Никола Цоловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Никола Цоловић
Никола Цоловић
Лични подаци
Датум рођења(1874-08-28)28. август 1874.
Место рођењаЗајечар, Кнежевина Србија
Датум смрти13. децембар 1939.(1939-12-13) (65 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија
Војна каријера
Служба18981927.
Чин Коњички бригадни генерал
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Белог орла са мачевима

Никола Цоловић (Зајечар, 28. август 1874Београд, 13. децембар 1939) био је командант I Коњичке бригаде у Првом светском рату и бригадни генерал југословенске војске. Кум Ђорђа Вајферта.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. августа 1874. године у Зајечару. Завршио је Нижу и Вишу школу војне академије.

У Првом балканском рату, после Кумановске битке као командант коњичког пука Дунавске дивизије I позива Српске војске, гонио је јединице турске Вардарске армије низ Вардар, разбио један батаљон код Демир Капије, заузео Дорјан и Гевгелију, где је заробио 1900 турских војника, па је самоиницијативно избио до Солуна 9. новембра 1912.[1]

У Церској бици, 16. јула са 3. коњичким пуком разбио је први батаљон 21. чешке ландверске дивизије Аустро-угарске војске генерал-мајора Артура Прзуборскија, а следећи дан је гонио и остале делове дивизије преко Дрине. На повратку преко села Прњавор пуковнија је опкољена у предвечерје, али се пробио из обруча и у зору 18. јула улази у састав коњичке дивизије код села Бојића.

У повлачењу Српске војске 1915. године истакао се као командант бригаде у заштитничким борбама код села Крњева 22. и 23. октобра итд. Након пробоја Солунског фронта 1918, у брзом гоњењу I коњичка бригада пробија се у позадину јединица бугарске I армије код Кочана и гони их ка Царевом селу. Потом, на моравском правцу, после умешног маневра код села Лешја 5. октобра, гони јединице немачке IX армије преко Свилајнца све до Дунава.

Пре и после Првог светског рата писао је о коњици у листу „Ратник“, а као поручник превео је „Коњички јуриш код Сомо-Сијера у Шпанији“ од А. К. Пузиревског (Београд, 1901). Од 1903. био је ожењен Љубицом, кћерком санитетског потпуковника Евгенија Брановачког и имао је једног сина Љубомира (1907—2002) коњички мајор; и кћерку Јулијану која се 1929. удала за пешадијског поручника Александра С. Маринковића.[2]

Преминуо је 13. децембра 1939. у Београду[1][3].

Написао је књигу „Са бојних поља 1912-1918. (рукописи генерала)” објављену 2016. године.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]