Музички облик

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Музички облици)

Музички облик (итал. forme musicali, енгл. musical forms, франц. forms musicales, нем. musikalische Formen)[1] представља форму музичког дела тј. начин на који је његов садржај уобличен и разрађен. Заједно са садржајем музичког дела, његов облик гради заокружену целину. У својој књизи Светови музике, Џеф Тод Титон сугерише да бројни организациони елементи могу одредити формалну структуру музичког дела, као што је „уређење музичких јединица ритма, мелодије и/или хармоније које показују понављање или варијације, распоред инструмената (као по редоследу сола у џез или блуграс изведби), или начин на који је симфонијски комад оркестриран", између осталих фактора.[2] То је, „начин на који се композиција обликује да створи смислено музичко искуство за слушаоца.”[3]

Ови организациони елементи се могу поделити на мање јединице које се називају фразе, које изражавају музичку идеју, али немају довољну тежину да стоје самостално.[4] Музичка форма се развија током времена кроз ширење и развој ових идеја. У тонској хармонији, форма је артикулисана првенствено кроз каденце, фразе и периоде.[3] Форма се односи на већи облик композиције. Форма у музици је резултат интеракције четири структурна елемента, звука, хармоније, мелодије и ритма.[5]

Композиције које не прате фиксну структуру и које се више ослањају на импровизацију сматрају се слободним обликом. Фантазија је пример за то.[6] Композитор Дебиси је 1907. писао: „Све сам више уверен да музика, у суштини, није ствар која се може ставити у традиционалну и фиксну форму. Она је састављена од боја и ритмова.“[7]

Облици музичких дела, се деле на апстрактне и конкретне. Апстрактни музички облик је на пример форма A B A која описује дело коме су први и трећи одсек исти или скоро исти, док се други одсек од оба разликује. Пример конкретног музичког облика би били на пример „рондо“ или „менует“, пошто они потпуније описују и сам карактер, такт, темпо и друге особине дела. Музички облици се такође деле на спољашње и унутрашње, при чему су на пример гореспоменуте форме попут A B A или ронда описи спољашњих музичких облика. Унутрашњи облик музичког дела би посветио пажњу на пример пропорцијама дужина одсека, њиховој тематској повезаности, распореду и разради мотива у сваком од њих итд. По овоме је анализа унутрашњег облика неког музичког дела тесно повезана са музичком естетиком. Неки од основних појмова везаних за музичке облике: мотив, музичка фигура, пасаж, двотакт, реченица, период, дводелна песма, троделна песма и сложена троделна песма.

Означавање[уреди | уреди извор]

Да би помогли у процесу описивања форме, музичари су развили једноставан систем означавања музичких јединица словима. У свом уџбенику Слушање музике, професор Крејг Рајт пише:

Први исказ музичке идеје означен је са A.. Следећи контрастни делови су означени са B, C, D, итд. Ако се прва или било која друга музичка јединица врати у различитом облику, онда је та варијација означена суперскриптним бројем — A1 и B2, на пример. Поделе сваке велике музичке јединице су приказане малим словима (a, b, и тако даље).[8]

Неки писци такође користе основну ознаку (као што је Б′, изговара се „Б прајм”, или Б″, изговара се „Б двоструки прајм”) да означе делове који су блиско повезани, али мало варирају.

Нивои организације[уреди | уреди извор]

Основни ниво музичке форме може се поделити на два дела:

  • Распоред пулса у неакцентоване и акцентоване тактове, ћелије мере које, када се усагласе, могу дати мотив или фигуру.
  • Даља организација таквог такта, понављањем и варијацијом, у праву музичку фразу са одређеним ритмом и трајањем који се може подразумевати у мелодији и хармонији, дефинисаном, на пример, дугом завршном нотом и простором за дисање. Ова „фраза“ се може сматрати основном јединицом музичке форме: може се разложити на мере од два или три такта, али ће се тада изгубити њена препознатљива природа. И на овом нивоу се види важност принципа понављања и контраста, слабог и јаког, врхунца и мировања.[9][а] Дакле, форма се може разумети на три нивоа организације. За потребе овог излагања, ови нивои се могу грубо означити као пролаз, комад и циклус.

Уобичајене форме у западној музици[уреди | уреди извор]

Сколс је сугерисао да европска класична музика има само шест самосталних облика: једноставну бинарну, једноставну тернарну, сложену бинарну, рондо, ваздух са варијацијама и фугу (иако је музиколог Алфред Ман нагласио да је фуга првенствено метода композиције која се понекад користи о одређеним структурним конвенцијама).[10]

Чарлс Кајл је класификовао форме и формалне детаље као „секционе, развојне или варијационе”.[11]

Секциона форма[уреди | уреди извор]

Овај облик је изграђен од низа јасних јединица[12] на које се може позивати словима, али често имају и генеричка имена као што су увод и кода, излагање, развој и рекапитулација, стих, хор или рефрен и мост. Обрасци секција укључују:

Бинарна форма[уреди | уреди извор]

„Зелени рукави” су пример бинарне форме.

Термин „бинарна фома” се користи за описивање музичког дела са два дела која су приближно једнаке дужине. Бинарни облик се може написати као AB или AABB.[13] Користећи пример Зелених рукава, први систем је скоро идентичан другом систему. Први систем се назива A и други систем A′ (А прајм) због мале разлике у последњој мери и по. Следећа два система (3. и 4.) су такође скоро идентична, али су потпуно нова музичка идеја од прва два система. Трећи систем се назива B и четврти систем B' (B прајм) због мале разлике у последњем такту и по. У целини, ово музичко дело је у бинарном облику: AA′BB′.[13]

Соната-алегро форма[уреди | уреди извор]

Соната-алегро форма (такође сонатна форма или форма првог става) се обично изводи у већој тернарној форми, која има номиналне поделе експозиције, развоја и рекапитулације. Обично, али не увек, „А“ делови (експозиција и рекапитулација, респективно) могу бити подељени у две или три теме или тематске групе које се раздвоје и поново комбинују да би формирале део „B“ (развој) – тако, нпр. (AabB[разв. од a и/или b]A1ab1кода).

Сонатни облик је „најважнији принцип музичке форме, или формални тип од класичног периода па све до двадесетог века.“[14] Обично се користи као облик првог става у делима са више ставки. Дакле, назива се још и „форма првог става“ или „сонатно-алегро форма“ (јер су обично најчешћи први ставови у алегро темпу).[15]

Познатији музички облици[уреди | уреди извор]

Хомофони облици[уреди | уреди извор]

Полифони облици[уреди | уреди извор]

Облици са слободнијом формом[уреди | уреди извор]

Сложенији облици[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ See also: Meter (music)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
  2. ^ Titon, Jeff Todd (2009). Worlds of Music: An Introduction to the Music of the World's Peoples. Cooley, Timothy J. (5th изд.). Belmont, CA: Schirmer Cengage Learning. ISBN 978-0534595395. OCLC 214315557. 
  3. ^ а б Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (1995). Tonal Harmony, p.152. McGraw-Hill. ISBN 0-07-035874-5. 
  4. ^ Spring, Glenn (1995). Musical Form and Analysis: Time, Pattern, Proportion. Hutcheson, Jere. Long Grove, Illinois: Waveland Press. ISBN 978-1478607229. OCLC 882602291. 
  5. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn (2003). Music in Theory and Practice. 1. McGraw-Hill. стр. 87. ISBN 0-07-294262-2. 
  6. ^ Taruskin, Richard (2009). „'Songs' Without Words”. Oxford History of Western Music. Oxford University Press. ISBN 9780199813698. 
  7. ^ Benward, Bruce; Saker, Marilyn (2009). Music in Theory and Practice. 2. McGraw-Hill. стр. 266. ISBN 978-0-07-310188-0. 
  8. ^ M., Wright, Craig (2014). Listening to music (7th изд.). Boston, MA: Schirmer/Cengage Learning. стр. 44. ISBN 9781133954729. OCLC 800033147. 
  9. ^ Macpherson, Stewart (1930). „Form”. Form in Music (New and Revised изд.). London: Joseph Williams. 
  10. ^ Mann, Alfred (1958). The Study of Fugue. W.W.Norton and Co. Inc. 
  11. ^ Keil, Charles (1966). Urban bluesНеопходна слободна регистрација. ISBN 0-226-42960-1. 
  12. ^ Wennerstrom, Mary (1975). „Form in Twentieth Century Music”. Ур.: Wittlich, Gary. Aspects of Twentieth-Century Music. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. ISBN 0-13-049346-5. 
  13. ^ а б Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (2009). Tonal Harmony with an Introduction to Twentieth-Century Music. New York: McGraw-Hill. стр. 335. 
  14. ^ The Grove Dictionary of Music and Musicians. Oxford University Press. 2004. ISBN 978-0195170672. 
  15. ^ „The Sonata Allegro Form”. Lumen Music Appreciation. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Kostka, Stefan; Payne, Dorothy (1995). Tonal Harmony, p.152. McGraw-Hill. ISBN 0-07-035874-5. 
  • В. Перичић и Д. Сковран: Наука о музичким облицима - Београд, Уметничка академија, 1961, VII изд. 1991, 574 стр.
  • Chester, Andrew. 1970. "Second Thoughts on a Rock Aesthetic: The Band". The New Left Review 1, no. 62 (July–August): 78–79. Reprinted in On Record: Rock, Pop, and the Written Word, edited by Simon Frith and Andrew Goodwin, 315–19. New York: Pantheon, 1990.
  • Keil, Charles. 1987. "Participatory Discrepancies and the Power of Music". Cultural Anthropology 2, No. 3 (August): 275–83.
  • Cadwallader, Allen. 1990. "Form and Tonal Process. The Design of Different Structural Levels". Trends in Schenkerian Research, A. Cadwallader ed. New York, etc.: Schirmer Books: 1-21.
  • Laskowski, Larry. 1990. "J.S. Bach's 'Binary' Dance Movements: Form and Voice-Leading", Schenker Studies, H. Siegel ed. Cambridge: CUP: 84-93.
  • Schmalfeldt, Janet. 1991. "Towards a Reconciliation of Schenkerian Concepts with Traditional and Recent Theories of Form", Music Analysis 10: 233-287.
  • Beach, David. 1993. "Schubert's Experiments with Sonata Form: Formal-Tonal Design versus Underlying Structure", Music Theory Spectrum 15: 1-18.
  • Smith, Peter. 1994. "Brahms and Schenker: A Mutual Response to Sonata Form", Music Theory Spectrum 16: 77-103.
  • Smith, Charles J. 1996. "Musical Form and Fundamental Structure: An Investigation of Schenker's Formenlehre". Music Analysis 15: 191-297.
  • Burnham, Scott. 2001. "Form", Cambridge History of Western Music Theory, Th. Christensen ed. Cambridge: CUP: 880-906.
  • Webster, James. 2009. "Formenlehre in Theory and Practice", Musical Form, Forms, and Formenlehre: Three Methodological Reflections, P. Bergé ed. Leuven: LUP: 123-139.
  • Hooper, Jason. 2011. "Heinrich Schenker's Early Conception of Form, 1895-1914". Theory and Practice 36: 35-64.
  • Schmalfeldt, Janet. 2011. In the Process of Becoming: Analytic and Philosophical Perspectives on Form in Early Nineteenth-Century Music, New York: Oxford University Press.
  • Cecchi, Alessandro (ed.). 2015. Schenker's Formenlehre. Rivista di Analisi e Teoria Musicale XXI, No. 2.
  • Appen, Ralf von / Frei-Hauenschild, Markus "AABA, Refrain, Chorus, Bridge, Prechorus – Song Forms and their Historical Development". In: Samples. Online Publikationen der Gesellschaft für Popularmusikforschung/German Society for Popular Music Studies e.V. Ed. by Ralf von Appen, André Doehring and Thomas Phleps. Vol. 13 (2015).
  • Apel, Willi (1962), Harvard dictionary of music .
  • Austin, William (1966), Music in the 20th Century, London: Dent .
  • Biba, Otto, American Symphony Orchestra: Dialogues and Extensions, Архивирано из оригинала 5. 3. 2009. г., Приступљено 21. 12. 2008 
  • Braunbehrens, Volkmar (1990), Mozart in Vienna, New York: Grove Weidenfeld, ISBN 0-8021-1009-6 .
  • Cook, N (1990), Music, Imagination and Culture, Oxford: Clarendon Press .
  • Copland, Aaron (2002), What to Listen for in Music, Revised edition of an authorized reprint of a hardcover edition published by McGraw-Hill Book Company, New York: Signet Classic., ISBN 0-451-52867-0 .
  • Drebes, Gerald (1992), „Schütz, Monteverdi und die "Vollkommenheit der Musik" – "Es steh Gott auf" aus den "Symphoniae sacrae" II (1647)”, Schütz-Jahrbuch, 14: 25—55, Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. .
  • Gamble, T. (1984), „Imagination and Understanding in the Music Curriculum”, British Journal of Music Education, Cambridge University Press, 1 (1) .
  • Hodeir, André (2006), Pautrot, Jean-Louis, ур., The André Hodeir Jazz Reader, Ann Arbor: University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-09883-5 .
  • Irmer, Otto von (1986), „Preface”, Beethoven: Klavierstücke, Munich: G. Henle .
  • Lewis, J. (17. 6. 2011), „Coleman Hawkins records Body and Soul: Number 14 in our series of the 50 key events in the history of jazz music”, The Guardian .
  • McCorkle, Donald M., Variationen uber ein Thema von Joseph Haydn (Norton Scores изд.), ISBN 0-393-09206-2 .
  • Mellers, Wilfred (1964), Music in a New Found Land: Themes and Developments in the History of American Music, London: Barrie and Rockliff .
  • Mellers, Wilfred (1983), Beethoven and the Voice of God, London: Faber .
  • Raymar, Aubyn (1931), „Preface”, Ур.: Bowen, York, Mozart: Miscellaneous Pieces for Pianforte, London: Associated Board of the Royal Schools of Music .
  • Sisman, Elaine (2001), „Variations”, Ур.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John, The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd изд.), London: Macmillan Publishers .
  • White, John David (1976), The Analysis of Music, Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall, ISBN 0-13-033233-X .
  • Ehrhardt, Damien (1998), La variation chez Robert Schumann. Forme et évolution (Diss. Sorbonne 1997), Lille: Presses Universitaires du Septentrion, ISBN 2-284-00573-X 
  • Nelson, Robert U. (1948), The Technique of Variation; A Study of the Instrumental Variation from Antonio de Cabezón to Max Reger, University of California Publications in Music, 3, Berkeley: University of California Press .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Музички облик на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музички_облик&oldid=27551748”