Навигација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Навигација уз помоћ Северњаче

Навигација је наука и вештина вођења брода, авиона и других објеката с једне на другу тачку на Земљи воденим и ваздушним путем, те свемирске летелице кроз свемир.

Основни задаци навигације су одређивање курса, удаљености између два места и одређивање позиције брода (авиона, свемирског брода) због провере стварно преваљеног пута. Средства и начини за решавање тих задатака зависе од степена развоја науке и технике, па је развој навигације уско повезан са достигнућима астрономије, математике, хидрографије и технике.

Развој навигације[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Istorija navigacije

Стари век[уреди]

О развоју навигације у старом веку мало се зна. Најстарији начин навигације је пловидба дању у видокругу копна. Од навигационих помоћних средстава употребљавао се једино ручни дубиномер. Пловидбу ноћу и оријентацију према звездама око 15. века п. н. е. описује Хомер у Одисеји.

Грци су преваљени пут и удаљеност мерили у стадијумима (око 1 / 10 М); уз обалу су се оријентисали помоћу маркантних природних и вештачких објеката на копну (светионици, храмови), а на отвореном мору по небеским телима и ветровима. Редовност монсун, а на Индијском океану навела је грчког поморца Хипала (Ιππαλος) да под ветром плови из Арабије право у Индију.

Средњи век[уреди]

Научне методе навигације у западну Европу пренели су Арапи, у чијим се школама у Шпанији у 12. веку учила и примена астрономије у навигацији. Другом половином 12. века конструисан је астролаб и помоћни инструмент ноктурнал, којим се могло одредити звездано време и положај Северњаче у односу на небески пол, а тиме и географска ширина на мору.

Шира примена бродског компаса и поморске карте, напредак у бродоградњи у 14. веку, унели су више сигурности и поузданости у вођењу брода уз обалу, а уз употребу астролаба, и на отвореном мору.

Највештији навигатори (пилоти) у то време били су поморци италијанских приморских градова, нарочито Венеције и Ђенове, а на северу поморци Ханзе. Венецијанци су употребљавали посебне табеле назване мартологио, сличне таблицама за сабирање курсева, којима су израчунавали приближну позицију брода на отвореном мору (сабрану позицију) након једрења од познате полазне позиције. Преваљени пут у појединим курсевима рачунали су помоћу пешчаног сата и брзине брода, процењене одока.

Португалија је почетком 15. века постала центар развоја навигације. Томе је највише допринио Хенрик Морепловац који је систематизовао целокупно тадашње знање о навигацији. Око 1483. формирана је у Португалији посебна комисија за навигацију, која је саставила табелу деклинација Сунца, подесну за израчунавање географске ширине помоћу висине Сунца у меридијану, и побољшала астролаб.

Спољашње везе[уреди]