Напади 11. септембра 2001.

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Напади 11. септембра 2001)
Напади 11. септембра 2001.
National Park Service 9-11 Statue of Liberty and WTC fire.jpg


Куле Светског трговинског центра после напада.

Локација Њујорк САД (1ви & 2ги)

Арлингтон, САД (3ћи)
близу Шенксвил, САД(4ти)

Датум Уторак, 11. септембар 2001
8:46 - 10:28 сати (UTC-4)
Тип напада Отмица авиона, масовно убиство, атентат, самоубиство
Жртве 2.998 (и 19 терориста)
Повређене 6.291+
Сива еминенција(е) Ал Каида, вођене од Осама бин Ладен

Напади 11. септембра 2001. били су серија координисаних терористичких [1] напада против Сједињених Америчких Држава који су се догодили у уторак, 11. септембра 2001. године. Према званичном извјештају Комисије 911, 19 особа[2] у служби Ал Каиде[3], мреже милитантних вахабијских организација, отело је 4 америчка авиона. Два су ударила у Светски трговински центар (СТЦ) на Менхетну у Њујорку, по један у сваки солитер у 17 минута разлике, убрзо након чега су се оба солитера срушила. Трећи авион је ударио у Пентагон, главно седиште Министарства одбране САД у Вашингтону. Четврти авион се срушио у руралном делу Пенсилваније 130 km источно од Питсбурга након што су путници пружили отпор отмичарима.[тражи се извор од 01. 2014.]

Извештај комисије 9/11 је показао да су нападачи претворили отете авионе у највеће самоубилачке бомбе у историји, те су извршили најубитачније нападе икад почињене против Сједињених Америчких Држава. Напади 11. септембра су релативно најзначајнији догађај који се до сада десио у 21. веку у смислу општих економских, социјалних, културних и војних последица које су уследиле у Сједињеним Америчким Државама и многим другим деловима света.

Назив[уреди]

Секвенца удара авиона у кулу СТЦ-а

Напади се обично називају на енглеском „11. септембар“, „9/11“, „911“ или „9-11“. Последња два назива су изведена од америчког стила писања датума 11. септембра и изговарају се „најн—илевен“ (девет—једанаест) мада га неки изговарају и као девет—један—један (што је исто као и број телефона за хитну помоћ у САД, 9-1-1).

Напади[уреди]

У 08:45 часова по локалном времену у Њујорку, авион Боинг 767, лет 11 Американ ерлајнса[4], брзином од 785 km/h забио се у северну кулу светског трговинског центра између 94. и 98. спрата. У првом часу догађај се сматрао трагичном несрећом, међутим, када се у 09:03 још један авион Боинг 767 [5](лет 175 Јунајтед ерлајнса) забио у јужну кулу СТЦ-a брзином од 950 km/h између 78. и 84. спрата, било је јасно да се радило о терористичком нападу, а председник Џорџ В. Буш назива догађаје „националном трагедијом“. Председник је председничким авионом отишао на сигурно место у америчку војну базу Камп Дејвид. Куле близнакиње су почеле да се евакуишу и прва кола хитне помоћи су кренула у њиховом правцу. Сви тунели и мостови који воде у Менхетн су били затворени. У 09:37 извршен је трећи напад, авион Боинг 757[6], на лету 77 Американ ерлајнса забио се у западно крило Пентагона, америчко министарство одбране у главном граду Вашингтону. Ваздушни простор САД је очишћен и сви су летови преусмерени у Канаду. Евакуисани су Бела кућа, Стејт департмент, и Амерички конгрес. У 10:03 авион Боинг 757[7], на лету 93 Јунајтед ерлајнса, пао је југоисточно од Питсбурга у Пенсилванији (крај места Шенксвил). Претпоставља се да су путници, кад су чули за нападе на СТЦ и Пентагон, вероватно онемогућили терористе, што је узроковало пад.

У 10:05 срушила се јужна кула СТЦ-а и затрпала преко 350 ватрогасаца и 60 полицајаца који су спасавали људе у њему. Солитер се срушио због тога што је пожар авионског горива растопио носиву челичну конструкцију. Ускоро након тога евакуисана је зграда УН-а и Њујоршка берза. У 10:29 потпуно се срушила и северна кула Светског трговинског центра након чега је цели јужни Менхетн био обавијен густим димом. Почела је масовна евакуација Њујорка коју је наредио тадашњи градоначелник Рудолф Ђулијани. У подручје је дошла Америчка национална гарда.

Жртве се броје у хиљадама: 265 у четири авиона, 2.595 укључујући и 343 ватрогасца, 23 њујоршка полицајца и 37 лучких полицајаца у СТЦ-у и 125 цивила и војног особља у Пентагону. Најмање 2.985 особа је укупно погинуло. Поред солитера СТЦ, са по 110 спратова, пет других зграда и четири станице подземне железнице је такође или уништено или тешко оштећено. Укупно на Менхетну је оштећено 25 зграда. Комуникацијска опрема као што су радио, телевизијски и мобилни предајници су били неупотребљиви. У Вашингтону, део Пентагона је теже оштећен пожаром и један део зграде се срушио.

Неки путници и посада су успели да телефонирају из авиона. Говорили су да је неколико отмичара на авиону. Касније је идентификовано 19 лица, четири на лету 93 и по пет у остала три авиона (иако су њихова имена и фотографије још увек нејасне јер су наводно неки од тих идентикованих живи и тренутно у Саудијској Арабији). Отмичари су наводно отели авионе користећи се ножевима за отварање кутија којима су убили неколико чланова посаде, барем једног пилота[8] или путника. На лету 77 један од путника је дојавио да су отмичари користили џепне ножеве. Такође је дојављено да је неки иритантни гас, вероватно сузавац или спреј за самоодбрану, коришћен на летовима 11 и 175 да би се путници држали даље од кабине прве класе[9]. Бомбашке претње су такође биле дојављене на свим авионима осим на лету 77.

Жртве[уреди]

Број жртава
Светски трговински центар солитери 2.603
Лет 11 88
Лет 175 59
Пентагон Зграда 125
Лет 77 59
Шенксвил Лет 93 40
Укупно 2.974

Са СТЦ-а, суочени са очајном ситуацијом у условима дима и пожара од авионског горива око 200 људи је скакало у смрт, падајући на улицу или оближње кровове зграда на стотине метара ниже[10]. Поред тога, неколико људи у солитерима се након удара авиона попело на спратове изнад спрата удара у нади да ће на крову солитера бити спашени хеликоптерима. Ипак није постојао план за такву могућност спашавања[11]. Према неким изворима, људима је онемогућен приступ крову пошто су врата која иду на кров била закључана. Око 1.366 људи је било заробљено на спратовима изнад спрата који је претрпео удар авиона у северном солитеру (СТЦ 1).[12]. Нико од њих није преживио. Око 600 људи је било заробљено изнад спрата који је претрпео удар у јужном солитеру (СТЦ 2). Само 18 је успело да побегне на време пре него што се солитер срушио.

Према извештају Асошијетед Преса градска управа је идентификовала 1.600 лешева а није могла да идентификује остале (око 1.100). Изјављено је да град има око „10.000 неидентификованих костију и комада тела која се не могу поклопити са листом несталих.“[13]

Четврти авион[уреди]

Претпоставља се да су отмичари четвртог авиона (Јунајтед ерлајнсов лет 93) намеравали да ударе у Капитол, зграду америчког конгреса, Белу кућу или у Кемп Дејвид. Снимак из црне кутије је наводно обзнанио да су путници Тод Бимер и Џереми Глик покушали да преотму авион од отмичара који су онда оборили авион у неуспешном покушају да савладају путнике. Кратко након тога авион се срушио у пољу недалеко од Шенксвила у општини Самерсет у Пенсилванији у 10:03:11 по локалном времену. Ухапшени организатор Ал Каиде Халид Шејк Мухамед је наводно рекао да је лет 93 требао да удари у зграду скупштине САД.

Одговорност[уреди]

Милитантна исламистичка група Ал Каида, која је већ била умешана у неколико пређашњих напада на америчке циљеве, поздравила је нападе и његове вође и тиме инсинуирала своју умешаност у инцидент. Осама бин Ладен је претходно објавио рат против САД, а 1998. је објавио фатву попзивајући све муслимане на убијање америчких цивила.[14]. Кратко након напада, влада САД је објавила да су Ал-Каида и Осама бин Ладен главни осумњичени за нападе.

У првом јавном одговору Осаме бин Ладена, објављеног 16. септембра 2001, он каже: „Наглашавам да ја нисам извео ове нападе који изгледају као да су их починиле особе које су имале своју мотивацију“[15]. Изјава је била објављена на катарској сателитској телевизији, Ал-Џазира. Ово порицање је такође објављено на америчким медијским мрежама и широм света.

Видео Осаме бин Ладена 29. октобра 2004.

Према америчким војним изворима, у новембру 2001. америчке снаге су откриле видео-касету у уништеној кући у Џалалабаду у Авганистану која је показала Осама бин Ладена у разговору са Халид ал-Харбијем. На том снимку, Осама наводно признаје да је знао да ће бити напада мада се сумња у исправност превода[16]. Снимак је емитован на разним медијским програмима у децембру 2001. У видео-снимку из 2004. године бин Ладен изгледа као да је прихватио потпуну одговорност за нападе 11. септембра. [17]

Национална комисија за терористичке нападе на САД, такође позната као Комисија 911 је издала свој извештај 22. јула 2004. године у којем закључује да су напади смишљени и изведени од стране оперативаца Ал-Каиде. Комисија је известила да, иако је Ирак био контактиран (заједно са неколико других блиско-источних и афричких земаља), није утврђена никаква колаборација између Ирака и Ал Каиде у вези напада 11. септембра. Комисија је такође известила да су организатори потрошили између 400.000 и 500.000 долара на имплементацију плана напада али и да специфични извори тог новца још нису откривени. [18] До данас није подигнута ни једна оптужница за колаборацију са нападима.

Мотив[уреди]

Напади 11. септембра су били у складу са кампањом Ал Каиде против САД која се пре тога манифестовала њиховом умешаношћу у неколико напада на америчке циљеве као нпр. напади на америчке амбасаде у Кенији и Танзанији 1998. године и напад на амерички ратни брод Коул у Јемену 2000. године. 1998. године је Бин Ладен Ајман ал-Завахири, Абу Јасир Рифаи Ахмад Тах, Шаик Мир Хамзах и Фазлур Рахманај издали су наредбу (фетва), која наводи неколико мотива за борбу против САД. [19] На специфичан начин наредба је описала и оптужила да САД:

  • искоришћава и обезвређује ресурсе Арабијског полуострва
  • води политику вођа у тим земљама
  • подржава диктаторске режиме и монархије на блиском истоку а са тим тлачи њено становништво
  • одржава војне базе и инсталације на арабијском полуострву у намери да прети оближњим муслиманским земљама
  • има намере да својим присуством направи поделе међу муслиманским државама политички их слабећи
  • подржава Израел и жели да одврати међународну пажњу од (и тактички одржи) окупације Палестине
  • представља предоминантно хришћанску државу и с тим јеретичну и исламофобичну.

Рат у заливу и санкционисање и бомбардовање Ирака од стране САД су 1998. приказани као докази ових оптужби. Поред негодовања просечних муслимана, наредба (фетва) се користи исламским текстовима да оправда агресивне потезе против америчких војних и цивилних циљева док се наведене оптужбе не преокрену. Напади 11. септембра се сматрају једним од таквих потеза.

Године 2004, у својој изјави прихватања одговорности за нападе, Бин Ладен је такође рекао да је мотивација за нападе била и „враћање слободе нашем народу“, „кажњавање агресора“, и „наношење економске штете САД“. Навео је да је дугорочни циљ ове његове борбе да „САД искрвари до тачке банкрота“.[тражи се извор од 01. 2014.]

Бушова администрација тврди да је Ал Каида мотивисана мржњом према слободи и демократији. Обе стране приказују борбу као окршај добра и зла. Неки су нагласили да коментари Ал-Каиде и методе којима се користе показују да је Ал Каида мотивисана да наметне тиранијски светски поредак заснован на интерпретацији ислама те организације.

Мањина оповргава закључак да је Ал Каида одговорна за нападе најчешће наводећи ЦИА и Мосад као починиоце. Други опет, иако прихватају Ал Каидину одговорност, тврде да су чланови америчке владе прикрили неке информације о нападима и у тајности их санкционишу. У оба случаја претпоставља се да је мотивација да се створи разлог за америчку војну експанзију на Блиском истоку са крајњим циљем да се реализују циљеви САД који су били наведени изнад.

Последице напада[уреди]

Поглед на СТЦ и Кип слободе.
Разрушени део Пентагона

Након напада свет је схватио да се треба бојати терориста. Америка је била потресена нападом и вођа Ал Каиде Осама Бин Ладен је постао најтраженији светски злочинац, a Ал Каида је постала највећа терористичка организација на свијету.

Међународна реакција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат против тероризма

Напади су имали огромне последице на светску политику. Напади су били осуђени широм света а око месец дана касније САД је повела коалицију међународних снага у Авганистан у потрагу за снагама Ал Каиде. Пакистан се одлучно придружио САД у борби против Осаме бин Ладена и Ал-Каиде. Посудио је америчким трупама низ војних аеродрома и база за њихов напад на Авганистан. Пакистан је ухапсио преко 600 наводних чланова Ал-Каиде и предао их у руке САД.[20]

Многе државе су увеле строге антитерористичке законе и преузеле кораке да пресеку финансирање тероризма укључујући и замрзавање банковних рачуна који су били под сумњом да се користе у финансирању тероризма. Полицијске и детективске агенције су побољшале кооперацију у циљу да се осумњичени терористи ухапсе те да се разбију осумњичене терористичке ћелије широм света. Овај процес је био изузетно контроверзан пошто су неке рестрикције државним органима уклоњене а што је довело до тога да се одређена грађанска права сматрају оштећеним. Контроверза је наглашена у септембру 2004. кад је Јусуфу Исламу (певачу који је раније носио име Кејт Стивенс), познатом по свом миротворном раду, забрањен улаз у САД након чега је касније био депортован назад у Уједињено Краљевство. Избацивање Јусуфа Ислама из САД је довело до жалбе од стране британског министра за спољне послове америчком државном секретару Колину Пауелу који је након тога наредио истрагу о рестрикцијама које су постављене за особе које улазе у САД.

Одговор јавности у САД[уреди]

Напади су такође имали тренутни и велики ефекат на становништво САД. Захвалност према униформисаним радницима јавне сигурности, првенствено према ватрогасцима, се опширно ширила што због драме ризика који су преузели на себе на лицу места то и због великог броја жртава које су саме ватрогасне и полицијске јединице претрпеле. Број жртава радника хитне помоћи је био непревазиђен. Тадашњи градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани је играо проминентну улогу у догађају за шта је 2001. године био проглашен личношћу године Тајм магазина. У то време имао је виши рејтинг од председника Џорџа Буша.

Било је неколико значајних реакција јавности у САД на нападе. Једна реакција је била повећање патриотизма и истицања застава које се није видело од Другог светског рата. Такође је дошло и до непревазиђеног нивоа поштовања, саосећања и дивљења према Њујорку и њујорчанима од стране осталих делова САД.

Неки су критиковали ову реакцију наглашавајући да нису сви који су погинули били њујорчани (нпр. путници у авиону). Ипак, Њујорк је очигледно сносио најтежи ударац напада и носиће још дуго година ожиљке од тог дана. Донације крви су биле несразмерно велике у седмицама након 11. септембра. Према извештају Журнала америчког медицинског удружења који је објављен 7. маја 2003. донације крви у седмицама након напада 11. септембра 2001. су биле знатно веће него у истим седмицама прошле 2000. године (2,5 пута веће у првој седмици и 1,3–1,4 пута веће од друге до четврте седмице након напада.)

Догодило се и неколико инцидената злостављања и криминалних напада против особа блискоисточног порекла и других који су изгледали као да су тог порекла, нарочито према Сикима. Балбир Синг Сод, је био једна од жртава овог осветништва пошто је устрељен 15. септембра 2001. године.

Економија после напада[уреди]

Напади су нанели значајне економске последице у САД и у свету. Њујоршка берза није била отворена 11. септембра и остала је затворена до 17. септембра. Зграда Њујоршке берзе није била оштећена у нападима али фирме - чланице берзе као и муштерије и тржишта нису могли да комуницирају са берзом због велике штете нанесене комуникацијском и телефонском систему чије је зграда била недалеко од СТЦ-а. Кад се берза поново отворила 17. септембра 2001. након најдуже паузе од Велике депресије из 1929. године индекс основних деоница берзе је претрпео највећи пад у историји у једном дану. Америчке деонице су изгубиле 1,2 трилиона (1.200 милијарди) долара у вредности само у једној седмици. До 2005. године улице које прилазе берзи (Вол стрит) су још увек биле забарикадиране и жестоко обезбеђене.

Након напада ваздушни простор САД је био затворен неколико дана а авио-транспорт се знатно смањио и након поновног отварања ваздушног простора. До 2005. године америчка авио-индустрија се још увек није потпуно опоравила и тек неколицина их послује добро.

Сви солитери у САД су били евакуисани недуго након напада укључујући и солитере у Лос Анђелесу где се саобраћај свео на минимум као никад пре у том граду. Главни пословни кварт у Лос Анђелесу је био готово сасвим празан пошто су већина пословница биле затворене.

Спасавање, опоравак и компензација[уреди]

Директно спасавање и опоравак од напада је трајао месецима. Требало је неколико седмица само да би се угасили пожари који су још горили у рушевинама СТЦ-а а раскрчавање је трајало све до маја 2002. године. Многи фондови су отворени који су помагали жртвама напада а процес финансијске помоћи преживелим фамилијама жртава још увек траје.

Потенцијални здраствени ефекти[уреди]

Постоје научне шпекулације да излагање разним токсичким производима и загађивачима ваздуха око солитера након рушења СТЦ-а има негативне ефекте на развој нерођене деце (фетус). Због могуће нанешене штете касније су испитана деца чије су мајке биле трудне за време напада а које су живеле или радиле у непосредној близини СТЦ-а. Научници ове анализе проучавали су децу користећи психолошка тестирања сваке године и разговарали су са мајкама сваких 6 месеци. Циљ студије је био да се утврди да ли постоји знатна разлика у развоју и здравственом напретку деце чије су мајке биле изложене у поређењу са оном децом чије мајке нису биле изложене рушевинама СТЦ-а.

Рушење Светског трговинског центра[уреди]

При дизајнирању СТЦ солитера крајем 1960-их година било је узето у обзир да постоји могућност да путнички авион удари у зграду. Зграде су биле дизајниране и направљене како би издржале овај удар. Удар авиона 2001. године је показао да је зграда СТЦ-а ипак издржала удар како је била дизајнирана при чему је нагиб солитера досезао и до 1 метар. Ипак, при дизајнирању није било узето у обзир или једноставно није постојала технологија којом би се основне потпорне компоненте солитера могле заштитити од топлоте ватре настале сагоревањем авионског горива. Иако је основна противпожарна заштита постојала, она је била недовољна да заштити те компоненте или угаси пожаре такве жестине. Генерално је прихваћена чињеница да је накнадни рушење облакодера проузрокован топљењем челика потпорних елемената.

Рушевине на месту колапса СТЦ-а

Ипак било је пуно шпекулација о стабилности солитера СТЦ-а након удара, а разлози рушења су још увек предмет дискусија између инжињера статике и архитеката, као и међу релевантним америчким државним агенцијама. Дизајн СТЦ-а је укључио неколико основних иновација градње које су га начиниле необичним у поређењу са пређашњим и многим каснијим солитерима. Иако је кинетичка енергија и ватра настала од удара била без преседана у историји грађевинских катастрофа, неки инжињери тврде да се са традиционалнијом градњом солитера (као што су њујоршки Емпајер стејт билдинг и малезијски Петронас торњеви) могло пуно боље проћи, тј. да се солитери не би срушили. Ако су ове теорије истините, супервисоки солитери који су изграђени на принципу СТЦ-а (као нпр. Сирс солитер и центар Џон Хенкок у Чикагу) би били врло рањиви. Други опет тврде супротно.

Федералну истрагу о техничкој и противпожарној безбедности зграда, а у вези са рушењем СТЦ солитера и седме зграде СТЦ-а (седма зграда СТЦ-а се срушила у касно послеподне 11. септембра 2001. године) обавила је институција америчког Министарства трговине: Национални институт за стандардизацију и технологију. Циљ ове истраге, која је завршена 6. априла 2005. године, је био да истражи конструкцију зграде, материјале који су били коришћени и техничке услове који су допринели СТЦ катастрофи. Истрага је требала да служи следећим мерама:

Акције спасавања
  • побољшању начина дизајнирања, изградње, одржавања и коришћења зграда;
  • побољшању у коришћењу алата и пружању радних директива радницима у горе наведеним струкама;
  • ревизији у грађевинским законима, стандардима и методама;
  • побољшању јавне сигурности.

У званичном извештају инжињера закључено је да се рушење СТЦ солитера догодило због низа догађаја: удар авиона је оштетио већи број спољних потпорних компонената зграда и скинуо је пожарни заштитник са великог броја других потпорних елемената. Експлозија авиона и гориво су запалили садржаје зграде у и око спратова који су били ударени, што је ослабило појединачне потпорне елементе. Када је већи број појединачних потпорних елемената попустио и престао радити отпочела је ланчана реакција којом су спратне плоче почеле пропадати према доле при чему је свака плоча при паду уништавала спратну плочу испод.

Према неким утисцима многи људи су сматрали да су се зграде требале срушити падом на страну. Ово неразумевање стања је изазвало многе спекулације да је нека врста котролисаног рушења била употребљена. Ипак за изузетно високе зграде управо супротно је логично објашњење: да би се зграда срушила на страну било је потребно да се довољан број подних плоча одвоји од спољних потпорних стубова. Ово се могло делимично видети како су одређени спољњи делови солитера заиста пали на страну како су подови пропадали а потпорни стубови се постепено одлепљивали од остатка грађевине.

Закључак је донесен да је због искривљења у хоризонталним челичним гредама дошло до одвајања греда од вертикалних челичних стубова. Искривљивање је проузроковало да се подни материјал сруши према доле повећавајући оптерећеност на спратовима испод. Кад се спрат у потпуности срушио отпочела је ланчана реакција у којој су спратови при паду одсецали везе спратова од вертикалних компонената, повећавајући тежину и брзину компонената при рушењу.

Укратко, две инстинктивне претпоставке посматрача и разумевање како предмети обично падају су проузроковале да ненавикнуто око посматрача закључи да је начин на који су се солитери срушили пуно сличнији тзв. “контролисаном рушењу“ тј. ка претпоставци да су солитери срушени намерно и независно од удара авиона са треће стране. Овај закључак се доноси јер су се солитери срушили вертикално са мањом брзином падања него што би објекат у слободном паду имао а при чему је сваки под спрата накратко пружао отпор. Ипак неке особе настављају да подржавају и верују у теорију “котролисаног рушења“.

Спекулације и остале теорије завере[уреди]

Било је пуно спекулација у вези планирања и извршења напада. Анализа јавног мњења је 30. августа 2004. године објавила да половина становништва (49,3 %) града Њујорка и око 41 % становништва државе Њујорк верује да су неки од америчких државника унапред знали да су напади планирани на или око 11. септембра 2001. и да свесно нису преузели ништа око тога. Постоје приче да су се десили телефонски позиви и упозорења чак неколико седмица пре напада који нису били озбиљно схваћени. Неке теорије узимају председниково понашање за време напада као доказ ових тврдњи, док неки тврде да ниједан авион није ударио у зграду Пентагона. Крајем деценије, веома су популарне теорије, по којима је у зградама „СТЦ“ такође био подметнут експлозив[тражи се извор од 01. 2014.], као и оне да авиони уопште нису били комерцијални, већ војни са закаченим бомбама; чак и да први пројектил, заправо, није био авион, већ крстарећа ракета[21].

20. отмичар[уреди]

27 чланова Ал Каиде су покушали да уђу у САД и да се придруже нападима 11. септембра. На крају само 19 их је учествовало. Остали потенцијални отмичари се обично називају именом „20. отмичар“.

Рамзи Биналшиб је имао намеру да учествује у нападима али му је неколико пута одбијена виза за улазак у САД. Мухамед ал-Кахтани, држављанин Саудијске Арабије, је такође планирао да се придружи отмичарима али му је америчка имиграциона власт на међународном аеродрому Орландо забранила улазак у августу 2001. године. Касније је ухапшен у Авганистану и заробљен у америчком војном затвору званом Камп Икс-зрака у Гвантанаму на Куби. Закариас Мусави је наводно био замена за Зиада Џараха, који је у једном моменту запретио да ће се повући из плана због несугласица међу нападачима. Планови да се Мусави укључи нису никад довршени јер је хијерархија Ал-Каиде имала сумње у његову поузданост. Ипак у априлу 2005. Мусави је признао кривицу о припадности Ал-Каиди. Године 2006. је осуђен на доживотну затворску казну.

Остали припадници Ал Каиде који су покушали али нису успели да се придруже нападима су Саид ел Гамади, Мушахид ел Хамлан, Закараијах Есабар, Али Абдул Азиз Али и Тавфиг бин Аташ. Према извештају Комисије 911, Халид Шејк Мухамед, творац плана о нападу, хтео је да уклони бар једног члана из операције, Халид ел Михдхара, али Осама бин Ладен га је надгласао.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ The September 11 attacks were described by the United Nations Security Council as "horrifying terrorist attacks". „Security Council Condemns, 'In Strongest Terms' Terrorist Attacks on the United States“. United Nations. 12. 9. 2001. Приступљено 11. 9. 2006.. 
  2. ^ Grunwald, Michael (2001). „Terrorists Hijack 4 Airliners, Destroy World Trade Center, Hit Pentagon; Hundreds Dead“. Remembering September 11. Washingtonpost. Newsweek Interactive Приступљено 11. 9. 2006.. 
  3. ^ „Bin Laden claims responsibility for 9/11“. CBC News. 29. 10. 2004. Приступљено 7. 9. 2006.. 
  4. ^ „N-Number Inquiry Results, N334AA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  5. ^ „N-Number Inquiry Results, N612UA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  6. ^ „N-Number Inquiry Results, N644AA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  7. ^ „N-Number Inquiry Results, N591UA“. Federal Aviation Administration Приступљено 7. 9. 2006.. 
  8. ^ „We have some Planes“. National Commission on Terrorist Attacks upon the United States. U.S. Congress. 21. 8. 2004. Приступљено 10. 9. 2006.. 
  9. ^ Ahlers, Mike M. (27. 1. 2004.). „9/11 panel: Hijackers may have had utility knives“. CBS News Приступљено 7. 9. 2006.. 
  10. ^ Cauchon, Dennis and Martha Moore (2. 9. 2002.). „Desperation forced a horrific decision“. USATODAY Приступљено 9. 9. 2006.. 
  11. ^ „Poor Info Hindered 9/11 Rescue“. CBS News. 18. 5. 2004. Приступљено 11. 9. 2006.. 
  12. ^ „Heroism and Honor“. National Commission on Terrorist Attacks upon the United States. U.S. Congress. 21. 8. 2004.. 
  13. ^ „Ground Zero Forensic Work Ends“. CBS News. Feb. 23, 2005. 
  14. ^ „Tenth Public Hearing, Testimony of Louis Freeh“. 9/11 Commission. 13. 4. 2004.. 
  15. ^ Fox News. "Pakistan to Demand Taliban Give Up Bin Laden as Iran Seals Afghan Border." 16. септембар 2001.
  16. ^ „Bin Laden on tape: Attacks 'benefited Islam greatly'“. CNN. 14. 12. 2001. Приступљено 7. 9. 2006.. 
  17. ^ „Al-Jazeera: Bin Laden tape obtained in Pakistan“. MSNBC. 30. 10. 2004. Приступљено 7. 9. 2006..  - "In the tape, bin Laden — wearing traditional white robes, a turban and a tan cloak — reads from papers at a lectern against a plain brown background. Speaking quietly in an even voice, he tells the American people that he ordered the Sept. 11 attacks because “we are a free people” who wanted to “regain the freedom” of their nation."
  18. ^ „Национална комисија за истрагу о нападима 9/11. 24. август 2004“. 9-11commission.gov Приступљено 10. 9. 2011.. 
  19. ^ „Jihad Against Jews and Crusaders: World Islamic Front Statement“. 23. 2. 1998. Приступљено 8. 9. 2006.. 
  20. ^ Khan, Aamer Ahmed (4. 5. 2005.). „Pakistan and the 'key al-Qaeda' man“. BBC Приступљено 8. 9. 2006.. 
  21. ^ nwodetox (2. 5. 2007.). „What really hit on 9/11“. YouTube Приступљено 10. 9. 2011.. 

Литература[уреди]

  • Morris, Richard B. (1996). Encyclopedia of American History (Seventh ed.). Collins Reference. ISBN 0062700553. 
  • Peter C. Mancall, Gary B. Nash, Allan M. Winkler, Charlene Mires, John W. Jeffries, ed. (2009). Encyclopedia of American History. Facts on File. ISBN 0816071365. 
  • Stanley I. Kutler (2002). Dictionary of American History (Third ed.). Charles Scribners & Sons. ISBN 0684805332. 
  • Paul S. Boyer (2001). The Oxford Companion to United States History. Oxford University Press. ISBN 0195082095. 
  • Michael Kazin, Rebecca Edwards, Adam Rothman, ed. (2011). The Concise Princeton Encyclopedia of American Political History. Princeton University Press. ISBN 0691152071. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Извори[уреди]

  • 9-11Commission.gov - 'Национална комисија за терористичке нападе на САД' (Званична страница Комисије 911)
  • "9-11Commission.gov - 'Извештај Комисије 911: 'Национална комисија за терористичке нападе на САД' (званични извештај комисије, 22. јул 2004)
  • ABCNews.go.com - 'Форензика на лицу места, Њујорк' ABC News (23. фебруар 2005)

Снимци[уреди]

  • AirDisaster.com - Видео-снимак рушења СТЦ-а
  • 9/11 Timeline - Хронологија догађаја према извештају Комисије 911 приказане на четвороделном екрану
  • CNN.com - Први авион удара у СТЦ
  • CNN.com - Други авион удара у СТЦ
  • CNN.com - Ексклузивни видео-снимак авионског удара у СТЦ
  • CNN.com - Видео-снимак другог напада на СТЦ
  • Симулација удара авиона у Пентагон из Универзитета Пурду (Датотека у МПЕГ формату, 47MB)

Фотографије[уреди]

  • Фотографије СТЦ од Роберта Свонсона
  • 911DigitalArchive.org - '11. септембар, дигитална архива' (у партнерству са Библиотеком конгреса САД)
  • InteractivePublishing.net - Списак страница Интернета које садрже материјал везан за 11. септембар
  • Time.com - 'Разбијено: колекција фотографија', Џејмс Нахтвеј

Књиге[уреди]

  • Двајер, Џим и Флин, Кевин (2005). 102 минуте: Необјављена прича о борби за живот у солитерима СТЦ. Њујорк: Times Books.
  • September11News.com - 'Историјске књиге о 11. септембру 2001.'


Добар чланак Чланак Напади 11. септембра 2001. је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.