Николај II Александрович
| Николај II Александрович | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења | 18. мај 1868. |
| Место рођења | Царско Село (Руска Империја) |
| Датум смрти | 17. јул 1918. |
| Место смрти | Јекатеринбург (Руска република) |
| Титула | Император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске |
| Период | (1894—1917) |
| Претходник/ци | Александар III Александрович |
| Наследник/ци | крај царства |
| Порекло и породица | |
| Династија | Романов |
| Отац | Александар III Александрович |
| Мајка | Марија Фјодоровна |
| Супружник/ци | Александра Фјодоровна |
| Потомство | Олга Николајевна Татјана Николајевна Марија Николајевна Анастасија Николајевна Алексеј Николајевич |
Николај II Александрович (рус. Николай II Александрович, Царско Село, 6/18. мај 1868 — Јекатеринбург, 17. јул 1918) био је последњи император сверуски, краљ Пољске и велики кнез Финске. Владао је од 20. октобра/1. новембра 1894. до 2/15. марта 1917. године. Владавину је окончао абдикацијом током Фебруарске револуције.
Био је син и наследник Александра III и Марије Фјодоровне, данске принцезе Дагмар прије удаје. Супруга му је била Александра Фјодоровна са којом је имао петоро деце, четири кћери и једног сина.
Период његове владавине обележен је економским развојем Русије и истовремено порастом социјално-политичких противречности и револуционарних покрета који су довели до Руске револуције (1905) и Октобарске револуције (1917). У спољној политици водио је политику експанзије на Далеки исток где је водио рат са Јапаном. У Првом светском рату прикључио се блоку Сила антанте.
Одрекао се престола у јеку Фебруарске револуције (1917) и од тада се налазио под кућним притвором заједно са породицом у Царскоселском дворцу. У лето исте године, одлуком Привремене владе, са породицом је упућен у Тоболск. У пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург гдје су га и стрељали 17. јула 1918, заједно са породицом и блиским пријатељима.
Императора Николаја II Александровича канонизовала је 1. новембра 1981. године Руска православна загранична црква која тада није била у јединству са Московском патријаршијом. Деветнаест година касније, 2000, и помесна Руска православна црква га је канонизовала заједно са супругом и децом. Проглашени су за мученике.
Садржај |
Породица [уреди]
Николај је био син императора Александра и императорке Марије Фјодоровне (рођена као принцеза Дагмар од Данске). Имао је три брата — Александра (1869—1870), Георгија (1871—1899) и Михаила (1878—1918), као и две млађе сестре — Ксенију (1875—1960) и Олгу (1882—1960).
Николај је био рођак неколико европских монарха: Георга I од Грчке, Фридриха VIII од Данске, Џорџа V од Велике Британије, као и Вилхелма II од Немачке.
Деца [уреди]
Николај Други је имао петоро деце, четири кћерке и једног сина:
- Велика кнегињица Олга Николајевна (рус. Великая Княжна Ольга Николаевна) била је најстарија Николајева кћерка и његове жене Александре. Родила се 16. новембра 1895, а убијена је 17. јула 1918. године. Као царева кћерка, носила је титулу велика кнегиња.
- Велика кнегињица Татјана Николајевна (рус. Великая Княжна Татьяна Николаевна) била је друга Николајева кћерка, рођена 11. јуна 1897, а убијена је када и цела њена породица. Пошто је била царева кћерка, била је велика кнегиња.
- Велика кнегињица Марија Николајевна (рус. Великая Княжна Мария Николаевна) рођена је 27. јуна 1899. у Петерхофу, у Русији, и била је трећа кћерка цара Николаја, а убијена је 17. јула 1918. године.
- Велика кнегињица Анастасија Николајевна (рус. Великая Княжна Анастасия Николаевна) рођена је 18. јуна 1901. у Петерхофу. Била је четврта ћерка руског Цара. Убијена је са остатком своје породице 17. јула 1918. године.
- Насљедник цесаревић и велики кнез Алексеј Николајевич (рус. Наследник-Цесаревич и Великий Князь Алексей Николаевич) био је најмлађе дете Николаја. Родио се 12. августа 1904. у Петерхофу. Како је био једино мушко дете, проглашен је цесаревићем (наследником престола). Врло често је био болестан и слабог здравља. Убијен је са остатком своје породице 17. јула 1918. године.
Спољашње везе [уреди]
Литература [уреди]
- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
