Огист Конт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Огист Конт

Огист Конт
Огист Конт

Информације
Датум рођења 19. фебруар 1798.
Место рођења Монпеље (Француска)
Датум смрти 5. септембар 1857.
Место смрти Париз (Француска)
Рад

Огист Конт (фр. Auguste Comte; Монпеље, 19. фебруар 1798Париз, 5. септембар 1857) је био француски математичар, филозоф и мислилац, који је први смислио реч социологија. Познат је као оснивач позитивизма, правца филозофије, који узима искуство, као главни начин спознаје. Био је први који је применио научни метод за описивање друштва.

Живот[уреди]

Рођен је у Монпељеу у југозападној Француској. Уписао се на политехнику у Паризу. То је био чувени факултет, који је био познат по привржености француским идеалима републиканизма и прогреса. Политехника је била затворена 1816, да би се направила реорганизација. Због тога је Конт напустио те студије и прешао је на медицину у Монпељеу. Када се Политехника поново отворила није тражио пријем.

Вративши се у Монпеље Конт је дошао у сукоб са својом породицом приврженој католичанству и монархизму. Због тога се поново запутио за Париз, где је зарађивао радећи ситне послове. У августу 1817. постао је студент и секретар грофа Сен Симона, који је увео Огиста Конта у интелектуално друштво. Конт се 1824. разишао са Сен Симоном због непремостивих међусобних разлика.

Конт је тада знао да жели да ради на филозофији позитивизма. Тај план је публиковао 1822. као „План научних проучавања за реорганизацију друштва“. Није успео да добије академски положај, па је при свакодневном преживљавању зависио од спонзора и пријатеља спремних да му помогну. Оженио се Каролин Масен, али растали су се 1842. Био је 1826. у душевној болници, коју је напустио, а да се није излечио. Написао је

  • шестотомни „Курс позитивистичке филозофије“ од 1830. до 1842.
  • четворотомни „Систем политичког позитивизма“ је написао од 1851. до 1854.

Учење[уреди]

Мото Ordem e Progresso („Ред и напредак“) на застави Бразила инспирисан је Контовим позитивистичким мотом позитивизма: L'amour pour principe et l'ordre pour base; le progrès pour but („Љубав као принцип и ред као база; напредак као циљ“). Неколико људи у Бразлу, који су извршили државну удар и прогласили Бразил републиком били су следбеници идеја Огиста Конта

Један универзални закон, кога је Конт видео у свим наукама називао је „закон три фазе“. По њему друштво пролази кроз те три фазе:

  • теолошка
  • метафизичка
  • научна

Задњој научној фази је дао име позитивна фаза. Теолошка фаза се са перспективе француског друштва 19. века сматрала фаза, која је претходила просветитељству, у којој бог одређује људски положај у друштву и друштвене стеге. Под метафизичком фазом он није сматрао Аристотелову метафизику или метафизику античких Грка. Та идеја је била базирана на Француској револуцији из 1789. Метафизичка фаза је укључивала универзална права, која су била изнад ауторитета било кога људског бића, иако за та права се није могло рећи да су била света. Оно што је сматрао научном фазом је било оно што је дошло након неуспеха револуција и Наполеона. То је била могућност да људи могу наћи решења социјалних проблема и спровести их у живот. Контов закон три фазе био је једна од првих теорија социјалног еволуционизма.

Друге универзалне законе називао је енциклопедијски закони. Комбинујући те законе Конт је развио систематску и хијерархијску класификацију свих наука, укључујући неорганску физику (астрономију, геонауке и хемију) и органску физику (биологија и социјална физика, која је касније постала социологија).

Имао је идеју специјалне науке социологије као последње и највеће од свих наука, која ће укључивати све друге науке и која ће интегрисати налазе у кохезивну целину.

Контово објашњење позитивистичке филозофије увело је значајан однос између теорије, праксе и људског разумевања света. Конт каже:

Викицитати „Тачно је да се свака теорија мора заснивати на опаженим чињеницама. Једнако је тачно да се не може посматрати без водства неке теорије. Без таквога водства, наше чињенице би биле бесплодне. Не би их могли задржати. Већином их чак не би могли ни приметити.”
({{{2}}})

Он је смислио нову кованицу „алтруизам“, која се односила на моралну обавезу појединаца да служи друге и да ставља њихове интересе изнад властитих. Супростављао се идеји индивидуалниг права, сматрајући да нису конзистентна са етичким обавезама.

Према Огисту Конту, породица је основна јединица друштва, јер она представља природно стање човекове активности и у њој владају односи који чине природни темељ свих односа у друштву. То су односи неједнакости (између полова, генерација) и односи подређености (између генерација и на основу старешинства). У складу са тим, Конт наводи четири класе које чине друштвену структуру:

  • Спекулативна класа — носиоци научне, филозофске и естетске делатности, који имају највиши положај у друштву;
  • Практична класа — представници производње и промета (банкари, трговци, предузетници);
  • Пољопривредничка класа;
  • Радничка класа.

Током Контова живота на његов рад се понекад гледало са скептицизмом, јер је уздизао позитивизам до религије и себе је називао папом позитивизма. Сковао је и реч „социологија“, да би означио нову науку о друштву. Раније је користио израз „социјална физика“, да би означио позитивну науку о друштву.

Конт се сматра првим западним социологом. Ибн Халдун је био пре њега на Истоку. Контово истицање квантитативнога, математичке базе за доношење одлука остало је до данас.

Библиографија[уреди]

  • Henri Gouhier, La vie d'Auguste Comte, Gallimard, 1931 ;
  • Jean Delvolvé, Réflexions sur la pensée comtienne, Félix Alcan, 1932 ;
  • Laurent Fedi, Comte, Les Belles Lettres, 2000, réédition 2005 ;
  • Laurent Fedi, L’organicisme de Comte, in Auguste Comte aujourd’hui, M. Bourdeau, J.-F. Braunstein, A. Petit (dir), Kimé, 2003, pp. 111-132 ;
  • Laurent Fedi, Auguste Comte, la disjonction de l’idéologie et de l’Etat, Cahiers philosophiques, n°94, 2003, pp. 99-110 ;
  • Laurent Fedi, Le monde clos contre l’univers infini : Auguste Comte et les enjeux humains de l’astronomie, La Mazarine, n°13, juin 2000, pp. 12-15 ;
  • Laurent Fedi, La contestation du miracle grec chez Auguste Comte, in L’Antiquité grecque au XIXè siècle : un exemplum contesté ?, C. Avlami (dir.), L’Harmattan, 2000, pp. 157-192 ;
  • Laurent Fedi, Auguste Comte et la technique, Revue d’histoire des sciences 53/2, 1999, pp. 265-293 ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 1 : sous le signe de la liberté, Vrin, 1932 ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 2 : Saint-Simon jusqu'à la restauration, Vrin ;
  • Henri Gouhier, La jeunesse d'Auguste Comte et la formation du positivisme, tome 3 : Auguste Comte et Saint-Simon, Vrin, 1941 ;
  • Henri Gouhier, Oeuvres choisies avec introduction et notes, Aubier, 1941 ;
  • Georges Canguilhem, « Histoire des religions et histoire des sciences dans la théorie du fétichisme chez Auguste Comte », Études d'histoire et de philosophie des sciences, Vrin, 1968 ;
  • H.S. Jones, ed., Comte: Early Political Writings, Cambridge University Press, 1998;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la théorie sociale du positivisme, Seghers, 1972 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte, la science sociale, Gallimard, 1972 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le projet anthropologique d'Auguste Comte, SEDES, 1980, réédition L'Harmattan, 1999 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, L'anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Lib. Honoré Champion, 1980 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Entre le signe et l'histoire. L'anthropologie positiviste d'Auguste Comte, Klincksieck, 1982, réédition L'Harmattan,1999 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme, Coll."Que sais-je?", PUF, 1982 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le concept de science positive. Ses tenants et ses aboutissants dans les structures anthropologiques du positivisme, Méridiens Klincksieck, 1983 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Le positivisme d'Auguste Comte, L'Harmattan, 2006 ;
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et la science politique, in Auguste Comte, Plan des travaux scientifiques nécessaires pour réorganiserla société, L'Harmattan, 2001;
  • Angèle Kremer-Marietti, L'humanisme entre positivisme et nihilisme in L'Art du Comprendre , 2006, N°15.
  • Angèle Kremer-Marietti, Auguste Comte et l'histoire générale, in Auguste Comte, Sommaire appréciation de l'ensemble du passé moderne, L'Harmattan, 2006 ;
  • Pierre Macherey, Comte. La philosophie et les sciences, PUF, 1989 ;
  • Gertrud Lenzer, Auguste Comte: Essential Writings (1975), New York Harper, Paperback, 1997 ;
  • Raquel Capurro, Le positivisme est un culte des morts : Auguste Comte, Epel, 1999 (traduit en français en 2001) : l'étude la plus récente sur la vie d'Auguste Comte, la vision sans complaisance d'une psychanalyste de l'école de Lacan ;
  • Auguste Comte, Positive Philosophy of Auguste Comte, Part I (1855), translated by Harriet Martineau, Kessinger Publishing, Paperback, 2003 ; Also available from the McMaster Archive for the History of Economic Thought, Volume One Volume Two Volume Three
  • Pierre Laffitte (1823-1903): Autour d'un centenaire, in Revue des Sciences et des Techniques en perspective, 2ème série, vol. 8, n°2, 2004, Brepols Publishers, 2005 ;
  • Zeïneb Ben Saïd Cherni, Auguste Comte, postérité épistémologique et ralliement des nations, L'Harmattan, 2005 ;
  • Mary Pickering, Auguste Comte: An Intellectual Biography, Cambridge University Press (1993), Paperback, 2006 ;

Спољашње везе[уреди]