Мотив

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Мотив“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Мотив (вишезначна одредница). Мотив и мотивација су појмови из психологије који представљају чиниоце који подстичу на покретање активности јединке; изазивају одређено понашање, одржавају га и усмеравају ка неком циљу.[1] Постоје различите теорије мотивације. Психоанализа инсистира на биолошким и несвесним, али спољашњим дражима изазваним, а хуманистичка психологија на свесним мотивима.[2]

Кључни елементи мотива[уреди]

Под појмом мотива се подразумева унутрашњи људски фактор који, како каже др Влајко Петковић у својој „Социологији рада“ покреће, усмерава, одржава и обуставља људску активност. Из ове дефиниције се издвајају четири кључна елемента мотива.[3]

  1. Шта је човека покренуло на активност;
  2. Шта је ту активност усмерило;
  3. Шта ту активност одржава;
  4. Шта ту активност обуставља.

Равнотежа биолошких функција у људском организму се назива хомеостаза. Свако одступање од те равнотеже манифестује се на понашање, као потреба да се равнотежа успостави. То доводи до активности. Тако на пример човек при раду може да осети глад због убрзаног губитка калорија. Тада се његова активност усмерава ка задовољењу те потребе, док ће активности за другим садржајима бити смањене. Мотиви дакле делују селективно. Набавка и припремање хране су оно што одржава људску активност. Када човек утоли своју глад, долази до поновног успостављања хомеостазе и тиме се активност обуставила.[3]

Класификација мотива[уреди]

Мотиви се могу разврстати према бројним критеријумима. Према пореклу деле се на урођене и стечене. Према значају, могу бити примарни и секундарни, а према улогама биолошки, социјални и персонални. Персоналних мотива је велики број и могу бити лични интереси, склоности, ставови, навике, особине личности, карактеристична осећања те особе. Схватање мотива је такође различито. Биологистичко схватање мотива је да у основи свих мотива постоје органске потребе које су урођене. Према другим схватањима, осим урођених, стиче се и велики број мотива кроз искуство током живота и они су независни од органских потреба. Хедонистичко схватање је да основни мотив води ка постизању пријатности и избегавању непријатности. Међутим, овакво гледиште не објашњава понашање мотивисано осећањем одговорности или моралним принципима.[4]

У задовољењу мотива могуће је уочити хијерархију. Наиме, понашање је одређено већим бројем мотива, али их није могуће задовољити истовремено. Зато се јавља доминантан мотив, од којег особа не жели да одустане, а друге запоставља. Правилност у хијерархији мотива је уочио Абрахам Маслов. Према Маслову, највиши мотиви упућују на развој, а најнижи на опстанак.[4]

  • мотив за самоактуализацијом (да будемо оно што јесмо)
  • мотив за угледом и самопотврђивањем
  • мотив за афективном везаношћу
  • мотив сигурности (доминантан након задовољења биолошких мотива)
  • биолошки (жеђ, глад и сл.)

Мотивација[уреди]

У уској вези са мотивима је и мотивација. Никола Рот у својој студији „Психологија личности“ је дефинише као процес свесног покретања и усмеравања активности човека ради постизања одређеног циља. Сваки процес мотивације почиње са одређеним потребама и завршава се након њиховог задовољења. Међутим, успех, односно неуспех у задовољењу потреба може довести до крајности; да човек изгуби поверење у себе или да постане превише самопуздан.[3]

Основни појмови из области мотивације[уреди]

У свакодневном говору постоје многи термини који се односе на покретање активности, на мотивацију организма. Најопштији појам је мотив. Остали појмови су потреба, нагон, жеља, тежња, намера.[5]

Потреба је недостатак одређених супстанци у организму и нужност да се оне надокнаде у циљу нормалног функционисања организма и одржавања живота. Смањена количина воде у организму представља органску потребу за водом, а слично је и са глађу. Описана потреба назива се органска или физиолошка потреба, али потреба може бити и психолошка. Постоје две врсте органских потреба; органски вишкови (секс, умор, нагон за пражњењем и мокрењем) које треба елиминисати и органски недостаци (глади и жеђи...) које треба надокнадити.

Нагон је свесно доживљена потреба. Такав је случај са сексуалним нагоном.

Жеља се јавља када уз потребу и нагон у свести постоји представа привлачног циља који може да задовољи постојећу потребу.

Тежња се у психологији дефинише на различите начине, али најчешће као мотив који није усмерен на одређен, конкретан објекат, као жеља.

Намера је мотивациони појам у вези са вољном радњом и одлуком. О намери се говори када постоје мотив, свесно вољно прихватање тог мотива и постављање циља који треба да се оствари.

Подстицај[уреди]

Према Роту, подстицаји нису исто што и мотиви. Подстицаји су награде и похвале и оне оживљавају мотиве за друштвеним признањем. У функцији мотива су и емоције, као што су страх и љубав. Оне су снажни покретачи понашања; дају интензитет активности која је изазвана мотивом.[4]

Мотивација за рад[уреди]

Мотивација за рад је веома сложен и комплексан појам којим се људи баве готово од првобитних заједница. Међутим, научни приступ мотивацији као феномену започиње са индустријском револуцијом крајем 18. века, а доживљава кулминацију крајем 20. века. У модерно време се овом феномену придаје велики значај због побољшања ефикасности, ефективности, креативности и уопште квалитета рада, као и хуманизовања услова рада. Због свега тога, део менаџмента је и изналажење начина за мотивацију радника.[3]

Различите области различито дефинишу мотивацију за рад. Психологија је дефинише као унутрашње факторе који покрећу, организују, усмеравају и одређују интензитет и трајање радне активности. Социологија под овим појмом подразумева систем поступака појединаца, односно групе којим се подстичу одређена понашања ради остваривања повољних радних ефеката. Менаџмент тежи да обезбеди да се људи понашају на пожељан начин којим се постижу циљеви организације и задовољавају потребе запослених.[3]

Мотиви који покрећу на рад су практично неограничени и могу се разврстати према бројним критеријумима. Никола Рот их, између осталог, дели на биолошке и социјалне. Биолошки мотиви су урођени и по правилу потичу из потреба одржавања живота и зато су они основни покретачи људског понашања. Начин на који ће они бити задовољени зависи од низа друштвених фактора (обичајних, моралних, материјалних и других). Неки од њих су мотив жеђи, глади, матерински и сексулани мотив. Социјални мотиви се заснивају на психолошким потребама. Обично су то потреба за друштвом и потреба за признањем у друштву, па се и могу задовољити само у друштвеној заједници. У неким случајевима могу бити толико интензивни, да их човек претпостави биолошким мотивима, па тако штрајкује глађу и угрожава своје здравствено стање.[3]

Фредерик Херзберг дели потребе на оне нижег нивоа и оне вишег нивоа. Према његовој теорији потребе нижег нивоа (тзв. „хигијенске“) су углавном задовољене и права мотивација настаје као последица жеље за задовољењем потреба вишег нивоа. Он такође сматра да традиционално прихваћени фактори мотивације, као што су повећање зараде, побољшани међуљудски односи и добри радни услови када достигну оптималне услове више не утичу на повећање мотивације. Зато су „прави фактори мотивације“ повећање одговорности за планирање, обављање и контролу посла, односно инсистирање на самосталности радника. Такође, он предлаже да где год је то могуће, радник обавља цео посао, а не само поједине операције. На тај начин, посао ће постати изазов, па ће сам рад бити довољна мотивација. У пракси су многе компаније примењивале његове идеје и констатовале повећање продуктивности, а истовремено смањење броја одсуства. И поред успеха који је ова теорија постигла постоје и извесне сумње због различитих реакција међу самим радницима, а и због недостатка доказа да су задовољни радници бољи произвођачи од незадовољних.[6]

Мотивација и новац[уреди]

Новац као фактор мотивације дуго времена није узет у озбиљније разматрање, јер је доминирало становиште да су други фактори мотивације ефикаснији, попут партиципације и постизања задатих циљева. Према Роту новац није мотив, већ подстицај на понашање којим се може обезбедити задовољење великог броја мотива.[4] У истраживањима Лока и сарадника се показало да је утицај новчаног награђивања на продуктивност показао највећи просечан раст од 30% у односу на све друге факторе мотивације. Истраживање упућује да новац није једини мотив, али је свакако испред осталих. Такође, показало се да би систем награђивања био успешан, мора да буде директно у вези са траженим понашањем, да буде спроведен одмах, а не касније и да само награђивање буде доследно.[6]

Задовољење мотива[уреди]

Последица задовољења мотива је да он престаје да утиче на понашање. То указује да се мења његов интензитет и значај. Међутим, осим што може да ослаби, може и да се појача. То зависи и од тога колико је било потребно напора да се мотив задовољи. Лако задовољавање може довести до подизања нивоа аспирације или напротив, до губитка интересовања и апатије. Последице постоје и уколико се мотив не задовољи. У том случају може доћи до фрустрације и до осећања као што су обесхрабрење, бес или љутња. Последица фрустрације може да буде и појачани напор или изналажење нових начина за остваривање постављеног циља. То зависи од самог човека колико је отпоран на фрустрацију.[4]

Извори[уреди]

  1. ^ Група аутора, 1976. Популарна енциклопедија. БИГЗ: Београд.
  2. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
  3. ^ а б в г д ђ elearning.com: Појам мотива и мотивације, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. ^ а б в г д Никола Рот (2004): Општа психологија, Завод за уџбенике и наставна средства; Београд (259-303.)
  5. ^ Никола Рот, Славољуб Радоњић (1994) Психологија за II разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд. ISBN 86-17-04732-1
  6. ^ а б Бјелић Љиљана, РЈ поштанског саобраћаја Земун: „Мотивација као битан фактор технолошке будућности поште“, Приступљено 13. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]