Никола Калабић
| Никола Калабић | ||
|---|---|---|
|
|
||
| Лични подаци | ||
| Датум рођења | 1906 | |
| Место рођења | Подновље, Аустроугарска | |
| Датум смрти | 1946 | |
| Место смрти | ФНРЈ | |
| Војска | Југословенска Војска у Отаџбини | |
| Највиши чин | мајор | |
| Битке и ратови | Други светски рат | |
Никола Калабић (рођен 20. децембра, 1906. године, Подновље, код Дервенте, Аустроугарска — 19. јануара 1946. године[1], код Ваљева, ФНР Југославија) био је начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске у Краљевини Југославији. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је у Подновљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Има сестру Ангелину, рођену 1912. године, која данас живи у Ваљеву.
Николин отац се развео од Јоке после Првог светског рата, и затим се женио још три пута. Николу је у почетку водио са собом, тако да се он школовао у местима очевог службовања, а накратко и у Новом Пазару.
Завршио је шест разреда гимназије, а затим је уписао геодезију у Београду. На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковиђима код Ваљева, у породици старих радикала-пашићеваца. Борка и Никола су се венчали 1929. године у ваљевској цркви, а следеће године, трећег августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан. Прву службу су добили у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Никола Калабић је до почетка Другог светског рата радио у ваљевској катастарској управи.
Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љуба Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се. Пећанац је поставио поручника Николу Калабића за војводу церског и ваљевског.
Али после свега три дана, Никола се вратио са Букуље. По Боркином сведочењу, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка.
За пуковника Дражу Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну гору, Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића. Од новембра 1941, Никола је командир чете Горске гарде његовог величанства краља Петра II Карађорђевића.
Нешто касније, 19. децембра исте године, Немци су одвели на Бањицу Николину и Боркину родбину, где је требало да буду стрељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавештајног официра Јанка Кошутића, преко његових веза у управи града.
У пролеће 1944. године за Горску гарду непријатељ број један постају комунисти. До тада, делови гарде су водили само локалне сукобе са комунистима, углавном на свом терену у централној Шумадији. Због велике несразмере снага, то су више биле потере него праве борбе. По енглеском наређењу, партизанима су приступиле две комплетне италијанске дивизије, и припало им је све италијанско наоружање до кога се могло доћи. Због енглеске подршке, преко радио Лондона и на лицу места, комунистичке мобилизације су имале успеха, нарочито међу хрватским живљем. Хрвати су иначе, у великој већини ступали у усташки покрет, док је приступање партизанима било редак изузетак. Масовнији приступ партизанском покрету је уследио после хитлеровог пораза на Стаљинграду, кад је исход рата већ постао јасан.
Пролећа 1944. године генерал Михаиловић оснива до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је Четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба, капетаном Нешком Недићем.
Четврту групу јуришних корпуса чинило је пет јуришних корпуса, састављених од најелитнијих брагада из западне и централне Србије, којима је додељено најбоље расположиво наоружање. Једна таква јединица није могла без капетана Николе Калабића. Он је био командант Другог јуришног корпуса, снаге око 1.800 људи. У овај корпус су ушле две бригаде Горске гарде и једна бригада из Шумадијске групе корпуса.
На челу свог другог јуришног корпуса, Калабић је учествовао у свим великим биткама против комуниста у Србији, лета и јесени 1944. године: у Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику, поново у Жупи, на Јеловој Гори и на прилазима Равној гори.
После упада Црвене армије у Србију, Четврта група јуришних корпуса је расформирана, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Према Босни се повлачио у јужној колони преко Санџака.
Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подељене су у три борбене колоне. На челу средње колоне, која је поред осталог имала да се стара и о безбедности врховне команде, потпуковник је Никола Калабић. Тачно месец дана касније, после великих напора, све три колоне су стигле до краја свога пута: уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмоћнијих комунистичких снага. Преживеле групе војника су се упутиле на своје матичне територије, да наставе борбу. Са неколико десетина својих људи, Калабић је успео да стигне у околину Ваљева.
На Зеленгори, комунисти су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.
Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.
Овај план би успео, и Никола би спасао свог сина, да комунисти у то доба нису масовно хапсили и стрељали српске свештенике. Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.
[уреди] Хватање Калабића и његова сарадња са ОЗНОМ
Пред сам крај рата Никола Калабић као и многи други из ЈВУО покушавали су да се сакрију у забаченим деловима земље и тамо покушавајући да сачекају неки покушај буне против нових власти. ОЗНА- (Одељење Заштите Народа) је кренула са широким планом хватања бивших припадника ЈВУО и осталих војних организација ван територији Југославије. Тако су успели своје агенте да убаце у мрежу подршке Николе Калабића и да га у тајној операцији 5. децембра 1945. године ухапси. Након само неколико дана од хапшења, Калабић пристаје на сарадњу са ОЗНОм у хапшењу Драже Михајловића у земену за имунитет од кривичног гоњења што убрзо и добија. Том приликом Калабић је активно и вољно учествовао у припремама и самој акцији хапшења Драгољуба Михајловића.
[уреди] Судбина и покушај рехабилитације
Сама судбина Калабића након хапшења Драже Михајловића није позната, јасно је само да је био још жив неколико месеци по завршетку своје улоге у хапшењу Драже Михајловића те да је имао кореспонденцију са високим званичницима нове власти и ОЗНА. По неким казиванјима остављен је у животу а по некима је убијен. Године 2009 покушано је са рехабилитацијом Калабића и доказивањем да он није био сарадник у хапшењу Михајловића, међутим стручњаци су потврдили званичну верзију, да је био у писменом контакту са новим властима Југославије после завршетка рата.[2]
[уреди] Извори
- ^ Калабић и званично мртав, Б. Пузовић, Вечерње новости, друштво, 20. јануар 2011.
- ^ http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/111289/Kalabic-je-napisao-oba-pisma
[уреди] Литература
- [1] „Истина о Калабићу“, Милослав Самарџић, Нови погледи, Крагујевац.
[уреди] Спољашње везе
- Прес магазин - Мит о четничкој издаји
- „Наш деда није издао Дражу“, Бранко Пузовић, Вечерње новости, репортаже, 6. јун 2009.
- „Никола Калабић убијен два месеца пре хватања Драже“, Блиц, вести, 22. јануар 2011.
- „Калабића убили шест пута“, Бранко Пузовић, Вечерње новости, репортаже, 1. фебруар 2011.
