Народноослободилачка војска Југославије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Народноослободилачка војска Југославије
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg
Југословенска партизанска застава
Основана 27. јуна 1941.
Распуштена 1. марта 1945. (прерасла у Југословенску армију)
Родови војске Партизански одреди
Бригаде НОВЈ (Пролетерске бригаде)
Дивизије НОВЈ
Корпуси НОВЈ
Морнарица НОВЈ
Авијација НОВЈ
Главни штаб Врховни штаб НОВ и ПОЈ
Вођство
Маршал Јосип Броз Тито
Подаци о бројном стању
Обавезни војни рок нема
Број расположивих
за војну службу
нема, година нема
Број способних
за војну службу
, година нема
Број годишње стасалих
за војну службу
Активни састав око 800.000 (1945)
Првобитна партизанска застава
Краткотрајне партизанске републике у окупираној Југославији: Ужичка република (1941) и Бихаћка република (1942).

Народноослободилачка војска Југославије (сл. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мк. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

  • Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.
  • Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.
  • Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.

Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.[1]

Оснивање[уреди]

Партизанске одреде је формирала и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом Титом. КПЈ је почела да се припрема за борбу (и долазак на власт) одмах након инвазије сила Осовине априла 1941. Истакнути партијски функционери су постали војни руководиоци са задатком да формирају партизанске одреде.

Краткотрајни Априлски рат, комадање Југославије, стварање НДХ и осталих квинслиншких творевина, терор окупатора и осталих колаборациониста створили су расположење код народа (превасходно српског) да се окупатору треба супротставити. Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године донео одлуку о почетку оружане борбе. Ова одлука је инспирисана уласком Совјетског Савеза у рат против Немачке и ангажовањем главних Хитлерових снага на Источном фронту, као и позивом Коминтерне свим поробљеним народима Европе да се укључе у рат против сила Осовине, као највећег зла човечанства.

Прва партизанска јединица је био Сисачки партизански одред, званично основан близу Сиска 22. јуна 1941. Ипак, разне војне организације са више или мање везе са КПЈ су биле укључене у разна пружања отпора силама Осовине који су избили у подручјима Југославије насељеним углавном Србима након почетка операције Барбароса. У Београду је основан Главни штаб партизанских одреда Југославије, а КПЈ је званично одлучила да покрене оружани устанак 4. јула 1941, даном који се касније славио као Дан борца - државни празник СФРЈ. 7. јула 1941, Ваљевски партизански одред је извршио акцију у селу Бела Црква у Рађевини. Тај дан се након ослобођења славио кад Дан устанка у Србији.

У јесен 1941, партизани су основали Ужичку републику на ослобођеној територији у западној Србији. Новембра 1941, немачки војници су поново освојили ову територију, док је већина партизанских снага побегло према Босни.

21. децембра 1941, партизани су у Руду формирали Прву пролетерску бригаду - прву регуларну јединицу која је могла да дејствује изван места где је основана. 1942, те јединице и партизански одреди су се спојили у Народноослободилачку војску (НОВ) и Партизанске одреде Југославије (ПОЈ), а касније у Југословенску армију 1. марта 1945.

9. септембра 1942, партизани у Далмацији су основали прву поморску јединицу састављену од рибарских бродова, која је постепено прерасла у силу способну да се мори са италијанском морнарицом и Кригсмаринеом и да врши сложене амфибијске операције.

Маја 1942, пилоти два авиона који су припадали ратном ваздухопловству НДХ, Руди Чајавец и Фрањо Клуз, су прешли на страну партизана у Босни и касније се користили своје авионе против снага осовина. Иако је то кратко трајало због недостатка инфраструктуре, ово је био први пример покрета отпора који је имао своје ваздухоповство. Партизани су касније стекли стално ваздухопловство добијавши авионе, опрему и вежбу од РАФ 1944.

Операције[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Народноослободилачка борба народа Југославије

Партизани су водили герилску кампању која је постепено добијала све више подршке код становништва. Народни комитети су организовани да делују као цивилне владе у ослобођеним територијама, а чак је и покренута ограничена производња оружја. Али они су имали две велике предности над осталим војним и паравојним формацијама у бившој Југославији.

Прва и тренутна предност је био мали, али поуздан кадар ветерана из Шпанског грађанског рата, који су, за ралику од осталих у то време, имали неког искуства у модерном рату са околностима које нису биле много другачије од Другог светског рата у Југославији.

Друга предност, која је постајала све важнија у каснијим етапа рата је била чињеница да су партизани основани на идеолошкој, а не на националној бази. Зато су партизани могли да очекују барем некакву подршку у било ком крају земље, за разлику од осталих паравојних формација ограничених на територије са српском или хрватском већином. Ово је омогућило партизанима да буду покретљивији и да попуњавају редове већим бројем потенцијалних регрута. Окупаторске и квинслишке снаге су биле добро упознате са проблемом који су представљали партизани о покушали су да их униште у седам великих антипартизанских офанзива. Највеће офанзиве су комбиновале снаге Вермахта, СС-а, фашистичке Италије, Бугарске, усташа и четничке.

Устанак против немачког и италијанскога окупатора је избио јула 1941. прво на подручју централне Србије и Црне Горе. У њему су учествовали још недовољно разлучене присталице комунистичких партизана и српских ројалистичких четника под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића.

Тај је устанак сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника који су имали непомирљиве политичке циљеве у будућности. Отада, све до 1944., Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника режима (Милана Недића и Димитрија Љотића).

Борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1943. водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Пораз четника у бици на Неретви (мај 1943.) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Током рата партизани су успели да стекну моралну, као и ограничену подршку Савезника, који су до тада подржавали генерала Михаиловића.

Након Техеранске конференције 1943. партизани су званично признати за легитимну силу од стране Савезника, који су касније, на предлог бригадног генерала Фицроја Маклејна, основали балкански одсек РАФ-а, са циљем да преноси пошиљке и обезбеђује вадушну подршку партизанима.

Политички, најважније одлуке су донете 29. новембра 1943. на заседању АВНОЈ-а у босанском градићу Јајцу, када је забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основана привремена влада, Тито проглашен за маршала и председника Националног комитета ослобођења Југославије, те зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република.

Са савезничком ваздушном подршком и уз помоћ Црвене армије, у другој половини 1944. партизани су преусмерили пажњу на Србију, у којој је било релативно мало борби од пада Ужичке републике. 20. октобра 1944. партизани и Црвена армија су ослободили Београд у заједничкој операцији. Крајем 1944. партизани су контролисали целу источну половину Југославије - Србију, Македонију и Црну Гору, као и далматинску обалу.

Године 1945, партизани, који су сада бројали 800.000 људи [2], су поразили Вермахт и усташе, пробивши Сремски фронт крајем зиме, заузевши Сарајево почетком априла и остатак Хрватске и Словеније до половине маја. Након заузимања Ријеке и Истре, које су пре рата припадале Италији, партизани су ушли у Трст дан пре Савезника.

Партизани на територији НДХ[уреди]

Огромну већину партизана на територији НДХ чинили су Срби побегли од усташког клања.

Ту чињеницу потврђују сви извори од докумената партизанске провинцијенције (извештаји настали у току рата о националном саставу, говори партизанских челника, послератни мемоари учесника рата итд) па до документа немачке провинцијенције који су само српско становништво у тзв. НДХ сматрали непријатељем.

Према документима насталим у току рата (извештаји и бројном и националноим саставу партизана), а објављеним након рата у Зборнику докумената, том V, књига 30 национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске је 1942. је био:

У далматинским бригадама састав је био мешовит мада углавном са хрватском већином од око 70-80% осим у бригадама са севера Далмације које су имале већи проценат Срба.

Према записнику у свом говору на Другом засједању Авноја хрватски комуниста и представник НОП-а Хрватске Владимир Бакарић је између осталог рекао: „На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске." (извор-С. Нешовић-Прво и Друго засједање Авноја, pp. 281)

Из књиге хрватског историчара Јозе Томашевића „Четници“, pp. 106: "Колико год те бројке биле ужасне несумњиво би биле још веће да су усташе могле спроводити свој програм без сметњи. Само партизански отпор, а у много мањој мјери четнички, спасио је Србе на територији НДХ од потпуне пропасти. Тисуће Срба, особито млађих, суочених с алтернативом :или под усташки нож или у шуму, отишло је у шуму гдје их се већина придружила партизанима. У ствари све до 1943. већина партизана на територију усташке државе чинили су Срби с тих подручја, и ако су истовремено други Срби из усташке државе прилазили четницима."

Приликом Титовог сусрета са Черчилом у Казерти 1944. Тито је говорећи о својој војсци рекао да су у почетку у њој били скоро искључиво Срби,

Викицитати „Морамо овдје повући чињеницу да се у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића и осталих непријатеља народа.“
({{{2}}})

али да је сада (то јест 1944) састав вишенационалан. На то се Черчил окренуо Шубашићу и Косановићу који су му климајући потврдили Титове речи. У Хрватској ће се Хрвати, углавном из Далмације, први пут почети укључивати у партизане тек од друге половине 1942. ;та појава ће међу Далматинцима бити раширена уочи и након капитуације Италије 1943. А 1944 кад је већ било јасно питање победника прелазак Хрвата у партизане био је масован, нарочито после Титовог обећања да ће амнестирати све припаднике квислиншких формација ако до 1. септембра 1944 пређу у партизане. Тад у партизане прелази велики број домобрана па чак и неке бивше усташе. На крају рата (крај 1944) када се редови партизана пуне бившим домобранима и усташама, међу партизанима у Хрватској је Хрвата два и по пута више него Срба мада додуше чак и тада Срби учествују у саставу партизана дупло више него што би се могло очекивати на основу њиховог учешћа у броју становништва Хрватске.

Док се у Хрватској Хрвати почињу укључивати у партизане у другој половини рата, у БиХ ће огромну већину партизана чинити Срби чак и до самог краја рата.

ПАРТИЗАНСКА ЗАКЛЕТВА Споменик „Позив на устанак“
Текст прве партизанске заклетве, објављен 19. августа 1941. у Билтену Главног штаба НОП одреда Југославије
Ми, народни партизани Југославије, латили смо се оружја за немилосрдну борбу против крволочних непријатеља који поробише нашу земљу и истребљују наше народе. У име слободе и правде нашег народа заклињемо се да ћемо дисциплиновано, упорно и неустрашиво, не штедећи своје крви и животе, водити борбу до потпуног уништења фашистичког освајача и свих народних издајника
Текст партизанске заклетве, објављен маја 1943. у Билтену Врховног штаба НОВ и ПО Југославије
Ја име и презиме заклињем се чашћу свог народа да ћу у редовима народноослободилачке војске верно служити свом народу, борећи се против окупатора и домаћих издајника – непријатеља народне слободе и народних права. Заклињем се да ћу дисциплиновано и свесно вршити своје дужности и извршавати наредбе својих претпостављених. Кунем се да нећу испустити оружје из својих руку док наша земља не буде очишћена од окупатора и док народу не буду осигурана сва његова права и слобода. Спреман сам примити сваку казну због прекршаја ове моје заклетве. Смрт фашизму - слобода народу
На слици десно - Споменик „Позив на устанак“, рад вајара Војина Бакића, који се налази испред Музеја „4. јули“ у Београду

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Dr Stephen A Hart, Partisans: War in the Balkans 1941 - 1945, [1], Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Anna M, Приступљено 31. 3. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]