Патријарх московски Никон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Никон

Portrait of Patriarx Nikon.jpg
Никон, патријарх московски

Датум рођења 7. мај 1605.
Место рођења Ваљдемоново (Руско царство)
Датум смрти 17. август 1681.
Место смрти Терапонтов манастир (Руско царство)
Гроб Белозерски манастир
Звање патријарх московски и све Русије
Редослед 6.
Године 16521666
Претходник Јосиф
Наследник Јоасаф II
Звање митрополит новгородски
Године 16491652
Претходник Афониј
Наследник Макариј

Патријарх московски Никон је био патријарх Руске православне цркве у периоду од 1652. до 1660. године.

Рођен је у месту Ваљдемоново у Низгородској губернији под именом Никита. Са образовањем је почео у Зитовском манастру, а затим је постао свештеник. Пошто су му умрла сва деца, договорио се са супругом да обоје оду у манастир и замонаше се.

У почетку је био у Белозерском манастиру, а 1642. године одлази у Козеозерску пустињу. Године 1646. постао је игуман у Новоспасовском манастиру у Москви, и тамо се зближио са царем Алексејем I Михаиловичем. [1]

За новгородског митрополита је изабран 1648. године.

Након смрти патријарха Јосифа 1652. године изабран је за патријарха московског. Као патријарх све Русије покренуо је реформу црквеног богослужења која је имала за циљ једнообразности практичног богослужбеног живота по грчким узорима. Патријарх је јасно схватио овај задатак, али је пред собом имао наслеђен велики утицај и мешање царске власти у послове Цркве. Он је лично сматрао да то није добро и да Црква треба да се ослободи претераног утицаја световне власти. Пренос моштију Светог Филипа из Соловецког манастира у Москву 1652. године извршен у том смислу.

Прво што је Никон учинио у правцу црквене реформе јесте доношење прописа (1653) којима се уместо коленопоклоњења има вршити обичан поклон до појаса, чињење знака крста са три, а не са два прста. Овим патријарховим одредбама оштро су се успротивили такозвани ревнитељи: Авакум, Неронов, Лонгин и други. Следеће реформе Никон покушава да спроводи преко одлука сабора. Тако је сабор 1654. године донео одлуку о реформи новотарија у руским богослужебним књигама, али по узору на грчку богослужбену праксу. Никон је сурово кажњавао оне који су се противили реформама. Убрзо је кажњен епископ Павле Коломенски. Никоновим реформама био је увређен, макар за многе, руски национални и духовни понос. Обе стране, присталице црквених реформи и ревнитељи, били су, по оцени руских теолога, слаби богослови и придавали су превише велики значај самим обредима, као да се ради о самој суштини вере и о догматима.

Патријарх Никон се за мишљење обратио Пајсију, цариградском патријарху, који му је одговорио једном граматом у којој је углавном одобравао извесне обредне специфичности у помесним националним Црквама.

Године 1655. искоришћен је у Москви боравак антиохијског патријарха Макарија, и одржан је сабор на коме је званично одобрен Служебник, преведен са грчког језика. Сам Никон није знао грчки језик, а богослужбене реформе је спроводио углавном по новим грчким издањима богослужбених књига из Венеције. У спровођењу реформе стварао се све већи отпор. Томе је свакако допринео и сам патријарх својом нетактичношћу: проклињао је неистомишљенике и прогонио их.

Нешто касније је ипак признао исправност и једних и других књига, старих и нових, словенских и грчких. Постао је толерантан, али прекасно, дошло је до раскола, заговорници старог обреда организовали су своју црквену хијерархију Старообредне цркве, што није превазиђено до данашњих дана.

Патријарх Никона је радио доста на томе да Цркву ослободи од световне власти: Увећавао је патријаршијски поседе и патријаршијски имања, која су била у свему изузета од државне власти и надзора. На њима је патријарх био господар. Више пута је у одсуству замењивао цара и обављао чисто државне, царске послове. Када је цар био на војном походу у Пољској и Литванији (1654—1656), он га је замењивао у државним пословима. Носио је званично у титули и „велики государ“. Царска и патријаршиска власт у то време у Русији представљале су две равноправне и одвојене снаге. У предговору Служебнику из 1655. године стоји да су цар и патријарх „два велика дара“, „премудра двојица“, које је Бог изабрао.

Отворени сукоб цара и патријарха почео је од 1658. године. Цар Алексије све више, у односу на патријарха, а и иначе, показује самодржавље, самовлашће. Оспоравао је јавно патријарху да у титули има и „велики государ“, не жели да присуствује патријарховим богослужењима, више му не указује поштовање као „оцу и пастиру“. Патријарх Никон је, револтиран, напустио патријаршиски трон 1660. године и повукао се у Воскресенски манастир. Сабор 1666. године није донео никакве одлуке по питању патријарха, он није ни осуђен ни оправдан.

Никон је из манастира критиковао цара и његову владавину, затим његово незаконито и противканонско господарење Црквом. Писао је: „Цар воли Цркву као Давид Уријеву жену Витсавеју“. Цар Алексије је био рад да сабор из 1662. године реши овај спор, пошто је у Москви боравио митрополит Пајсије Лигаридис, али је сабор одржан тек 1666. године. Наиме, искоришћен је боравак антиохијског патријарха Макарија и александријског патријарха Пајсија, па је сабор осудио патријарха Никона. Главни тужилац био је сам цар. Никон је проглашен кривим што је хулио на цара и на целу Руску цркву. Био је заточен у Терапонтовом манастиру, где је остао до смрти, 17. августа 1681. године.

Последње године живота провео је у доста тешким условима у Белозерском манастиру (1676—1681). Сахрањен је са патријаршиским почастима.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Иван Шушерин, Известие о рождении и воспитании и житии святейшего Никона, патриарха Московского и всея России // Патриарх Никон — протопоп Аввакум. М., 1997.
  • Зызыкин М. В., Патриарх Никон. Его государственные и канонические идеи. Варшава, 1931—1938. Т. I—III.
  • Каптерев Н. Ф. Патриарх Никон и царь Алексей Михайлович. Т. 1—2 М., 1996.
  • Субботин Н. И. Дело патриарха Никона. М., 1862.
  • Лифшиц А. Л. Документы о поставках продовольствия и других запасов ссыльному Патриарху Никону в Ферапонтов монастырь // Вестник церковной истории. 2010. № 1—2 (17—18). С. 5—16.
  • Патриарх Никон: трагедия русского раскола (сборник статей). М.: ДАРЪ, 2006 г. ISBN 5-485-00069-X.
  • Петр (Алексеев), протоиерей. Всеподданнейшее письмо протоиерея Алексеева к императору Павлу Петровичу // Русский архив, 1863. — Вып. 8/9. — Стб. 697—707. — Под загл.: Рассказ Петра Великого о патриархе Никоне.
  • Царь Алексей Михайлович и патриарх Никон. М.: Музеи Московского Кремля, 2006 г. ISBN 5-901685-89-X.
  • Севастьянова С. К. Переписка патриарха Никона с иконийским митрополитом Афанасием // Древняя Русь. Вопросы медиевистики 2004. № 3(17). С. 87—97.
  • Богданов А. П. Патриарх Никон // Вопросы истории, № 1. 2004. С. 51—117.
  • «Патриарх Никон. Рожденный на земле Нижегородской». Н. Новгород: РИДО, 2007. Составители архим. Тихон (Затёкин), О. В. Дёгтева и др.
  • Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.