Односи Србије и Француске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Односи Србија-Француска
Мапа показује локације Француска и Србија

Француска

Србија

У модерно доба, Србија и Француска успостављају званичне дипломатске односе непосредно након Берлинског конгреса, 01. јануара 1879. Француска има амбасаду у Београду, а Србија има амбасаду у Паризу и конзулате у Лиону и Стразбуру.

Историја односа[уреди]

Средњи век[уреди]

Још у средњем веку, Србија и Француска су имале контакте. Свакако најзначајнији догађај у овим односима је била женидба краља Уроша француском принцезом Јеленом Анжујском. Један од споменика овог брака јесте и Долина јоргована у долини Ибра. Краљица Јелена, као жена краља, а касније и као сувладарка са својим синовима краљем Драгутином и краљем Милутином, је оставила значајну културну заоставштину за собом. Била је заслужна за развијање високог степена верске трпељивости између православаца и католика. Такође, она је била ктиторком манастира Градца, као и оснивачица прве школе за жене у овом делу Европе.

Српска револуција[уреди]

Ћеле-кула о којој је писао француски интелектуалац и путописац Ламартин

Први званични документ модерних односа Србије и Француске представља писмо Карађорђа упућено Наполену у време Српске револуције. У њему, Карађорђе изражава своје симпатије према Француској и њеној револуцији. Међутим, Наполеон је у том тренутку имао друге приоритете, тако да је тада та сарадња изостала. С друге стране, у француском парламенту Виктор Иго својим знаменитим говором тражи од Француске да помогне Србији и заштити српски живаљ од турских злочина.[1] Овај његов говор се сматра једним од првих документа европске идеје, јер у њему, између осталог захтева и стварање Уједињених европских држава.[2] Такође, и француски књижевник Ламартин је оставио једно потресно сведочење о Ћеле-кули и њеној симболици.[3]

Од Српске револуције до Другог светског рата[уреди]

Средином и крајем 19. века, француски утицај у Србији постаје све јачи. Бројни Срби, касније високи политички дужноци, културни радници и научници се школују у Француској. Утицај се шири на све области живота тадашње Србије, а један од најзначајнијих представника ове везе и овог културолошког круга је свакако Јован Скерлић. Такође, Србија улази и у Латинску монетарну унију чији је носилац била управо Француска. Привредни односи значајно ојачавају након Царинског рата и пуне еманципације привреде Србије.

У време Првог светског рата, Србија и Француска су биле савезнице. Француска је помагала Србију у наоружању, а касније је организовала и пребацивање српске војске са јадранске обале на острво Крф. Такође, збринула је и бројне болеснике и рањенике у својим болницама, а децу и омладину је сместила у своје школе у Француској. Француска је била и једна од главних организатора Солунског фронта, а на челу уједињене ослободилачке српско-француске војске се налазио француски генерал Франше д' Епере. Београд је једини град ван Француске који носи орден Легије части, а њега је Београду лично доделио генерал д' Епере на свечаности на Теразијама 30. јануара 1921.. Ово савезништво је овековечено и Спомеником захвалности Француској на Калемегдану. Тадашња Краљевина Југославија и Француска су биле чврсто повезане (види Мала антанта).

Де Гол и Југославија[уреди]

Иако савезнице и победнице и у Другом светском рату, односи Француске и Југославије, после 1945. нису више били тако срдачни. Промена друштвено-економског система у Југославији (из капитализма у комунизам) и национализација имовине француских компанија су биле само део проблема.

Највећу кризу у овом периоду представља сукоб око Београдског процеса, тј. суђења Драгољубу Михаиловићу. Овом процесу су се посебно противиле Сједињене Америчке Државе, и особито Француска. Председник Француске, генерал Шарл де Гол, који је био велики пријатељ и школски друг Михаиловићу са Француске војне академије, је упутио молбу Титу да га ослободи. Упркос притисцима споља, судски поступак је завршен и Драгољуб Михаиловић је осуђен за велеиздају и колаборацију са нацистичким окупаторима и стрељан. Након тога, иако дипломатски односи нису прекинути, односи између Француске и Југославије се хладе.

Друга тачка раздора у југословенско-француским односима је био Алжирски рат за независност. С обзиром на југословенску политику несврстаности, Тито је подржавао алжирску страну. То је разјарило Шарла де Гола и изазвало француске протесте упућене југословенској страни.

Југословенско-француски односи након Де Гола[уреди]

Франсоа Митеран, почасни грађанин Београда

Након оставке француског председника Шарла де Гола и решавања Алжирске кризе, југословенско-француски односи се нормализују. Француски председник Франсоа Митеран је проглашен почасним грађанином Београда 1983..[4]

Долази до обнове традиционално добрих друштвених и културних веза између две земље, а велики број наших грађана одлази у Француску на привремени рад. Они су у највећем броју одлазили у Париз, Лион, Стразбур и Ницу. У Паризу, у 18. арондисману, налази се најзначајнија четврт људи нашег порекла - Симплон.

Француска и распад Југославије[уреди]

За време распада Југославије, Француска је била за очување Југославије. На томе је посебно инсистирао тадашњи француски председник Франсоа Митеран, али и француска елита (посебно Француска академија наука).

Међутим, заузета (и уплашена) уједињењем Немачке, Француска премешта свој фокус са Балкана на свог суседа. У том пероду, Немачка, охрабрена уједињењем, преузима иницијативу у оквиру Европске заједнице и признаје независност Словеније и Хрватске. Француска, у складу са европском политиком, отпратила је заједничку политику и признала независност две бивше југословенске републике. Са друге стране, Франсоа Митеран је истицао посебне везе Француске и Србије (насупрот блиских веза Хрватске и Словеније са Немачком) и тражио правично решење.[5]

За време НАТО бомбардовања Југославије, Француска је покушавала да заузда силину НАТО напада и да ограничи нападе само на најнеопходније војне циљеве. Француска је бескомпромисно бранила било какво бомбардовање Црне Горе (чак није дозволила ни бомбардовање Луке Бар, која је била легитимни војни циљ), као што се противила и гађању цивилних циљева у Србији. То се посебно односило на београдске мостове. Француска је три недеље истрајавала у заштити зграде РТС-а, али је на крају попустила под британским и америчким притиском.[6]

Савремени односи[уреди]

Жак Ширак је први државник који је посетио Србију након петооктобарских промена

Након бурног периода распада Југославије и пада режима Милошевића, односи Србије и Француске поново крећу узлазном путањом. Први државник једне велике земље који је посетио Србију након 05. октобра 2000., био је председник Француске Жак Ширак 2001. који је том приликом отворио реновирани Француски културни центар у Београду.

Привреда[уреди]

Након 05. октобра 2000. године и процеса приватизације, доста француских предузећа је уложило свој капитал у Србију. Једно од најзначајних улагања јесте преузимање цементаре Ла Фарж.

Средином јуна 2009., група представника највећих француских компанија је била у тродневној посети Србији. Они су изразили велико задовољство условина за улагање у Србији и посебно истакли заинтересованост за инвестиције за развој инфраструктуре (посебно железнице).[7]

У Београду, 08. октобра 2009. отворена је Француско-српска привредна комора, као подстицај даљим француским улагањима и проширењу привредне сарадње између две земље. У комори је више од 60 француских предузећа која тренутно послују у Србији.[8] Француска је седма земља по висини инвестиција у Србији, а по речима француског амбасадора Жан Франсоа Терала, жеља Француске је да буде међу првих пет.

Стратешко партнерство[уреди]

Након посете председника Србије Бориса Тадића Француској и председнику Николи Саркозију у мају 2009., договорено је успостављање стратешког партнерства између две земље.[9] Тиме би Србија постала једина европска земља ван ЕУ, која би имала овакву врсту партнерства са Француском.

У Паризу, 08. октобра 2009., француски министар спољних послова Бернар Кушнер је изјавио да ће крајем новембра 2009. бити потисан споразум о стратешком партнерству. Министар спољних послова Србије, Вук Јеремић је изјавио да се са својим француским колегом договорио да то неће бити само протокол о партнерству какав је Француска потписивала са источноевропским земљама на њиховом путу ка ЕУ. Ово ће бити споразум који има ниво међудржавног документа. Француски амбасадор Жан Франсоа Терал је изјавио да ће један од главних органа овог споразума бити Француско-српска привредна комора у Београду.[10]

Културне везе[уреди]

Застава Франкофоније

Француска има разгранату мрежу својих културних центара у Србији. Укупно их има три: у Београду, Новом Саду и Нишу.

Србија има само један културни центар и он се управо налази у Француској, у Паризу.

Од 2006. Србија је придружени члан организације Франкофоније.

Поред званичних културних институција, постоје и бројна грађанска удружења која теже очувању и развијању богате традиције и културе српско-француских односа.

Београдска Скадарлија је једина боемска четврт на свету која је побратимљена са париским Монмартром.

Људи[уреди]

Србија, као земља порекла француских резидената, спада у групу од првих 15 земаља света
Француска је у групи од првих 10 земља света као одредиште наше емиграције

У Француској живи 119.889 грађана Србије (2007).[11] Углавном у Паризу, Лиону, Стразбуру и Ници. Један од највећих центара где живе људи нашег порекла је насеље у париском 18. арондисману - Симплон. Српска емиграција у Француској је била економске, политичке и културне природе. Још од 60-их, они су били најтраженији и најплаћенији имигранти. Разлог лежи у томе да су махом сви били образовани. Према француском истраживању из 70-их, ниво образовања српске емиграције био је највиши у односу на све остале имигрантске групе у Француској[12]:

  • 35% има више од 9 година школе
  • 30,9% има од 7 до 8 година школе
  • 5,4% има мање од једне године школе, што је био мали простотак тада, али и данас
  • 99,3% умеју да пишу и читају на свом језику (насупрот 74,2% свих осталих имиграната)

Једина слаба страна им је била, будући да нису потицали из неке француске колоније као већина осталих имиграната, слабо познавање француског језика. Један од тренутно најславнијих људи нашег порекла је Енки Билал, познати цртач стрипа и рођени Београђанин.

Поређење[уреди]

Француска Француска Србија Србија
Становништво 62.448.977 7.498.001 (без КиМ)
Површина 543.965 km² 88.361 km²
Густина насељености 114,86 /km² 96,78/km² (без КиМ)
Престоница Париз Београд
Највећи град Париз - 2.181.371 (12.067.000 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.621.396 шире подручје)[13]
Облик владавине Полу-председничка република Парламентарна република
Званични језик Француски Српски
Вероисповест 85,5% Католицизам, 7,5% Ислам, 2% Протестантизам,
1% Јудаизам, 4% остали
84,1% Православље, 6,24% Католицизам, 4,82% Ислам,
1,44% Протестантизам, 3,4% атеисти
Етничка структура Француски грађани келтског, латинског, словенског,
индокинеског, северноафричког и баскијског порекла
82,86% Срби, 3,91% Мађари, 1,82% Бошњаци,
1,44% Роми, 1,08% Југословени, 0,89% Словаци, 9,79% остали
ГДП (по становнику) 32.700 $ (2008) 10.900 $ (2008)

Слике[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Виктор Иго о Србији, Приступљено 17. 4. 2013.
  2. ^ Значај говора Виктора Игоа о Србији за развој идеје о уједињеној Европи, Приступљено 17. 4. 2013.
  3. ^ Alexis Troude, "Géopolitique de la Serbie", éditions Ellipses (ISBN 2-7298-2749-8) pp. 32
  4. ^ Списак почасних грађана Београда, Приступљено 17. 4. 2013.
  5. ^ Франсоа Митеран о везама Србије и Француске, Приступљено 17. 4. 2013.
  6. ^ Француска позиција при бомбардовању Југославије, Приступљено 17. 4. 2013.
  7. ^ О посети највећих француских компанија Србији 2009., Приступљено 17. 4. 2013.
  8. ^ Отворена Француско-српска привредна комора, Приступљено 17. 4. 2013.
  9. ^ Интервју председника Тадића дат француском листу Le Figaro, Приступљено 17. 4. 2013.
  10. ^ О карактеру стратешког партнерства Србије и Француске, Приступљено 17. 4. 2013.
  11. ^ Подаци министарства спољних послова Француске, Приступљено 17. 4. 2013.
  12. ^ [1]Срби у Француској
  13. ^ Републички завод за статистику, Процена становништва из 2008., Приступљено 17. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Викивести
Викивести имају вести везаних за: