карвер
Застава Русије Русија/ Застава Ирана Иран M-ATF
Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ Нови авион

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Renzo Bava, Graham T. Hoare, Gabriel Garcia-Mesuro, Hans-Christoph Oelker. „Recent Experiences on Aerodynamic Parameter Identification for EUROFIGHTER at Alenia, British Aerospace, CASA and Daimler-Benz Aerospace“ (на ((en))) ((PDF)) Приступљено 4. 05. 2012.. „Идентификација аеродиначких параметара тајфуна“ 
  2. ^ а б HUGH COWIN (10. 8. 1972.). „Fairey fly-by-wire“ (на ((en))). FLIGHT Internationala Приступљено 4. 05. 2012.. „Електричне команде лета“ 
  3. ^ а б в Mrs. Anne-Grete Strøm-Erichsen Minister of Defence, The Royal Norwegian Ministry of Defence, P.O. Box 8126 Dep. N-0032. „Programme 7600 Future Combat Aircraft, Executive Summary – Part One“ (на ((en))) (pdf). ROYAL NORWEGIAN MINISTRY OF DEFENCE Приступљено 4. 05. 2012.. „Програм будућности борбених авиона 7600, резиме - први део“ 
  4. ^ „Note from AFA President – F-22“ (на ((en))) (pdf). AFA. 3. 5. 2012. Приступљено 6. 04. 2012.. „F-22“ 
  5. ^ RL33543 (November 25, 2009). „Tactical Aircraft Modernization: Issues for Congress“ (на ((en))). Open CRS Приступљено 4. 05. 2012.. „Реферат на конгресу“ 
  6. ^ H.R.2647 (2009-2010). „Bill Text Versions 111th Congress (2009-2010) H.R.2647“ (на ((en))) Приступљено 4. 05. 2012.. „Верзија текста 111. конгреса“ 
  7. ^ а б в г д Keith McKay (18-21 October 1999). „Eurofighter: Aerodynamics within a Multi-Disciplinary Design Environment“ (на ((en))) ((PDF)). RTO AVT Symposium Приступљено 7. 5. 2012.. „Мултидисциплинарна аеродинамика“ 
  8. ^ Shaw, Robert L. (1985.). „Maneuverability Performance jet fighter“ (на ((en))). Fighter combat tactics and maneuvering Приступљено 5. 05. 2012.. „Маневар ловца“ 
  9. ^ Jack Johnson (August 28th, 2010). „Most maneuverable military jet?“ (на ((en))). DefenceTalk's defence forum Приступљено 5. 05. 2012.. „Значај маневра борбеног авиона“ 
  10. ^ а б в „Der Eurofighter "Typhoon" (IV)“ (на ((en))) ((PDF)). Österreichs Bundesheer. 3/2008 Приступљено 7. 5. 2012.. „Аеродинамика Јурофајтера тајфуна“ 
  11. ^ B. Probert (25-29 May 1998). „Aspects of Wing Design for Transonic and Supersonic Combat Aircraft“ (на ((en))) ((PDF)) Приступљено 7. 5. 2012.. „Аеродинамички аспекти трисоничног крила“ 
  12. ^ а б „Flight Control System (FCS)“ (на ((en))) Приступљено 7. 5. 2012.. „Систем команди лета“ 
  13. ^ Report No.NASA CR-2609 (January 1976). „"Preliminary System Design Study f o r a D i g i t a l Fly-by-Wire F l i g h t Control System f o r an F-8C A i r c r a f t "“ (на ((en))) (pdf). NASA Langley Research Center Приступљено 7. 05. 2012.. „Студија о електричним командама лета“ 
  14. ^ Deets, Dwain A.. „DESIGN AND DEVELOPMENT EXPERIENCE WITH A DIGITAL FLY-BY-WIRE CONTROL SYSTEM IN AN F-8C AIRPLANE“ (на ((en))) (pdf). NASA Flight Research Center Приступљено 7. 05. 2012.. „Пројекат ЕКЛ“ 
  15. ^ „Su-30MK“ (на ((en))). air-attack. Aug 13, 2009. Приступљено 8. 05. 2012.. „Су-30МК“ 
  16. ^ „Russia begins testing MiG-35 ahead of field trials in India“ (на ((en))). Aviation & Aerospace. 14. 8. 2009. Приступљено 8. 05. 2012.. „МиГ-35“ 
  17. ^ „Variable-stability In-flight Simulator Test Aircraft, Multi Axis Thrust Vectoring“ (на ((en))) Приступљено 8. 05. 2012.. „Демонстрација на F-16“ 
  18. ^ „Euro Fighter“ (на ((en))). luftwaffe. 7:06:11 Приступљено 9. 05. 2012.. „Јурофајтер тајфун“ 
  19. ^ „Rafale Enters FRENCH AIR FORCE“ (на ((en))) (pdf). FOX THREE. December 2004.. Archived from the original on 22. 11. 2007. Приступљено 9. 05. 2012.. „О „Рафалу““ 
  20. ^ „Su-30MK“ (на ((en))). KNAAPO Приступљено 10. 05. 2012.. „Су-30МКИ“ 
  21. ^ Alex Iskra (Sep 26, 2003). „GD/L-M F-16A/B Netz in Israeli Service“ (на ((en))). Middle East Database Приступљено 11. 05. 2012.. „F-16 у Израелу“ 
  22. ^ „U.S. Fighters Mature With AESA Radars“ (на ((en))). Defense Update Приступљено 10. 05. 2012.. „Радар „игла““ 
  23. ^ Craig Hoyle (15 Jul 2010). „Eurofighter nations offered AESA radar enhancement“ (на ((en))). FlightGlobal Приступљено 11. 5. 2012.. „Кооперанти су понудили напредни радар“ 
  24. ^ greg goebel (0.7 / 01 apr 12). „RAFALE INTO SERVICE“ (на ((en))). vectorsite Приступљено 11. 5. 2012.. „Рафал“ 
  25. ^ информационное агентство (21.01.2004). „Начинаются летные испытания истребителя МиГ-29СМТ с новой радиолокационной станцией“ (на ((ru))). АвиаПорт Приступљено 11. 05. 2012.. „Испитивање у лету МиГ-29СМТ“ 
  26. ^ „OLS-27/29 (Russian Federation), Airborne electro optic (EO) systems“ (на ((en))). Jane's Приступљено 12. 05. 2012.. „ИЦ сензори“ 
  27. ^ „Fertigung in Tranches, Batches und Block's“ (на ((de))) Приступљено 12. 05. 2012.. „Партије производње“ 
  28. ^ Andrew Brookes. „Eurofighter Typhoon“ (на ((en))) (pdf). International Institute for Strategic Studies Приступљено 12. 05. 2012.. „„Туфон““ 
  29. ^ Graham Warwick (13 Mar 2007). „Ultra Hornet“ (на ((en))). flightgloba Приступљено 12. 05. 2012.. „F-18 Супер хорнет“ 
  30. ^ „Joint Tactical Information Distribution System (JTIDS)“ (на ((en))). rockwellcollins Приступљено 13. 05. 2012.. „Заједничке тактичке информације дистрибутивног система“ 
  31. ^ Richelson, Jeffrey T. (10. 9. 2001.). „A National Security Archive Electronic Briefing Book“ (на ((en))). A National Security Archive Приступљено 13. 05. 2012.. „Тајна електроника“ 
  32. ^ Merlin, Peter W.. „Design and Development of the Blackbird:Challenges and Lessons Learned“ (на ((en))). scribd, NASA Dryden Flight Research Center, Edwards, California, 93523 Приступљено 13. 05. 2012.. „„Црна птица““ 
  33. ^ Serdar Cadirci (March 2009). „RF STEALTH (OR LOW OBSERVABLE) AND COUNTER- RF STEALTH TECHNOLOGIES: IMPLICATIONS OF COUNTER- RF STEALTH SOLUTIONS FOR TURKISH AIR FORCE“ (на ((en))) (pdf). NAVAL POSTGRADUATE SCHOOL Приступљено 13. 05. 2012.. „Импликације „стелт“ технологије“ 
  34. ^ „The Northrop Grumman B-2 Spirit Stealth Bomber“ (на ((en))). vectorsite. 01 feb 12 Приступљено 13. 05. 2012.. „Б-2 Спирит“ 
  35. ^ „Dassault Rafale“ (на ((sr))). paluba. 5. 7. 2009. Приступљено 13. 05. 2012.. „Талес SPECTRA“ 
  36. ^ „F-15K - Republic of Korea“ (на ((en))). boeing Приступљено 14. 05. 2012.. „Корејски F-15K“ 
  37. ^ а б „Iraqi Air-to-Air Victories since 1967.“ (на ((en))). 3. 10. 2010. Приступљено 14. 05. 2012.. „Победа у ваздуху“ 
  38. ^ „The Gulf War Air Combat Box Score“ (на ((en))). Gulf War Chronology Приступљено 14. 05. 2012.. „Заливски рат“ 
  39. ^ „F-16 Events from 1999“ (на ((en))). f-16.net Приступљено 14. 05. 2012.. „F-16“ 
  40. ^ „Zap 16“ (на ((en))). ZAP16.COM. 3. 10. 2010. Приступљено 14. 05. 2012.. „ZAP16“ 
  41. ^ „Die jugoslowische Luftverteidiqung“ (на ((de))) (pdf). Zum Luftkrieg. 24. Marz Приступљено 14. 05. 2012.. „РВ и ПВО“ 
  42. ^ „Mikoyan-Gurevich MiG-29 Fulcrum“ (на ((en))). Aircraft by type. 25. 4. 2010. Приступљено 14. 05. 2012.. „Списак страдалих МиГ-29“ 
  43. ^ „Canadian to lead NATO's Libya mission“ (на ((en))). CBC News. Mar 25, 2011 Приступљено 16. 05. 2012.. „Канада у Либији“ 
  44. ^ а б Nicole Winfield (19. 3. 2011.). „Danish F-16s land in Sicily, Canada, Spain, US jets flying in for action against Libya“ (на ((en))) Приступљено 17. 05. 2012.. „F-16 из неколико ваздухопловстава“ 
  45. ^ Craig Hoyle (23/03/11). „Aircraft“ (на ((en))). Flightgloba Приступљено 17. 05. 2012.. „Дански авиони“ 
  46. ^ Julian Borger (8. 3. 2011.). „Nato weighs Libya no-fly zone options“ (на ((en))). guardian Приступљено 16. 05. 2012.. „НАТО спроводи контролу ваздушног простора“ 
  47. ^ „Her flyr norske jagerfly mot Libya“ (на ((en))). Nett folger. 24.03.11 Приступљено 17. 05. 2012.. „Норвешки авиони“ 
  48. ^ MIGUEL GONZÁLEZ (19 MAR 2011). „España intervendrá con cuatro cazas F-18, una fragata F-100, un submarino y un avión de vigilancia marítima“ (на ((es))). EL PAÍS Приступљено 17. 05. 2012.. „Шпански „хорнети““ 
  49. ^ „Missile-carrying Spanish F18s poised to begin patrols across Libyan airspace“ (на ((en))). EL PAÍS Приступљено 17. 05. 2012.. „Мисија шпанских F/А-18“ 
  50. ^ „Sweden offers eight fighter jets for Libya mission“ (на ((en))). The Swedish Wire. 22. 3. 2011. Приступљено 17. 05. 2012.. „Шведски „грипени“ у Либији“ 
  51. ^ „Parliament OKs Turkey’s involvement in Libya“ (на ((en))). The Oakland Press. 24. 3. 2011. Приступљено 17. 05. 2012.. „Турска у Либији“ 
  52. ^ „Typhoon joins Tornado in Libya ground attack operations“ (на ((en))). 13 Apr 11 Приступљено 17. 05. 2012.. „„Туфон“ и „торнадо“ се допуњују“ 
  53. ^ Daily Mail Reporters. „RAF strikes against Gaddafi's forces branded 'a success' as bombed out tanks and cars litter the roads near Benghazi“ (на ((en))) Приступљено 17. 05. 2012.. „Акције РАФ-а“ 
  54. ^ David Batty and Warren Murray (19. 3. 2011.). „Libya military action - Saturday 19 March part 1“ (на ((en))). guardian Приступљено 16. 05. 2012.. „Војна акција у Либији“ 
  55. ^ Cox, Jody D. and Hugh G. Severs. "The Relationship Between Realism in Air Force Exercises and Combat Readiness." Air Forces Issues Team, Washington DC, September 1994. pp. 1–114.
  56. ^ Scott Baldauf (08-08-2009). „Why the F-22 is needed - Su-30MK Beats F-15C Every Time“ (на ((en))) Приступљено 17. 05. 2012.. „Поређење америчких и руских авиона“ 
  57. ^ „Indian Air Force, in war games, gives US a run“ (на ((en))). The Christian Science Monitor. November 28, 2005 Приступљено 17. 05. 2012.. „Копе Индија 05“ 
  58. ^ „Cope India 05, Result Analysis“ (на ((en))). PakDef.info Приступљено 17. 05. 2012.. „Анализа резултата“ 
  59. ^ „Exercise Indra Dhanush 07 RAF Waddington July 2-12, 2007“ (на ((en))). Indian Air Force Приступљено 17. 05. 2012.. „„Копе Индија 07“ 2007“ 
  60. ^ Gary Parsons, reports (2007. 2-12 July.). „Part three: the Exercise“ (на ((en))). Waddington's Indian Summer Приступљено 17. 05. 2012.. „О вежби“ 
  61. ^ Joe Yoon, (27 June 2004). „Fighter Generations“ (на ((en))). aerospaceweb Приступљено 28. 05. 2012.. „Генерације ловаца“ 

Спољашње везе[уреди]