Народно позориште у Београду

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44°49′01″N 20°27′38″E / 44.81681, 20.46064

Народно позориште у Београду
Зграда Народног позоришта данас
Град
Држава Застава Србије Србија
Архитекта Александар Бугарски
Управља Божидар Ђуровић
Тип Опера, Балет и Драма
Отворено 1868.
Период активности 1868. — данас
Обновљено/Реновирано 1870., 1919. – 1922., 1965. и 1986. – 1989.

Народно позориште у Београду је позориште у Београду које се налази на Тргу републике, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије.

Оснивање[уреди]

Народно позориште у Београду, некад
Позориште у 1895. - првобитан изглед до 1914. Фотографија М. Јовановића.

Све од 1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код енглеске краљице“. За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта Александар Бугарски. На овој локацији, 22. новембра 1868. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Представе су игране и у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена"), у Кнежевој пивари, у кафани „Код круне“.

Зграда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Зграда Народног позоришта у Београду

1868. године догодило се друго гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду. Тада кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. У договору са Државним саветом 12. марта 1868. кнез Михаило је одлучио да се позоришна зграда подигне на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије, где је истог дана почело рушење турских кућа на том терену. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године.

Кнез је позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи и половину новосадског ансамбла и седам година после настанка СНП-а.

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застале. Намесништво је хтело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Образован је Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одређују да се Народном позоришту изда сума од 6500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза“.[1] Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног Кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић потом је спуштена и узидана повеља.[1]

Исте године Позоришни одбор је закупио приватну кућу свештеника Сушића да формирана трупа одржава у њој представе, док се зграда не заврши. У тој кући је 10. новембра (по старом календару) изведена прва представа, комад Кароља Оберњика Ђурађ Бранковић. Пре представе је изведена Српска увертира композитора Драгутина Реша, а уводну реч о позоришној уметности, драмској књижевности и дотадашњим драмским представама код Срба одржао књижевник Милорад Шапчанин.

Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа - „Посмртна слава кнеза Михаила“ коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.[2]

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обележили су: Алекса Бачвански (1832—1881), Адам Мандровић (1839—1912), Милка Гругорва-Алексић (1840—1924), Тоша Јовановић (1845—1893), Илија Станојевић (1859—1930), Милорад Гавриловић (1861—1931), Сава Тодоровић (1862—1935) и други.

Реконструкције зграде[уреди]

Од изградње, зграда је прошла кроз више реконструкција: 1870., 1919. – 1922., 1965. и, коначно, 1986. – 1989. године. Најзначајније реконструкције су оне из 1922. и 1989. године.

1919. – 1922.[уреди]

Ова реконструкција је заправо започела 1911. године, али је због Балканског рата, а касније и Првог светског рата неколико пута прекидана, поново започета 1919. те завршена тек 1922. године. За радове је био ангажован архитекта Јосиф Букавац. Овом реконструкцијом спољни део зграде, као и ентеријер, доживели су измене. Спољни део зграде је након реконструкције био мешавина сецесије и барока, а позориште је добило и грациозно осликане плафонске сводове – дело руку руског сликара Степана Федоровича Колесникова те покретну сцену.

1941[уреди]

У бомбардовању 6. априла 1941. године, зграда позоришта је оштећена. Исте године је и обновљена.[3] За време окупације, тадашњи директор Народног позоришта Јован Поповић је ставио ову институцију у службу окупационог и квинслишког режима.

1986. – 1989.[уреди]

1986. године кренуло се у још једну, темељну и детаљну, реконструкцију зграде. За реконструкцију старог дела зграде и изградњу нове зграде ангажовани су архитекте Љубомир Здравковић и Слободан Дрињаковић. На ову реконструкцију је утрошено 4,5 милона долара, а зграда је добила изглед из 1922. Тај изглед је зграда задржала до данас. Реновирана зграда Народног позоришта свечано је отворена 15. октобра 1989. године.

Драма[уреди]

Историју Драме Народног позоришта у Београду делимо на четири фазе: од 1868. до 1914., од 1918. до 1941., од 1945. до 1991., и од 1991. до данашњих дана. Карактеристично за прве деценије постојања Народног позоришта је да су представе имале углавном само премијеру и две/три репризе, док су само ретки, изузетно популарни комади, имали и десетак извођења. Режија, у данашњем смислу те речи, практички није ни постојала. Ситуација се поправила тек пред сам Први светски рат када долази Александар Иванович Андрејев, школовани редитељ, који режију, а и квалитету представа уопште, поставља на један виши ниво.

Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обележиле су углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњовековном и новијом историјом као што су, на пример, „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића, „Милош Обилић (Бој на Косову)“ Јована Суботића, „Хајдук Вељко“ Јована Драгашевића. Изводили су се и тзв. комади с певањем попут драматизација прозе Стевана Сремца „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“, а најпопуларнији и најгледанији од свих, „Коштана“ Борисава Станковића, први је пут приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.

Од истакнутих домаћих аутора нарочито се истичу млади Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и уметници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други.

Од светских остварења која су обележила прву фазу постојања Народног позоришта истичу се дела Софокла, Шекспира, Островског, Калдерона, Молијера, Расина, Голдонија, Шилера и многих других.

Након Првог светског рата и даље се игра класични репертоар. Од светских писаца изводе се Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсворди и руги, док домаћи репертоар чине Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, који стичу изразиту популарност, Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Тодор Манојловић и други. У то време међу публиком је веома популаран и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади“.


Када је реч о режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи.

У периоду од 1945. до почетка педесетих година 20. века изводе се представе са јасном политичком поруком, а превладава тзв. „социјалистички реализам“. Од почетка педесетих година тај политички утицај се губи те долази до својеврсне либерализације што доводи до тога да главну реч у раду Позоришта поново имају уметници и уметност.

Седамдесете и осамдесете године обележиле су представе по делима Борислава Михајловића Михиза, Александра Поповића, Мирослава Крлеже, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића и других. Изводи се и савремена светска драматургија, а носиоци савремене домаће драматургије су Синиша Ковачевић, Вида Огњеновић, Јелена Кајго, Милош Николић, Стеван Пешић и други.

Опера[уреди]

У Опери Народног позоришта су ангажовани прваци, првакиње, солисти и солисткиње. Међу првакињама су Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић, Софија Пижурица.

Управници[уреди]

управник од до
Јован Ђорђевић 1. XI 1868. 5. I 1871.
Ђорђе Малетић 5. I 1871. 11. XII 1871.
Милан А. Симић 11. XII 1871. 22. X 1875.
Јован Ђорђевић 22.X 1875. 1. IV 1877.
Милорад Поповић Шапчанин 1. IV 1877. 12.XI 1877.
Милан А. Симић 12.XI 1877. 5. III 1880.
Милорад Поповић Шапчанин 5.III 1880. 15. VIII 1893.
Др Никола Петровић 15. VIII 1893. 14. VII 1900.
Бранислав Нушић 14. VII 1900. 14. I 1902.
Јован Ђ. Докић 15. I 1903. 15. V 1903.
Драгомир Јанковић 15. V 1903. 30. VII 1906.
Др Никола Петровић 30. VII 1906. 29. XI 1906.
Михајло Марковић 29. XI 1906. 17.VII 1909.
Милан Грол 17. VII 1909. 31. III 1910.
Милорад Гавриловић 31. III 1910. 30.XII 1911.
Милан Грол 1. IX 1911. 28. VII 1914.
Милутин Чекић 1. XII 1918. 5. VIII 1919.
Милан Грол 5. VIII 1919. 28. II 1924.
Милан Предић 1. III 1924. 11. XI 1924.
Велимир Живојиновић Масука 11. XI 1924. 21. VIII 1925.
Милан Предић 21. VIII 1925. 14. VIII 1933.
Драгослав Илић 14. VIII 1933. 21. II 1935.
Др Бранислав Војновић 21. II 1935. 28. IX 1939.
Милан Предић 13. X 1939. 26. VI 1940.
Момир Вељковић 26. VII 1940. 1. VIII 1941.
Јован Поповић 1. VIII 1941. 30. XII 1944.
Милан Предић 1. I 1945. 30. IV 1947.
Велибор Глигорић 1. VII 1947. 30. VIII 1950.
Милан Богдановић 1. IX 1950. 31. III 1962.
Гојко Милетић 1. VII 1962. 29. II 1972.
Велимир Лукић 15. VI 1972. 1990.
Вида Огњеновић 16. IV 1990. 1993.
Александар Берчек 21. I 1993. 10. V 1997.
Небојша Брадић 16. IV 1997. 21. I 2000.
Жељко Симић I 2000. X 2000.
Љубивоје Тадић 12. XII 2000. 08. IV 2005.
Дејан Савић 8. IV 2005. 15. XI 2007.
Предраг Ејдус 15. XI 2007. 4. III 2009.
Божидар Ђуровић 22. X 2009. 2012.
Дејан Савић 4. X 2012.[4]

Награда Народног позоришта[уреди]

Народно позориште као награду додељује Плакету Народног позоришта.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7. pp. 290.
  2. ^ Коста Н. Христић: „Записи старог Београђанина“, Нолит, Београд. 1989. ISBN 978-86-19-01637-7. pp. 297.
  3. ^ Национална географија: Народно позориште - иза сцене, Никола Бура, Приступљено 9. 1. 2013.
  4. ^ Савић нови управник Народног позоришта? („Вечерње новости“, 13. септембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :