Народна радикална странка

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Народна радикална странка НРС
Историјски лидери	Никола Пашић Милан Стојадиновић.
Основана	8. јануар 1881. 1
Распуштена	de facto 1945.
Идеологија	Конзервативни либерализам
Политичка позиција	Десни центар
1 (обновљена 1990.)

Народна радикална странка је прва политичка странка основана у Србији. Настала је 8. јануара 1881. године обајављивањем њеног програма у листу „Самоуправа“. Програм отписује 38 посланика у скупштини, а још 38 га одобрава.

Оснивање

Почетак стварања Народне радикалне странке везан је круг српске омладине окупљене око Светозара Марковића и Николе Пашића. Прваци ове групе 1871. године стварају политички програм у коме, између осталог, захтевају:

• промену устава,
• слободу штампе, удруживања, јавног окупљања и политичке акције,
• независност судства,
• реформу школства, и
• локалну самоуправу

Због одбране локалних избора у Крагујевцу организују демонстрације познате под називом „Црвено барјаче“. Народна радикална странка, у првом Програму поставља циљ: „Унутра народно благостање и слобода, споља ослобођење и уједињење осталих делова Српства“.

Истиче се, даље, захтев за уставном реформом: за народни суверенитет кроз владавину парламента и опште право гласа, за децентрализацију власти, независно судство и праведно опорезивање. Тражи се и бесплатно и опште основно школовање, а да стајаћу војску замени народна. Радикали захтевају апсолутну слободу штампе, удруживања и јавног иступања, као и јемство за личну и имовинску сигурност.

Прва Главна скупштина Народне радикалне странке била је јула 1882. године у Крагујевцу. На њој је усвојен радикалски Програм, а за председника Главног одбора изабран је Никола Пашић. Један од идеолога и организатора радикала био је новинар Пера Тодоровић.

Радикали су имали утицајну штампу. Слободан Јовановић у „Другој владавини Краља Милана Обреновића“ пише да је та штампа била агресивна у критици тадашњег режима.

Народна радикална странка након 1881. нагло повећава број својих чланова, а на изборима остварује убедљиве победе, упркос репресији тадашње власти.

Септембра 1883. године избила је Тимочка буна, узрокована наређењем краља Милана Обреновића да војска сељацима одузме приватно оружје. Краљ Милан оптужио је радикале да су чланком „Разоружање народне војске“ у листу Самоуправа подстакли сељаке да одбију предају оружја.

Буна је у крви угушена након десет дана. На Краљевици, близу Зајечара, стрељан је двадесет и један побуњеник. Цео Главни одбор Народне радикалне странке је ухапшен, осим Николе Пашића и неколицине других радикала, који су пребегли у Бугарску. Неколико првака Народне радикалне странке, заједно са одсутним Пашићем осуђени су на смрт. После извесног времена Краљ Милан амнестира неке од осуђених радикала, који великих унутрашњих спорова постижу договор са краљем и долазе на власт 1887..

Упркос притисцима и расулу насталом након Тимочке буне, Народна радикална странка успева да консолидује своје редове и да оствари доношење Устава из 1888. године. „Радикалски Устав“ у највећем делу испунио је захтеве које је у Програму поставила Народна радикална странка. Њиме је, иако уз извесна ограничења, уведена парламентарна владавина, загарантована су права и слободе грађана и уведена локална самоуправа.

Из Народне радикалне странке издваја се Самостална радикална странка чији је председник био Љубомир Стојановић, из која ће касније настати Демократска странка.

Странка за време Светских ратова

Након Мајског преврата 1903. године Народна скупштина враћа на снагу Устав из 1888. године са изменама - укида се Сенат и уводи једнодомно народно представништво. Србија је постала парламентарна и уставна монархија. Никола Пашић формира владу и тада почињу радикалне реформе државе.

Радикалска влада са Николом Пашићем на челу водила је Србију и у веома тешким околностима током Првог светског рата.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Народна радикална странка наставља владавину у коалицијама са другим странкама. Након Пашићеве смрти 1926. године, за председника Главног одбора Народне радикалне странке изабран је Аца Станојевић.

Након увођења шестојануарске дикататуре 1929, НРС је забрањена. Део радикала учествује у владама, док Главни одбор окупљен око Аце Станојевића захтева укидање дикатуре и враћање парламентаризма и локалне самоуправе.

Августа 1935. године Народна радикална странка, Југословенска муслиманска организација и Словенска људска странка уједињују се у Југословенску радикалну заједницу, са Миланом Стојадиновићем на челу. Главни одбор НРС убрзо се разилази са Стојадиновићем, тадашњим председником владе, и прелази у опозицију.

Током Другог светског рата радикали су били подељени у више фракција - уз покрет Драже Михајловића, уз владу Милана Недића, као и уз владу у емиграцији. Након Другог светског рата дошло је до ликвидације свих странака, осим комунистичке и демократске странке Милана Грола, па тиме и до укидања Радикалне странке.

У Паризу је 1952. године основан Радни одбор НРС у егзилу, који је проширен одборима за САД, Аргентину, Француску и Балканске земље. Основана су и повереништва за Велику Британију, Немачку, Шпанију, северну Африку и акциони одбор за Аустралију. У Паризу С. Тривунац покреће лист „Радикал“. Радикали у емиграцији деловали су и кроз разне политичке и културне организације, али нису имали већи утицај у Србији.

Наставак рада у земљи

Народна радикална странка наставља рад у земљи након увођења вишепартијског система 1990. За председника НРС 1990. изабран је адвокат Вељко Губерина, али странка не успева да се стабилизује. Једна фракција Народне радикалне странке, предвођена Томиславом Николићем, ушла је у Српску радикалну странку Војислава Шешеља.

Након одлазка великог дела чланова предвођених Томиславом Николићем, странка је знатно ослабила свој рејтинг и на изборима није прешла цензус. Вељко Губерина услед изборног пораза подноси оставку на место председника и повлачи се из политике, странка га је потом изабрала за почасног председника. Данас НРС-а предводи Лазаревчанин Милан Јовановић, а странка једино у Неготину има своје одборнике.