Николај Бухарин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Николај Бухарин

Nikolai Bukharin 1929.jpg

Информације
Датум рођења 9. октобар 1888.
Место рођења Москва (Руска Империја)
Датум смрти 15. март 1938.
Место смрти Москва (Совјетски Савез)
Дела
Најважнија дела Империјализам и светска економија,
Велика Совјетска енциклопедија,
Азбука комунизма
Потпис

Николај Иванович Бухарин (рус. Никола́й Ива́нович Буха́рин; Москва, 9. октобар 1888Москва, 15. март 1938) је био руски марксист и револуционар, члан совјетског Политбироа (1924—1929), Централног комитета (1917—1937), председавајући Коминтерне (1926—1929), творац Нове економске политике, главни уредник Правде (1918—1929), Извјестја (1934-1936), Велике Совјетске енциклопедије, један од аутора Азбуке комунизма (1919) и других дела.

Биографија[уреди]

Рођен је 1888. године у Москви.[1] Политичку каријеру је започео током студија на Московском универзитету када се спријатељио с каснијим познатим совјетским писцем Иљом Еренбургом и постао члан Руске социјалдемократске радничке партије 1906. године. Придружио се бољшевичкој фракцији.

Накратко је био ухапшен 1911, али је убрзо депортован у Оњегу код Архангелска. Од тамо је успео да побегне и сместио се у Хановер, а затим у Краков 1912, где се по први пут упознао с Лењином. Године 1916. се налазио у Њујорку гд еје сарађивао с Троцким.

Октобарска револуција[уреди]

Након избијања Фебруарске револуције 1917, Бухарин се вратио у Русију[2] и деловао у московском партијском комитету. Дана 10. октобра 1917. био је изабран у Централни комитет РСДРП.[3] Током Октобарске револуције, Бухарин је израдио нацрте декрета московског совјета, које је затим представио петроградском совјету.[4] Након револуције, постао је главни уредник партијског гласила Правда.[5]

Истински је веровао у светску револуцију, те је био противник потписивања мировног споразума са Централним силама, верујући да ће наставак рата довести до устанка радничке класе широм Европе.[6] До 1921. је напустио ова радикална уверења и прихватио Лењинову тезу о Русији као бастиону диктатуре пролетаријата за неку будућу светску револуцију.

Фракцијске борбе[уреди]

Након Лењинове смрти 1924. године, Бухарин је постао пуноправни члан Политбироа СКП(б). У првобитним фракцијским борбама се сврстао уз Стаљина који се поставио као центрист у Партији и залагао се за наставак НЕП-а. Бухарин је био тај који је формулисао тезу о изградњи „социјализма у једној земљи“, а коју је касније пропагирао Стаљин. Међутим, Стаљин није био задовољан спорим напредовањем НЕП-а те се залагао за убрзану индустријализацију и колективизацију. Бухарину се није допадала његова концепција, те је више био за умерену индустријалиизацију у којој би сељацима био понуђен начин да стекну довољно хране за себе и за продају.

Бухарин је с временом све више губио потпору у залагању за НЕП, те га је јавно прво напао Григориј Зиновјев, а затим и Стаљин. Стаљин га је убрзо потпуно изоловао, те је Бухарин остао без сваке потпоре.

Погубљење[уреди]

Током Стаљинове Велике чистке Бухарин је био осуђен на Московским суђењима као последњи значајни совјетски комунистички лидер. Смртна пресуда била је извршена 15. марта 1938. године у доба нацистичке анексије Аустрије па је вест о његовом погубљењу прошла готово незапажено у медијима.

Наслеђе и рехабилитација[уреди]

Због политичког значаја пре свега његове Нове економске политике која је била догматски забрањена у Совјетском Савезу, али на пример прихваћена у Југославији и Кини Бухарин није био рехабилитован током владавине Хрушчова него тек 1988. године на стоту годишњицу рођења.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution (Oxford, England: Oxford University Press, 1971) pp. 6.
  2. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938, pp. 44.
  3. ^ Leonard Shapiro, The Communist Party of the Soviet Union (Vintage Books: New York, 1971) pp. 175 and 647.
  4. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography 1888–1938, pp. 53.
  5. ^ Stephen Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography 1888–1938, pp. 43–44.
  6. ^ Ulam, Adam Bruno (1998). The Bolsheviks: The Intellectual and Political History of the Triumph of Communism in Russia. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 410–412. ISBN 0-674-07830-6 Приступљено 8. 7. 2013. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]