Научена беспомоћност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Научена беспомоћност је стручни израз у психологији животиња и људи, који означава стање људског или животињског бића у којем је оно научено да се понаша беспомоћно, па чак и када му се поново пружи прилика да помогне себи или избјегне непријатну или штетну околност којој је изложено. По теорији научене беспомоћности сматра се да клиничка депресија и с њом повезана душевна обољења настају од субјективног осјећаја недостатка контроле над исходом неке ситуације.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ Seligman, M.E.P. (1975). Helplessness: On Depression, Development, and Death. San Francisco: W.H. Freeman. ISBN 0-7167-2328-X