Никола Михановић
| Никола Михановић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 21. јануар 1846. |
| Место рођења: | Доли (Аустријско царство) |
| Датум смрти: | 24. јун 1929. |
| Место смрти: | Буенос Ајрес (Аргентина) |
Никола Михановић (шп. Nicolas Mihanovich; рођен 21. јануара 1846. године у селу Доли, у тадашњој општини Стон, у Аустрији, данашњем Дубровачком приморју, у Хрватској, преминуо 24. јуна 1929. у Буенос Ајресу, у Аргентини) је био познати хрватски бизнисмен, исељеник у Аргентину.
Садржај |
Рани живот [уреди]
Никола Михановић је рођен од оца Петра и мајке Антоније, рођене Сангалети, као један од седморице синова. Његова мајка Антонија била је родом из Ластова. Поред његове четворице браће, Петра, Ивана, Бартуле и Михе, који су свој други дио живота провели и умрли у Аргентини, двојица његове браће, Михо и Мато, умрли су још као малољетници.[1] Имао је и три сестре, Ану, Марију и Јелену.
Николин отац Петар се такође бавио поморством и посједовао је мали бродић „Фортуната“, од чега је издржавао породицу.
Емиграција у Аргентину [уреди]
У својим двадесетим, Никола Михановић је напустио село Доли и упутио се ка Латинској Америци. Године 1867. је стигао у Монтевидео, у Уругвају, а потом прешао у Парагвај, да би напослијетку стигао у Буенос Ајрес, у Аргентини.
Кад је дошао у Аргентину, имао је уштеђених око 600 фунти стерлинга,[1] што је у то вријеме била поприлична сума новца. Као син поморца Петра Михановића, он се и сам почео бавити малим бродским превозом, превозећи барком путнике на обалу са прекоокеанских бродова на ријеци Плата. Ту је упознао Лигурца Ивана Лаварела, који је био власник неколицине бродова, и који га је ускоро узео за ортака. Након што је Лаварело погинуо, Михановић је наставио да послује, скупа са Ивановим пасторком Алоа Лаварелом.[1] Од 1874. до 1876. Михановић је већ посједовао један пароброд.
Михановић је током времена постао један од најбогатијих и најутицајнијих људи у хрватској дијаспори у Аргентини, али и генерално у Аргентини, као и његов брат Михо Михановић, који је такође имао бродовласничку компанију. Михо Михановић је у Аргентину дошао касније, на позив свог брата.
Његово бродовласничко друштво, тачније паробродско друштво, звало се „Николас Михановић“ (Nicolas Mihanovich). Након више партнерстава и њихових раскида, Михановић је успио да оствари монопол на ријеци Парагвај, док је други велики бродовласник, извјесни Сатурнино Рибес, држао монопол на ријеци Парани. Ускоро је почео да откупљује друге мање фирме, да би већ 1909. имао огромну ријечну флоту:[1]
| Врста брода | Број комада | Укупна тонажа |
|---|---|---|
| Путнички пароброд | 37 | 39.000 |
| Трговачки пароброд | 21 | 9.223 |
| Моторна лађа | 8 | 3.455 |
| Реморкер | 57 | 4.275 |
| Ланћа на нафту | 10 | 60 |
| Ланће, груи, ћате и понтони | 156 | 28.960 |
| Укупно | 289 | 84.973 |
У години кад се завршио Први свјетски рат, на бродовљу његове трговачке морнарице је радило око 5000 људи, углавном Хрвата. Развио је изузетно велику бродарску дјелатност на ријекама Плати, Уругвају и Парани, без иоле опасније конкуренције. Наиме, када је Рибес умро 1897. године, а његови насљедници наставили да воде конкурентску компанију, Михановић је убрзо успио да их побиједи и откупи и њих, заузимајући централну позицију аргентинског бродарства у том региону.[2]
Раднике је запошљавао највише оне који су долазили са подручја Дубровника и Далмације, а својим бродовима је давао имена попут „Доли“, „Стон“, „Корчула“, „Задар“, „Хрватска“, „Далмација“, „Босна“, „Дубровник“ итд.[1]
Небродарске дјелатности [уреди]
1905. године Михановић је основао неколицину великих банкарских и трговачких компанија, а 1907. оснива велико трговачко друштво „Ла Импортадора Аустро-Хунгара“ (шп. La Importadora Austro-Hungara).
Године 1909, скупа са извјесним италијанским трговцем, влада Аргентине је прихватила његову понуду за изградњу великог пристаништа као најбољу; уговор је био вриједан 30 милиона америчких долара у злату.
Само у Буенос Ајресу, Никола Михановић је посједовао 20 зграда, а куповао је и земљишта у Чилеу и Аргентини. Тако је, на примјер, у провинцији Чако, између ријека Монте Линдо, Похи и Ингле, Михановић купио чак 800 квадратних километара земљишта и дао му име „Колонија Далмација“, на које је планирао населити младе хрватске досељенике у Аргентину.[1] Године 1891. именован је „чланом повјереништва унутрашњег дуга владе Аргентине“, којој је раније позајмио 100.000 талира.
Други о њему [уреди]
Крсто Криле га је назвао „краљем ријечне пловидбе од Атлантског океана до средишњег Бразила“. Развој хрватске исељеничке колоније у Буенос Ајресу с њим је уско повезан.
Адам Јерковић је записао: „... Тко не зна за њихову борбу, тко није чуо за њихове напоре, тко није видио њихове жртве и тко не позна и не диви се њихову прву пиониру Николасу Михановићу, нашем драгом садашњем представнику.“
У једном дијелу писма Миће Мичића, члана Југословенског одбора у Лондону, којим извјештава Анту Трумбића, пише: „О Михановићу је овисно до 85% нашег свијета, много наших трговаца и подузетника; он их финанцира - тако да промјеном држања Михановића, то би овдје био напросто један мали преврат.“ Наиме, говорило се о времену Првог свјетског рата, када су га жељели одвратити од Франца Јозефа I.
Одликовања [уреди]
Никола Михановић је био лојалан цару Аустроугарске и одржавао је тијесне политичке контакте са својом домовином. Зато је именован генералним конзулом Аустроугарске, а 1908. цар Франц Јозеф I га је одликовао Витешким редом Франца Јозефа I.[1] Године 1910. је добио и племство са правом насљедства.
Због пружања разних потпора и помоћи, те због улагања у развој економије, одликовао га је и руски цар Николај I Романов, одликовањем Св. Станислава са звијездом, те шпански, југословенски и енглески краљ. Након Првог свјетског рата, једну велику зграду у Буенос Ајресу Михановић је поклонио за амбасаду Краљевине СХС.
Занимљивости [уреди]
Крајем 1920их, дао је да се изгради двадесетоспратница у Буенос Ајресу, како би са њеног врха могао проматрати своје бродове док упловљавају у Буенос Ајрес. Та зграда, Торе Бенсих, била је у своје вријеме највиша зграда у Буенос Ајресу.
Референце [уреди]
- ^ а б в г д ђ е Сајт задужбине Михановић, Приступљено 15. 4. 2013.
- ^ Кадић, Бранко. Studia Croatica: Los Hermanos Mihanovich ((es))
