Односи Србије и Бугарске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Односи Србија-Бугарска
Мапа показује локације Бугарска и Србија

Бугарска

Србија

Односи Србије и Бугарске су постојали и много пре Берлинског конгреса 1878. Званични дипломатски односи су успостављени 18. јануара 1879. Србија има амбасаду у Софији, а Бугарска има амбасаду у Београду. Деле заједничку државну границу у дужини од 318 km.

Историја односа[уреди]

Средњи век[уреди]

Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана

Српска племена и прве средњовековне државне творевине су биле под јаким притиском два суседна царства: Византијом и Првим бугарским царством. Бројни ратови и напади бугарских и византијских снага за контролу над западним Балканом, били су стална претња Рашкој све до 12. века.

Појавом Стефана Немање, а посебно Стефана Првовенчаног и даљег низа владара из династије Немањића, Србија се све више успоставља као равноправни партнер са Бугарском. Међутим, тензије између две државе никако нису престајале. Тек битком код Велбужда 1330., Србија успоставља доминацију на Балкану која ће трајати све до турске најезде.

Политички бракови између српског и бугарског племства су били бројни и чести. Најзначајни брак је женидба цара Душана бугарском принцезом, царицом Јеленом.

Падом Бугарске под турско ропство, низ бугарских учених људи прелази у Српску деспотовину. Међу њима је најпознатији животописац деспота Стефана Лазеривића, Константин Филозоф. Ова интелектуална имиграција је оставила значајног трага у Србији, посебно у домену језика. Константин Филозоф је био кључни човек који је извршио Ресавску реформу српске редакције старословенског језика, која представља корак уназад у односу на Реформу светог Саве и приближавање језика бугарској норми.

Борба за ослобођење[уреди]

Падом Српске деспотовине 1459., оба народа се налазе у истој, потчињеној позицији. Хришћанско становништво Србије и Бугарске је трпело многе репресалије турске администрације, међу којима су најчувенији премештање читавих села и подручја из једног краја Царства на други, као и злогласни данак у крви. Ово је проузроковало велику етничку измешаност на Балкану (види Демографска историја Балкана), као и честе буне и хајдучију.

До конкретних ослободилачких акција двају народа долази 1804. са почетком Српске револуције. Многи Бугари се прикључују српским устаницима. Након Другог српског устанка, а посебно за време кнеза Михаила Обреновића, долази до блиских контаката Србије са бугарским побуњеницима. У Београду се формира бугарска чета која се обучава за ослободилачки рат у Бугарској и која је учествовала на српској страни у инциденту на Чукур-чесми у Београду 1862. године. Такође, кнез Михаило договара са Бугарским одбором у Букурешту формирање заједничке државе Срба и Бугара (види Балканија).

Од Сан-Стефанског мира до Српско-бугарског рата[уреди]

Кућа у којој је потписан Санстефански споразум, будућа јабука раздора између Србије и Бугарске

Почетком Руско-турског рата 1877., Србија се прикључује Русији. Српска војска је показала велику умешност, и војним победама и продором дуж Јужне Мораве, помогла је руској војсци при ослобађању Бугарске. Сходно својим заслугама, кнез Михаило Обреновић и Јован Ристић, делегат Србије на мировној конференцији, сматрали су да Србији треба да припадну подручја која је ослободила српска војска. Међутим, руска страна је била потпуно другог схватања и решила се за стварање Велике Бугарске. Оваква Бугарска је, по руском кнезу Черкаскију, требало да се протеже од Егејског мора до Охрида, прикључивши јој чак и Ниш, Призрен и Приштину. Ово је потпуно револтирало Србију која се осећала превареном и искоришћеном и створило је почетак врло опасног српско-бугарског непријатељства.

Балкан 1878. године

Србија, на челу са Јованом Ристићем, брзо се окрећу Бечу и Берлину и њихов незадовољству руском доминацијом на Балкану и помаже отварање Берлинског конгреса, који ће извршити ревизију Санстефанског споразума. За то време, Србија је постигла да не повлачи своју војску са ослобођених територија све док се не донесе коначна одлука у Берлину. Берлински конгрес је Србији признао међународну независност и признао јој територијалне добитке које је ослободила српска војска. Са друге стране, Бугарској није призната независност, подељена је на две аутономне области у оквиру Османског царства (види Кнежевина Бугарска и Источна Румелија) и њене границе су значајно смањене. Овакво решење је изазвало велико огорчење, овог пута у Бугарској.

И поред контроверзи два мировна конгреса, односи Србије и Бугарске остају пријатељски. Међутим, јављају се нова отворена питања која заоштравају ове односе. То доводи 1885. до Српско-бугарског рата. Неколико је узрока овом рату:

Непосредан повод за отпочињање рата био је бугарски преврат у Источној Румелији и проглашење уједињене Бугарске 6. септембра 1885. у Пловдиву. С једне стране, Србија се уплашила да ће уједињена Бугарска бити исувише јак ривал у области Македоније. С друге стране, краљ Милан је желео да једном ратном победом скрене пажњу српске јавности са унутрашњих проблема. Овај рат се по Србију завршио дебаклом. Једино је интервенцијом Беча спречена потпуна катастрофа. Беч је од Москве тражио да Софија повуче своју војску и да ситуација по питању територија остане непромењена.

Балканска коалиција[уреди]

Уједињењем Бугарске 1885. и проглашењем њене независности 1907. године, све више расту бугарски апетити по питању Македоније. На овом простору су се сусрела три млада и незајажљива национализма:

  • Грчка Мегали идеа, тј. идеја о обнови Византијског царства са престоницом у Цариграду, а која би обухватала и целу Македонију;
  • Бугарска идеја о обнови Бугарског царства, које се темељило на историјским, али и етничким разлозима. Званична Бугарска је сматрала да Македонци нису ништа друго до етнички Бугари;
  • Србијанска идеја о обнови Српског царства и спровођења одредби Начертанија о стварању јединствене јужнословенске државе. Ова идеја је инсистирала на историјским разлозима, a не толико на етничким елементима. Наиме, званична Србија је македонско становништво посматрала као групу национално неосвешћених Словена који би образовањем, вером и уклапањем у државно јединство са Србијом могли да буду добро асимиловани.

Све три стране су почетком 20. века почеле жустру агитацију на подручју Македоније. Грчка је највише радила преко цркве у којој је већина свештенства била грчког порекла и коју су водили Грци. Са друге стране, Србија и Бугарска су своју агитацију вршиле путем образовања и лобирања код средње класе код Македонаца. Убрзо су се појавиле и револуционарне групе које су се бориле у име једне од три стране, а најчешће су то биле одметничке банде које су радиле за свој интерес и терорисале цивилно становништво Македоније. Такође, убрзо у причу улази и Румунија са својом тезом да Власи који живе у Македонији представљају етничке Румуне. Овај потез Румуније је мање био мотивисан заштитом влашког становништва, а више притиском на Бугарску по питању Добруџе, као и жељом да се Румунија постави као значајан чинилац у балканским односима.

Спорна зона у Македонији

Оваква констелација односа је стварала све веће напетости у региону. Велике силе све више стрепе од нове ескалације сукоба. У овом тренутку се појављује значајна фигура председника владе Србије, Милована Миловановића. Он је јасно увидео да се ово питање најбоље и најповољније може решити свебалканским договором, а посебно договором Србије и Бугарске као кључних актера. С тога он, у име Србије, потписије Угодбу са Бугарском 13. марта 1912. Овај споразум предвиђа:

  • Протеривање Турака из Европе
  • Проширивање Србије на Албанију и њен излазак на Јадранско море
  • Разграничење Србије и Бугарске у Македонији: граница Бугарске би била све источно од Родопа и реке Струме, док би граница Србије била све северно и западно од Шар планине. Остатак Македоније је подељен на две зоне линијом врх Голем-Охрид. Србија се одриче претензија југоисточно од те црте, док ће све северозападно од те црте бити предмет постратних преговора.

Ова Угодба је била окосница будућег Балканског савеза између Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке којим је отпочео Први балкански рат и којим су Турци протерани из највећег дела Европе.

Други балкански рат[уреди]

Први светски рат[уреди]

Између два светска рата[уреди]

Други светски рат[уреди]

Од 1945. до кризе Информбироа[уреди]

Од 1955. до 90-их[уреди]

Транзиционе 90-те[уреди]

Савремени односи[уреди]

Садашњи односи Србије и Бугарске остали су добри иако су били жестоко пољуљани када је Бугарска званично признала независност Косова и Метохије.

Поређење[уреди]

Бугарска Бугарска Србија Србија
Становништво 7.606.551 7.498.001 (без КиМ)
Површина 110.910 km² 88.361 km²
Густина насељености 68,9 /km² 96,78/km² (без КиМ)
Главни град Софија Београд
Највећи град Софија - 1.404.929 (1.449.108 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.630.000 шире подручје)
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република
Званични језик Бугарски Српски
Вероисповест 82,64% Православље, 12,20% Ислам, 0,55%
Католицизам, 0,53% Протестантизам, 0,19% остало,
3,57% неизјашњени, 0,31 % нема података
84,1% Православље, 6,24% Католицизам, 4,82% Ислам,
1,44% Протестантизам, 3,4% атеисти
Етничка структура 84% Бугари, 9% Турци, 5% Роми, 2%
остали
82,86% Срби, 3,91% Мађари, 1,82% Бошњаци,
1,44% Роми, 1,08% Југословени, 0,89% Словаци, 9,79% остали
ГДП (номинални) 51,989 милијарди $ (6.857 $ по глави становника) 50,061 милијарди (6.781 $ по глави становника)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]