Никола Видовић

С Википедије, слободне енциклопедије
никола видовић
Никола Видовић
Лични подаци
Датум рођења(1917-03-28)28. март 1917.
Место рођењаСтипан, код Вргинмоста, Аустроугарска
Датум смрти15. јун 2000.(2000-06-15) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411964.
Чингенерал-потпуковник
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Никола Видовић (Стипан, код Вргинмоста, 28. март 1917Београд, 15. јун 2000), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. марта 1917. године у селу Стипану код Вргинмоста. Био је у периоду од 1936. до 1938. браварски помоћник у Загребу. Тада иде на одслужење војног рока, а после одслужења 1939. године, запошљава се у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, где ради до априла 1941. године.

Одмах се послије окупације Краљевина Југославије, враћа на Кордун. Ту се укључује у рад партијске организације на припреми народа на устанак. Ради на прикупљању оружја, а врло брзо и на организацији првих партизанских одреда.

Заједно са Милом Кличковићем, 23. јула 1941. године, учествује у првој партизанској акцији на Кордуну, и том приликом убија једног усташу и заробљава два карабинијера. Убрзо организује партизански одред Стипан, који у свом саставу има 25 бораца. Са својим одредом, 13. августа 1941. године, напада у селу Лукинићи усташку посаду, и у том нападу бива рањен. Пошто број бораца расте, Никола ускоро командује четом, а у октобру месецу постаје командир Четвртог батаљона Првог кордунашког партизанског одреда. Децембра 1941. године његов батаљон је у десетодневним борбама имао кључну улогу у спасавању и повлачењу око 15.000 жена, деце и стараца на ослобођену територију у унутрашњост Петрове горе.

20. августа 1942. године, Никола је командант Прве кордунашке бригаде. По наређењу Главног штаба НОВ и ПО Хрватске, бригада је 20. августа кренула на специјални задатак на подручју Жумберка, да шири Народноослободилачки покрет са Кордуна у друге крајеве. 26. августа, напали су логор Јастребарско и при томе ослободили и спасили 727 деце са Козаре, Кордуна и Баније.

22. септембра 1942. године, ова бригада дочекује италијанску колону и потпуно је уништава, убивши 120 италијанских војника. За овај војни подухват, бригада и њен командант добили су признање од Главног штаба Хрватске. Никола даље, са својом бригадом, води непрекидне борбе и после борбе за ослобођење Бихаћа одлази на десетодневни официрски војни курс. 5. децембра 1942. године, формирана је Петнаеста партизанска бригада, а Никола постаје њен командант. Са овом бригадом прошао је многе борбе у четвртој непријатељској офанзиви, и за успехе које је остварила у овој офанзиви, бригада је проглашена је ударном, а њен командант је поново похваљен од штаба Четвртог корпуса НОВЈ.

Јануара 1944. године, Никола је оперативни официр Осме кордунашке ударне дивизије. У пролеће 1944. године, постављен је за команданта Друге бригаде Осме кордунашке дивизије, а затим постаје командант првог кордунашког партизанског подручја до 9. маја 1945. године, када је постављен за управника Војно-техничког завода у Сарајеву.

У току рата био је и члан Котарског комитета КП Хрватске за Вргинмост, члан Котарског народноослободилачког одбора за Вргинмост, члан окружног Народноослободилачког одбора за Кордун, већник Првог, Другог и Трећег засједања ЗАВНОХ-а и већник Другог засједања АВНОЈ-а.

После рата, Никола је начелник Персоналне управе Друге, а затим и Прве армије, начелник одељења Генералштаба ЈНА и помоћник команданта Подручја за позадину. Године 1945. био је савезни посланик за Вргинмост, члан председништва СУБНОР-а. Имао је чин генерал-потпуковника.

Преминуо је 15. јуна 2000. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди | уреди извор]