Неменикуће

Из Википедије, слободне енциклопедије
Неменикуће

Неменикуће - Црква св. Петра и Павла.jpg

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Град Београд
Општина Сопот
Становништво
Становништво (2011) 1992
Положај
Координате 44°29′28″N 20°35′28″E / 44.491166, 20.591166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Неменикуће на мапи Србије
{{{alt}}}
Неменикуће
Неменикуће на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 011
Регистарска ознака BG


Координате: 44° 29′ 28" СГШ, 20° 35′ 28" ИГД

Неменикуће је насеље у општини Сопот у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 1992 становника.

Историја[уреди]

Неменикуће се налази јужно од Сопота. Неменикуће су старије насеље. У његовој близини има трагова који указују да је ту било насеља још у средњем веку. Али не можемо с поузданошћу утврдити када је ово насеље постало.

Прве податке о Неменикућама имамо из почетка 18.века. Знамо да је 1732.г. у Неменикучама било 18 кућа и да је село имало цркву „од растових дасака, покривену растовим шиндром, без свода и неосвећену.“ По подацима из литературе може се закључити да је ова црква подигнута око 1708.г. На карти из доба аустријске владавине (1718-1739.г.) забележено је насељено место Neminikutie, које је тада припадало грочанском дистрикту.

Пред крај 18.века, за време аустро-турских ратова, становништво је морало напустити село и крити се по збеговима, а месеца јула 1788.г. пребегло је „преко“ (Банат) Касније се највећи део становништва повратио, а долазили су и нови досељеници у све већем броју. Године 1818. Неменикуће су улазиле у састав Вићентијеве кнежине и тада је у селу било 57 кућа. Године 1822. село је имало 63, а 1846. 99 кућа. По Попису из 1921. године Неменикуће су имале 351 кућу са 1960 становника.

За најстарију породицу сматрају се Видаковићи, од којих данас нема потомака у Неменикућама. Од ових је познати писац Милован Видаковић, који се родио у Неменикућама 1780.г. Видаковићи су старином „од Дрине реке, из места Лознице“, одакле су побегли „због буна и немира“ У старе породице убрајају се и Ђорђевићи (Зећевићи). Остале су породице млађих досељеника. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Знаменитости[уреди]

Позната је црква у Неменикућу посвећена светим апостолима Петру и Павлу у којој је Арсеније III Чарнојевић последњи пут причестио Србе пре преласка у Аустроугарску. Црква је екранизована у ТВ серији „Грех њене мајке“.[3] У овом селу је такође рођен српски књижевник Милован Видаковић, зачетник романа у модерној српској књижевности.

Атару села припада и Манастир Кастаљан, а од заштићених споменика културе ту се налази и Стара кућа породице Жујовић. Жујовићи су били позната породица током 19. и 20. века.

Демографија[уреди]

У насељу Неменикуће живи 1641 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 40,7 година (39,0 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 614 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,35.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2414 [4]
1953. 2464
1961. 2400
1971. 2161
1981. 1999
1991. 1933 1904
2002. 2088 2058
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
2.025 98,39%
Македонци
  
4 0,19%
Југословени
  
4 0,19%
Руси
  
3 0,14%
Црногорци
  
2 0,09%
Хрвати
  
1 0,04%
Украјинци
  
1 0,04%
Словенци
  
1 0,04%
Словаци
  
1 0,04%
непознато
  
11 0,53%


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26.др. Б. М. Дробњаковић Космај ) и из „Летописа“ општине Неменикуће.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ Репортажа о снимању ТВ серије у порти цркве у Неменикућама http://www.pouke.org/news.php?do=view&id=268&cid=1
  4. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  5. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  6. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]