Октав Мирбо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Октав Мирбо

Octave Mirbeau.jpg
Француски новинар, полемичар,
књижевни критичар, романсијер и
драмски писац

Информације
Датум рођења 16. фебруар 1848.
Место рођења Тревиер (Француска)
Датум смрти 16. фебруар 1917.
Место смрти Париз (Француска)
Дела
Потпис

Октав Мирбо (фр. Octave Mirbeau; Тревиер, 16. фебруар 1848Париз, 16. фебруар 1917) био је француски новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац. Једна је од најинтересантнијих и најоригиналнијих фигура књижевног света из периода Belle epoque. Велики је био демистификатор.

Биографија[уреди]

После дугогодишњег „проституисања“ свога пера и писања за новац у туђе име, Октав Мирбо је доживео успех првим романом који је потписао својим именом, Голгота (Le Calvaire, 1886). Затим је објавио Опата Жила (L'Abbé Jules, 1888), први француски роман у коме се осећа утицај Достојевског, и Себастијена Рока (Sébastien Roch, 1890), узбудљиву приповест о силовању једног малолетника од стране католичког свештеника. Његова два најчувенија романа су Врт мучења (Le Jardin des supplices, 1899), у коме показује “закон убиства” који управља људским друштвима, и Дневник једне собарице (Le Journal d'une femme de chambre, 1900), оштру сатиру уперену против француског друштва из “Belle Époque”, роман према коме су Жан Реноар (1946) и Луис Буњуел (1964) снимили филм. У своја два последња романа, Регистарска таблица 628-Е (La 628-E8, 1907), у коме је реч о путовању аутомобилом кроз Белгију, Холандију и Немачку и Динго (Dingo, 1913), чији је јунак његов сопствени пас, Мирбо одбацује поетику реалистичког романа XIX века.

Посао је посао, 1903

У позоришту, Мирбо је тријумфовао својом великом комедијом нарави и карактера, Посао је посао (Les affaires sont les affaires, 1903), у којој се појављује нови тип пословног човека, Изидор Леша. Приказано је и његових шест сасвим модерних једночинки под насловом Фарсе и моралитети (Farces et moralités).

Ангажовани интелектуалац анархистичке инспирације, Мирбо је био страствени бранитељ капетана Алфреда Драјфуса и жестоко је критиковао политичке институције грађанског друштва и капиталистичку економију.

Уметнички критичар обдарен великом луцидношћу и добрим укусом, Мирбо је бранио Клода Монеа, Камија Писароа и Огиста Родена и открио Винсента Ван Гога, Камиј Клодел и Аристида Мајола. Његови чланци објављени су, у два тома, под насловом Естетичке битке (Combats esthétiques, 1993).

Прототип ангажованог писца[уреди]

Прототип је ангажованог писца, он је анархиста и индивидуалац и велики демисификатор људске природе и институција које отуђују људе, тлаче их и убијају. Зачео је естетику откровења и одредио себи мисију да „оне који се понашају као да не виде присили да погледају Медузу у лице“. Зато је почео да преиспитује, не само буржоаско друштво и капиталистичку економију, него и владајућу идеологију и традиционалне књижевне форме, јер сви они доприносе умртвљавању савести и стварању лажне и непотпуне слике о нашој судбини и о судбини друштва. Нарочито се истицао у борби за напуштање тзв. реалистичког романа. Одбацујући натурализам, академизам и симболизам, нашао је свој пут негде између импресионизма и експресионизма, а велики број писаца двадесетог века његови су дужници.

Библиографија[уреди]

Динго, 1924

Литература[уреди]

  • Pierre Michel - Jean-François Nivet, Octave Mirbeau, l'imprécateur au cœur fidèle, Séguier, 1990.
  • Pierre Michel, Les Combats d'Octave Mirbeau, Besançon, 1995.
  • Samuel Lair, Mirbeau et le mythe de la Nature, Presses universitaires de Rennes, 2004.
  • Cahiers Octave Mirbeau, n° 1-20, 1994-2013.

Спољашње везе[уреди]