Оксиморон

Из Википедије, слободне енциклопедије

Оксиморон (грч. oksys — оштар, moros — луд; дословно: оштроумна лудост) је посебна врста антитезе, односно парадокса у коме се спајањем противречних појмова ствара нови појам, тј. нова слика. Ова стилска фигура припада фигурама мисли. Користи се за описивање комплексних, ирационалних стања. Често се употребљавао у средњовековној књижевности али се јавља и у нововековној. Посебан облик психолошког оксиморона назива се синестезија. Одређени писци често користе оксиморон да би истакли одређену контрадикцију и нагласили је. Понекад опречност појмова комбинованих у оксиморонској синтагми може бити толико изражена да се стиче утисак ироније и хумора.

Примери[уреди]

  • Веронаука
  • Света хуљо
  • Речено ћутање
  • Зимско летовање
  • Пролазна вечност
  • Живи мртвац
  • Мудра будала
  • Скромна раскош
  • Сиромашни богаташ
  • Хедониста циција

Оксиморон се користи свакодневно, а да тога нисмо ни свесни, нпр:

  • Готово савршенство
  • Мало много
  • Идеално лош
  • Нови фосил
  • Истинита прича

Литература[уреди]

  • Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
  • Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.

Спољашње везе[уреди]