Олимпијски пламен

Из Википедије, слободне енциклопедије

Олимпијски пламен у Торину 2006.

Олимпијски пламен је једно од најпознатијих олимпијских знамења. Симбол вечне ватре, односно пламена, потиче из Грчке митологије у којој је позната прича о Прометеју који је украо ватру богу Зевсу, па је затим поклонио људима. Тај мотив су Грци искористили па су за време древних Олимпијских игара увек одржавали вечну ватру.

Паљење олимпијског пламена на играма у Берлину 1936.

Маратонски торањ у Амстердаму на којем је први пут горео олимпијски пламен током модерних игара (1928.)

На модерним олимпијским играма пламен је први пут упаљен на IX Олимпијским играма у Амстердаму, 1928, а начин штафетног преношења пламена бакљом уведен је у склопу припрема и отварања XI Олимпијских игара у Берлину, 1936 године.

Те године бакља је прешла за 8 дана пут од Олимпије до Берлина од 3422 километра а носило ју је 3422 тркача. На свом путу прошла је и кроз Београд. Др Карл Дием је осмислио идеју да се олимпијски пламен донесе из Олимпије до Берлина штафетом.

[уреди] Палење и одржавање Олимпијског пламена

Данас је уобичајен поступак да се пламен упали у Грчкој у Олимпији уз помоћ сунчеве светлости уз помоћ конкавног огледала, према древним обичајима. Палење обављају жене обучене у одећу античких свештеница бога Зевса. Затим тако настали пламен, као Олимпијску бакљу штафетно носе хиљаде тркача, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати Олимпијске игре и на крају, до истакнутог места на Олимпијском стадиону на којем ће пламен, пламтити све време одржавања игара.

Поступак преношења бакље из Грчке до места одржаваља Игара, зависно од удаљености, не преноси се увек трчећи, јер је наравно то немогуће, када се ради о другом континенту. Ипак покушава се да бакља већи део пута пређе на тај начин. Бити насилац Олимпијске бакље је посебна част, коју добијају заслужни спортисти из земље кроз коју бакља пролази на свом путу. Завршни део је доношење бакље на стадион приликом свечаности отварања Игара, где се пламеном из бакље упали ватру на истакнутом горионику на стадиону, који је обично великих димензија да пламен буде видљив из сваког дела стадиона.

[уреди] Палиоци Олимпијског пламена

Попсебна се част указује особи која приликом отварања Игара донесену бакљу презима као последњи носилац, те пламеном из бакље улали ватру на самом стадиону, симболизујући тако почетак Игара. Иако је пламен упаље много раније и донесен бакљом, тај последњи носилац се назива палилац Олимпијског пламена. Ту личност бира земља домаћин, а уобичајено је да то буду заслужни спортисти и то најчешће они који се више активно не такмиче. Понекад домаћин одабере да то буде и нека личност која није директно везана за врхунски спорт. Тко је (на пример) на Олимпијским играма у Монтреалу 1976 одлучено да ватру упале заједно двоје младих спортиста и то младић из француског говорног подручја Канаде и девојка из енглеског говорног подручја, чиме је симбилизовано заједништво та два дела земље домаћина.

Бити палилац Олимпијског пламена је част која се догађа једном у животу и једна је од највећих почасти у свету спорта.