Николај Гогољ

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Николај Васиљевич Гогољ)
Николај Гогољ

Николай Васильевич Гоголь.jpg
Николај Васиљевич Гогољ

Информације
Датум рођења 1. април 1809.
Место рођења Велики Сорочинци (Руска Империја)
Датум смрти 4. март 1852.
Место смрти Москва (Руска Империја)
Дела
Потпис

Николај Васиљевич Гогољ (рус. Николай Васильевич Гоголь, укр. Микола Васильович Гоголь; Велики Сорочинци, 1. април 1809Москва, 4. март 1852) је био руски писац рођен у Украјини. У својим делима је показивао дубоко разумевање и поштовање за људе, менталитет, историју и културу Украјине и Русије.

Хронолошки је први међу плејадом великих руских реалиста, писао је приповетке, романе и комедије. У његовим радовима је присутан и утицај претходне епохе националног романтизма.

Гогољ је имао велики утицај на касније руске реалисте.

Биографија[уреди]

Кућа Николаја Гогоља у Одеси, где је живео у периоду 1850-1851
Гогољев гроб на московском гробљу Новодевичје.

Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Мајка му је пренела мистичну религиозност, која га је морила у доцнијем животу. После детињства проведеног на селу у Украјини, нашао је посао у министарству у Санкт Петербургу.

Свој јавни књижевни рад је отпочео 1829. када је под псеудонимом објавио неуспелу романтичну поему „Ганс Кихелгартен“. Године 1831. напушта државну службу и постаје професор историје у школи за кћери официра, а од 1834. на Универзитету у Санкт Петербургу. Удаљеност и носталгија за родном Украјином инспирисала га је да напише збирку приповедака „Вечери на мајуру код Дикањке“ (1831 — 1832). У причама је користио елементе фолклора, фантастике и хумора, којима је описивао живот на селу.

На Гогољево опредјељење за књижевност јако су утицала пријатељства са Жуковским и, нарочито, Пушкином који му је дао идеје за неколико дјела.

Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака Арабеске и Миргород (1835). Његова најпознатија драма, „Ревизор“, настала је 1836. и привукла велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара.

Исте године почео је да пише свој капитални роман, „Мртве душе“. Сматрао је да је ово дело његова мисија којом ће постићи натчовечански подвиг. Први део „Мртвих душа“ се појавио 1842. и поред претходне цензуре. Ово дело представља детаљну сатиричну студију Русије посматране из перспективе главног јунака Чичикова.

У каснијем животу пао је у депресију и почео да води аскетски живот. Од 1836. до 1848. путовао је по Западној Европи. Запао је у стваралачку кризу, а почео је да показује знаке параноидне психозе (вероватно шизофреније). У ноћи 24. фебруара 1852, у налету маније инспирисане религиозним заносом, спалио је своје рукописе, међу којима је био други део романа „Мртве душе“. Сам је рекао да га је на овај потез навео ђаво. Неколико дана касније, 4. марта, је преминуо. Покопан је на московком гробљу Новодевичје.

Дела[уреди]

Поезија[уреди]

  • Ганц Кухелгартен (1829)

Приповетке и романи[уреди]

  • Вечери на салашу код Дикањке (1831 — 1832)
    • Прва књига
      • Сорочински сајам
      • Вече уочи Ивана Купале
      • Мајска ноћ, или Утопљеница
      • Изгубљено писмо
    • Друга књига
      • Бадње вече
      • Страшна освета
      • Иван Фјодорович Шпоњка и његова тетка
      • Зачарано место
  • Збирка Миргород (1835)
    • Виј
    • Прича о томе како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович
    • Старовременске спахије
    • Тарас Буљба (1835, 1842)
  • Петербуршке приче
    • Невски проспект
    • Нос (1836)
    • Шињел (1842)
    • Записи лудака
    • Портрет
    • Кочије
  • Мртве душе (1842)

Драме[уреди]

Спољашње везе[уреди]