Битка на Неретви

За југословенски филм погледајте страницу Битка на Неретви (филм).

Битка на Неретви
Део Другог светског рата у Југославији
Партизани прелазе Неретву преко срушеног моста
Време 20. јануар — 1. април 1943. Место Херцеговина Исход Неуспех немачке офанзиве (партизани и болница нису елиминисани) Победа партизана уз велике губитке тежак пораз четника
Сукобљене стране
ЈВуО Италија (до 11. марта) Нацистичка Немачка (до 11. марта) НДХ (до 11. марта)	НОВЈ
Команданти и вође
Драгољуб Михаиловић Захарије Остојић Доброслав Јевђевић Павле Ђуришић Петар Баћовић Бајо Станишић Војислав Лукачевић Марио Роата Александар Лер Рудолф Литерс	Јосип Броз Тито Велимир Терзић Коча Поповић Пеко Дапчевић Павле Јакшић Вицко Крстуловић Перо Ћетковић †
Жртве и губици
Укупно: 6.500 — 7.500 Четнички губици: 2.000 — 3.000 Италијански губици (познати): 1.605 погинулих 983 заробљених Немачки губици: 514 — 583 погинулих 1.214 — 1.642 рањених 145 — 158 несталих Хрватски губици: 126 погинулих 258 рањених 218 несталих	Укупно: 11.915 погинулих 616 заробљених и погубљених 2.506 заробљених

Битка на Неретви, Битка за рањенике или Четврта непријатељска офанзива, јесте назив који у ширем смислу покрива осовинске операције Вајс I и Вајс II, операцију ЈВуО за уништење НОВЈ уз садејство Италијана, као и офанзиву НОВЈ у сливу Неретве и затим у источној Херцеговини у периоду од 20. јануара до 1. априла 1943. У ужем смислу, назив се односи на део операције Вајс II који је захватио Главну оперативну групу Врховног штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини, и офанзиву НОВЈ у области Неретве. Један од такође уобичајених назива је битка за рањенике, јер је стицајем оперативних околности Главна оперативна група Врховног штаба НОВЈ била принуђена да са собом води и Централну болницу, што је довело до низа драматичних битака за спас рањеника.

То је битка у којој су доминирале операције крупних снага војне сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiss).

Карактеристично за ову тактичку целину је то што је настала интеракцијом, стапањем и међусобним модификовањем три независно планиране офанзивне операције: плана НОВЈ за офанзиву преко Неретве према Црној Гори, плана ЈВуО за уништење НОВЈ концентричним нападом уз помоћ Италијана, и плана Немаца за чишћење области између линије Сански Мост – Дрвар и мостарске рудно-привредне области и комуникације Мостар – Сарајево (План Вајс II).

Немачко-усташке и италијанске снаге су, делом по договору, а делом услед компатибилних тактичких циљева, деловале координисано са четничким, све до 11. марта. Тада су партизани започели преговоре са немачким снагама, обуставили непријатељства према њима и своје активности усмерили на борбу против четника. Битка је окончана јасном победом НОВЈ, која је успела да оствари суштину свог офанзивног плана, и да притом сачува Централну болницу. Немци су постигли делимичан успех, јер су успели да поседну територије и комуникације северозападно од Неретве, и делимичан неуспех, јер нису успели да разбију НОВЈ. Највећи губитници били су четници, чија је највећа дотадашња концентрација поражена и разбијена од стране НОВЈ, те Италијани, који су претрпели тешке губитке и били принуђени да препусте одбрану мостарске области Немцима.

Позадина

На Источно и на Северноафричком фронту армије Немачке и Италије претрпеле су тешке поразе код Стаљинграда и Ел Алaмејна. У северној Африци (Алжир и Мароко) у операцији Бакља искрцале су се свеже и добро опремљене америчке и британске армије. Очито и с војничког гледишта ратна се срећа окренула и иницијатива је у рукама Савезника. Немачки заповедници страхују да би се Савезничке армије могле искрцати на Балканском полуострву и тиме отворити нови фронт и те како потребан армијама Совјетског Савеза које су код Стаљинграда зауставиле немачке армије, али сада им треба помоћ америчких и британских армија које под хитно морају отворити нови фронт у Европи. Због свега споменутог, а како је баш на Балканском полуострву снажан отпор партизанских одреда који су заузели велики део територија, ту под хитно немачке армије морају нешто учинити и осигурати 'мекани трбух' на којим им прети опасност по целу позадину свих трупа. Због тога је 16. децембра 1942. Адолф Хитлер наредио генерал-пуковнику Александру Леру да сломи отпор у Југославији. На састанку 18. и 19. децембра, Врховна команда Вермахта се одлучила да уништи Бихаћку републику. Лер и италијански генерал Марио Роата, командант 2. италијанске армије, су се срели у Загребу да разраде детаљан план. Тако ће током следећих шест месеци предузети операцију названу (нем. Fall Weiß) или у историји још запамћену и као 'Зимска офанзива'.

Општи немачки план операција

План Зимске операције лично су испланирали и израдили немачки заповедник за 'Југоисток' генерал Александар Лер и заповедник италијанске 2. армије генерал Роата. Међутим, већ у самом почетку дошло је до размимоилажења у планирању између наведених генерала, јер је италијански генерал тражио да се у операције укључе и четници, а немачки је то одбијао. На крају су се ипак договорили и 3. јануара 1943. у Риму је усвојен и коначно договорен План Зимских операција, а детаљи су разрађени 9. јануара 1943. у Загребу, где је договорен и почетак операције 'Вајс' за 20. јануара 1943. Операција 'Вајс' требало је да се одвија у три фазе:

1. прва фаза кодно названа 'Вајс – 1' нем. Weiß–1 у којој је требало уништити јединице партизанских 1. хрватског (6. личка дивизија, 7. банијска дивизија и 8. кордунашка дивизија) и 1. босанског (4. крајишка и 5. крајишка дивизија) корпуса, те партизанске дивизије Главне оперативне групе (1. пролетерска и 2. пролетерска дивизија, те 3. ударна дивизија). Уништење ових партизанских дивизија требало је бити на подручју између Карловца, Огулина, Госпића, Книна, Босанског Петровца, Санског Моста и Глине.
2. друга фаза кодно названа 'Вајс – 2' нем. Weiß–2 у којој је требало наставити бојно деловати на уништењу партизанских одреда на подручју Босански Петровац, Босанско Грахово, Ливно, Јајце, Кључ и тако партизанским одредима потпуно онемогућити приступе тајним складиштима и партизанским болницама које су се налазиле на тим подручјима.
3. трећа фаза кодно названа 'Вајс – 3' нем. Weiß–3 у којој је требало провести 'чишћење' подручја од преосталих партизанских јединица које би евентуално избегле уништењу у претходним операцијама. У тој трећој фази немачки заповједници планирали су и потпуно разоружати четничке одреде, јер по уништењу партизана они више не играју никакву значајну улогу.

У то време на подручју некадашње Југославије налазило се око 700.000 њемачких и италијанских војника, те усташа, домобранских војника и четника. За само спровођење операције 'Вајс' предвиђено је 90.000 војника, а главна ударна снага требало је да буде немачка 7. СС дивизија 'Принц Еуген'. Остале јединице које су планом предвиђене за судјеловање у операцији биле су: 1) немачке – 369. легионарска, 714. и 717. пешадијска дивизија и делови 187. ландшуц (гренадирска) дивизија с око 50.000 војника. 2) италијанске – дивизије Ре, Сасари, Ломбардија, Бергамо и Мурђе с око 25 000 војника, те око 10.000 усташа и домобранских војника и око 2000 четника. Подршку из ваздуха пружати ће им 150 немачких авиона. На другој страни налазиле су се партизанске јединице 1. хрватског корпуса (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија) с око 16 000 војника, 1. босанског корпуса (4. и 5. крајишка дивизија) с око 11 500 војника и Главна оперативна група (1. и 2. пролетерска, те 3. ударна дивизија) с око 14 500 војника, дакле, укупно око 42 000 војника. Партизанске дивизије могле су рачунати и на партизанску 4. славонску дивизију која је лако могла пријећи Саву и ударити по противнику, или пак му ометати набавку и диверзијама наносити губитке и везати на себе одређен број јединица.

Офанзива НОВЈ

Главни чланак: Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.

План Врховног штаба за пробој Прве, Друге и Треће дивизије преко Неретве кроз италијанску одбрану

Према ранијој замисли, с обзиром да је упоран и успешан отпор Првог хрватског и Првог босанског корпуса омогућио неопходно време и слободу акције, Врховни Штаб НОВ и ПОЈ је на састанку са командантима дивизија у Томиславграду 8. фебруара издао наређење и спецификовао задатке:

• Прва пролетерска дивизија, која се налазила јужно од Бањалуке, имала је задатак да овлада комуникацијом Сарајево – Коњиц и обезбеди оперативно подручје са севера.
• Друга пролетерска дивизија, која је била у области Имотског, добила је задатак да избије на Неретву између Мостара и Јабланице, и обезбеди оперативно подручје са југа.
• Трећа ударна дивизија имала је главни задатак: да овлада италијанским утврђеним гарнизонима на правцу Прозор – Рама – Јабланица – Коњиц, и тако отвори простор за наступање Оперативне групе Врховног штаба у источну Херцеговину, Црну Гору и Санџак.

Операција је отпочела врло успешно. Друга и Трећа дивизија су од 15. до 22. фебруара овладале утврђењима, Прозор, Дрежница, Рама и Јабланица, одбивши испад Италијана из Мостара и разбивши главнину дивизије „Мурђе“. Међутим, 22. фебруара почела је операција Вајс II. Врховни штаб употребио је Седму банијску дивизију и Седму крајишку бригаду за заштиту оперативног подручја са запада. Девета далматинска дивизија нашла се на правцу италијанско-четничког наступања са југозапада. Тиме су и ове формације прикључене Главној оперативној групи.

План Вајс II

Немачки план операције Вајс II. План се ослањао на претпоставку да ће италијанска одбрана на Неретви и Динари издржати, те да ће четири немачке дивизије концентричним наступањем опколити и уништити снаге НОВЈ у области Ливна

Након окончања операције Вајс I, која је завршена 15. фебруара прочешљавањем планине Грмеч и поседањем околних упоришта, Немцима је требало неко време за сређивање и попуну снага, да би отпочели следећу фазу, Вајс II. У овој фази било је планирано чишћење подручја према западу до Неретве. То је требало да буде изведено двема борбеним групама:

• Северна (717, 718. дивизија, 5. усташки здруг) требало је да наступа правцем Бугојно – Ливно.
• Јужна (7. СС дивизија и 369. легионарска дивизија) требало је да наступа правцем Дрвар – Гламоч – Ливно.
• Италијани је требало да садејствују са југозапада (18. армијски корпус) и југоистока (6. армијски корпус).

Према плану, две борбене групе требало је да захвате снаге НОВЈ на правцима свог наступања, да их разбијају и потискују, те да их концентричним наступањем окруже и униште у области Ливна.

Измена плана

На захтев Италијана немачки штаб поделио је Северну борбену групу у два дела. Један је наступио од Бугојна према Прозору, а други од Сарајева према Коњицу

Међутим, успеси НОВЈ унели су измене у овај план. На поновљене италијанске захтеве за помоћ и из сопствених разлога, из састава Северне групе, ојачавањем додатним снагама НДХ, формирали су борбену групу која је из Доњег Вакуфа возом пребачена у Сарајево, одакле је требало да се пробије у Коњиц. Неопрезношћу делова Прве пролетерске дивизије, један део ове групе пробио се 22. фебруара у Коњиц, а са главнином је до 26. фебруара вођена борба на превојима јужно од Сарајева.

Главнина Северне групе, уместо према Ливну, усмерена је према Горњем Вакуфу и Прозору. Услед заоштравања ситуације, Северна група почела је наступање и на свом главном правцу три дана раније, 22. фебруара, а Јужна група почела је према плану, 25. фебруара. Након борби са 5. и 10. крајишком дивизијом, Јужна група пробила се преко Гламоча и 5. марта заузела Ливно. Италијанско-четничке снаге су 4. марта заузеле Имотски.

Међутим, Северна група наишла је на проблеме. Ни након исцрпљујућих десетодневних борби ова борбена група није успела да заузме Прозор. Њен други део нашао се под нападом снага НОВЈ у Коњицу.

План и офанзива ЈВуО

Михаиловић и његов штаб правили су крајем 1942. планове за уништење НОВЈ уз помоћ Италијана. У складу са тим планом (мада не на предвиђени начин) одред херцеговачких четника под командом Петра Баћовића Италијани су пребацили у Книн. Општи оквир за ову операцију Михаиловић је у облику Директиве бр. 1 од 2. јануара 1943. упутио својим командантима. Операцијама из Херцеговине требало је да руководи Истурено одељење Штаба Врховне команде под руководством мајора Остојића. Под његовом командом концентрисале би се снаге ЈВуО из Санџака, Црне Горе, источне Босне и делови из источне Херцеговине. Према плану, ове снаге би наступале правцем из долине Неретве преко Прозора на запад, док би снаге Баћовића и Ђујића, те остали западнобосански и лички четници, концентрично са својих позиција напали партизанску слободну територију.

Четнички командант Доброслав Јевђевић са Италијанима у фебруару 1943.

Овај план омели су Немци и власти НДХ, на чије су инсистирање Италијани обуставили довођење четника из Црне Горе и Санџака на територију НДХ. Међутим, кад је наступила криза италијанског 6. корпуса, након тешких пораза на Прозору и код Дрежнице, уплашени да предстоји напад НОВЈ на Мостар, сви обзири су одбачени. Италијани су с једне стране позвали у помоћ Немце, према чијем су присуству у својој зони иначе били подозриви, а с друге су црногорске четнике (Зетски четнички одред Баје Станишића са око 2.000 бораца) возовима из Никшића пребацили у Мостар. Формација Лукачевића (Коњичка група) састављена од источнобосанских и локалних четника, као и муслиманске милиције концентрисала се у области горњег тока Неретве.

Након пораза који су претрпели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.

Баћовићеву групацију од око 3.000 херцеговачких четника, претходно транспортовану у Книн, Италијани су пребацили возовима у Сплит. Ова група кренула је у наступање из Сплита преко Солина и биоковског залеђа према Имотском. Црногорски четници ојачани италијанским артиљеријским и логистичким деловима, као и херцеговачким четницима Јована Пантића кренули су у наступање из Мостара уз Неретву 19. фебруара. Лукачевић је успоставио контакт са италијанском, а 22. фебруара и са немачком командом у Коњицу. Ови покрети четника, делом самостални, делом уз помоћ Италијана, великим делом су се уклапали у Михаиловићеву концепцију. Тако се створила слика једне концентричне операције ЈВуО у оквиру једне заједничке операције опкољавања партизана на простору Прозор – Јабланица.

Битка за Коњиц

Главни чланак: Битка за Коњиц фебруара 1943.

Кад је Трећа дивизија НОВЈ избила пред Коњиц, суочила се са значајно другачијом ситуацијом од предвиђене. Пропустом Прве дивизије, италијански гарнизон је ојачан једним батаљоном Немаца, једним домобрана и четом усташа. С друге стране, у област је пристигла четничка групација од око 3.000 бораца из Милешевског корпуса, као и делови Дурмиторског одреда из Лимско-Санџачких Одреда, све то под командом Лукачевића, и такође успоставила везу са гарнизоном. међутим, за остварење плана Врховног штаба заузимање Коњица било је од одлучујућег значаја, тако да је напад ипак изведен. Према плану напада, 5. црногорска одређена је за напад по десној страни Неретве, док је 10. херцеговачка требало да пређе Неретву, и изведе напад са југа и истока. Напад је почео 22. фебруара увече.

Напад је окончан неуспехом услед велике премоћи посаде Коњица. Упркос великом залагању, 5. црногорска заустављена је у свом нападу од бројчано и технички јачег утврђеног непријатеља. 10. херцеговачка при свом покушају избијања на полазне положаје за напад, уместо са мањим групама локалних четника које су очекиване, суочила се са веома крупним четничким снагама. Изгубила је енергију на рашчишћавање и одбијање четника на широком подручју, тако да се њено дејство на Коњиц слабо осетило.

Друга дивизија решила је свој део посла према Мостару већ 16. фебруара, па је делом снага асистирала Трећој код 22. фебруара код Јабланице. Након ликвидације Јабланице, њена Четврта пролетерска бригада стављена је на располагање Трећој дивизији за напад на Коњиц. Уз подршку Тенковске чете Врховног штаба, која је такође стављена на располагање за ову сврху, напад је обновљен 24. фебруара, а најжешће борбе биле су током ноћи 25/26. фебруара. Међутим, комбинована одбрана Коњица издржала је и тај напад. Тадашњи командант Југоистока Александар Лер нем. Alexander Löhr написао је касније у својим сећањима:

117. ловачка дивизија, која је продирала од Иван Седла ка северозападу, водила је од почетка тешке борбе, па је на крају одбијена и одбачена. Један њен део морао је да се спасава у Коњицу, који је био утврђен и поседнут од Италијана и четника. Ово место су партизани окружили и тако је дошло до тога да су се овде, под притиском догађаја, борили на истом фронту Немци и четници - додуше одвојени једни од других италијанским јединицама.

.

Врховни штаб настојао је даље да ојача снаге за ову одлучујућу битку. Док су две бригаде Прве пролетерске дивизије одбијале нападе Немаца из Сарајева према Коњицу, трећа - 3. крајишка, била је ангажована у одбрани Прозора. Она је добила је наређење да се 25. фебруара ујутро извуче из контакта са непријатељем и одмаршује на Коњиц. Међутим, само што је њен марш почео, дошло је до преокрета: друга предвиђена дивизија за напад на Прозор, 717, коначно је прикупљена, и тог јутра кренула је у наступање, вршећи бочни продор према Прозору, и према Шћиту, где је била смештена Централна болница. Стога је наређење Трећој крајишкој опозвано, и она је хитно враћена у борбу против 717. дивизије.

На тај начин је ситуација снага НОВЈ постала критична. Три бригаде прикупљене за напад на Коњиц, нису биле довољне да реше тај задатак, а остале снаге биле су везане у тешким одбрамбеним борбама са надмоћним непријатељем, који је наступао из Сарајева, Мостара и Горњег Вакуфа концентрично према Јабланици. У тој фази Врховни штаб донео је одлуку да одустане од напада на Коњиц и све снаге концентрише за противнапад у супротном смеру, према северозападу.

Противудар код Горњег Вакуфа

Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.

У овом критичном тренутку, Тито је донео одлуку о промени тежишта дејстава. Наредио је да се минира мост у Јабланици, да се на Неретви задрже само заштитнице, а да главнина снага усиљеним маршем крене назад, према Горњем Вакуфу. Између Горњег Вакуфа и Прозора наступала је борбена група састављена од немачке 717. дивизије, два батаљона 718. дивизије и усташког 5. стајаћег дјелатног здруга. На ове снаге требало је да изведе противнапад 9 бригада НОВЈ, да их потисне према Бугојну, и на тај начин олакша оперативну ситуацију групације НОВЈ.

Противнапад код Горњег Вакуфа замишљен је као операција опкољавања: две бригаде Прве пролетерске дивизије требало је да на десном крилу усиљеним маршем заобиђу немачке крилне положаје и да се по дубини са севера спусте према цести Горњи Вакуф - Бугојно, док је 7. дивизија са Трећом крајишком бригадом требало да наступа према том путу са јужне стране. На средишње немачко-усташке снаге нападале су две бригаде Друге дивизије и Прва далматинска.

Услед различите полазне удаљености, напад није почео једновремено. Јединице су се укључивале по деловима, како су пристизале. Током 3. и 4. марта притисак на немачко-усташке снаге је растао, тако да су оне 4. марта почеле да се повлаче. Опкољавање међутим није успело - северни и јужни бочни нападни клинови остали су међусобно удаљени око 7 km. Током напада борци Друге пролетерске бригаде заробили су мајора Артура Штрекера (нем. Arthur Strecker), команданта 3. батаљона 738. пука. Имајући у рукама 25 немачких војника, међу којима и једног мајора, око 100 војника НДХ и око 600 Италијана, Врховни штаб одлучио је да иницира размену заробљеника. Разговори представника двеју страна који су уследили познати су као Мартовски преговори. Овај догађај је после рата различито тумачен и широко коментарисан. Како показују документи НОВЈ, током тих преговора дошло је до примирја између партизана и Немаца. О томе говоре два документа, прво је упутство ЦК КПЈ од 29. марта и у њему се каже: "На свом путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљњи ток Народно-ослободилачке борбе. Све остало сазнаћете кад се састанемо. Други документ је обавештење Тита од 30. марта Штабу Првог Босанског корпуса: Искористивши контакт за размјену заробљеника са Нијемцима, ми смо успјели неутрализирати Нијемце од четника и Талијана. О томе морате водити и ви рачуна и сву вашу борбу употријебити против четника у централној Босни и Крајини, а обранбену борбу водити против усташа, ако вас нападну или помажу четнике. То је привремено - до даље наредбе.

Борбена дејства наставила су се независно од ових разговора. Током 4. марта четници Петра Баћовића ушли су у Имотски потиснувши 4. далматинску бригаду, а 5. марта извиђачки батаљон 369. легионарске дивизије ушао је у Ливно. То је представљало додатно угрожавање позиције групације НОВЈ са југа и југозапада. Док су се немачке снаге код Горњег Вакуфа повлачиле у Бугојно, Тито је већ 4. марта наредио још један заокрет за 180 степени, те усиљени марш јединица и болнице назад на Неретву, у циљу њеног форсирања. Међутим, оно што је одговарало партизанима била је одлука италијанске команде да већи део четничке Коњичке групе премести на друге положаје. Десна колона ове групе добила је задатак да "гони" наводно разбијене групе партизана северозападно од Коњица, у рејону Битовње. Средња колона, Лимски и Комски одреди под командом Андрије Весковића добили су задатак да пређу на терен југозападно од Мостара и тамо нападну 9. далматинску дивизију. Исти задатак добија и Зетски одред Баје Станишића. Међутим, иако је на сектору према Деветој далматинској дивизији било сконцентрисано преко 10.000 Италијана, четника и усташа, није јој блокиран пут према северозападу, па се она неометано пребацила на простор југозападно од Јабланице. На левој обали Неретве тако остаје усамљена Лева колона Коњичке групе, састављена углавном од Дурмиторског одреда, јачине две бригаде са око 900 бораца, распоређених на положајима Острожац - Крстац - Глогошница.

Ово оштро маневрисање којем је Тито прибегао у два наврата, такође је предмет различитих тумачења. Према једном које је сугерисао Тито у свом ТВ-интервјуу 1973. поводом четрдесете годишњице битке на Неретви, то је био јединствен план у коме је рушење моста на Неретви требало да обмане непријатеља у погледу смера пробоја. Противудар код Горњег Вакуфа, осим што је служио истом циљу, требало је да одбијањем непосредне омогући потребно време и простор за маневар. Критике и алтернативна тумачења заснивају се на неизвесности да ли се могло знати да ће, након рушења моста, прелазак Неретве код Јабланице уопште бити могућ. Сећање Љуба Вучковића, тада команданта Друге далматинске, поткрепљује прву верзију.

У штаб бригаде, који је био у селу Слатини, 4. марта око подне је стигао курир мотоциклист с наређењем да се командант бригаде хитно јави у Врховни штаб... Док сам излагао ситуацију на фронту бригаде, док сам причао о непријатељу, његовој јачини и о нашим положајима друг Тито ме је упитао да ли је непријатељ поново у Јабланици. Када сам му одговорио потврдно, он је рекао да то нијесмо смјели дозволити. Рекао сам да задатак бригаде није био да брани Јабланицу већ правце који воде из Јабланице према долини Раме, али да ће, ако је то потребно, Јабланица већ у току ноћи поново бити у нашим рукама. На то је друг Тито кратко одговорио: »Да, биће потребно«. Подробно ме је, затим, упознао са ситуацијом према Горњем Вакуфу, која се из часа у час мијењала у нашу корист. Очекивало се да ће се Нијемци, потпуно разбијени, већ у току ноћи повући према Горњем Вакуфу... Затим је издао усмено наређење о предстојећем раду Друге далматинске. Друг Тито је поставио бригади овај задатак: »У што краћем времену поново ослободити Јабланицу и припремити се за форсирање Неретве. Неретву форсирати на сектору од Раме до Доње Јабланице, на мјесту које сами одаберемо. Форсирање извршити гажењем или чамцима, или преко срушеног моста у Јабланици, како штаб бригаде оцијени да је најсигурније. Припрема да буде што краћа, јер је задатак неопходно потребно извршити у току наредна два дана«.

Немачка групација одбачена код Горњег Вакуфа, средила се у очекивању наставка напада НОВЈ. Како напад није уследио, наступање према Прозору и Јабланици обновљено је 8. марта.

Битка на Неретви

Пренос рањеника преко Неретве.

Друга далматинска бригада је 4/5. марта уз помоћ Тенковске чете по наводима званичне историје напала и разбила четничку групу од 70-ак бораца и поново заузела Јабланицу. Међутим, према извештају Сретена Жујовића Титу од 3. марта 1943. тог јутра око 5-6 сати један батаљон 2. далматинске бригаде ушао у Јабланицу у потрази за намирницама и том приликом ликвидирао наведену четничку групу, заробивши неколико четника, који ће бити спроведени на испитивање у Врховни Штаб. Друга далматинска и Друга пролетерска бригада добиле су задатак да се током ноћи 6/7. марта пребаце преко рушевина моста у Јабланици на леву обалу Неретве, савладају четничку одбрану и успоставе мостобран. Четврта десетина друге чете 3. батаљона Друге далматинске под командом народног хероја Стеве Опачића добровољно се пријавила да се пребаци прва. Да би прикрили пребацивање, батаљони две бригаде дуж обале Неретве отворили су ватру на четничке положаје на другој страни. Десетина је даскама импровизовано премостила распон између срушених кракова моста и попела се уз конструкцију на другу страну, где је ручним бомбама уништила четнички бункер. Након ње, на исти начин су се пребацили остали делови батаљона, па затим и два батаљона Друге пролетерске. Ова три батаљона у зору су јуришем разбила четничку 2. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића и обезбедиле мостобран.

Пионирска чета Врховног штаба под командом Владимира Смирнова направила је импровизовану конструкцију користећи се крацима срушеног моста у Јабланици. Од 5. до 9. марта две бригаде Треће дивизије одбациле су немачку 718. дивизију до самог Коњица отворивши тако преко моста у Острошцу још једно место за прелаз Неретве. 8. марта део Седме банијске дивизије ствара мостобран код Глогошнице, јужно од Јабланице и добија задатак да преко Прења продре према Невесињу, али следећих дана бива одбијен од четника код Рисовца. Пошто је новопридошла Девета далматинска дивизија изгубила мостобран код Глогошнице, две бригаде Седме дивизије добијају задатак да бране Јабланички мостобран на левој обали Неретве, док Девета Далматинска дивизија добија да брани овај мостобран на десној обали Неретве. Нападе на јабланички мостобран вршио је већи део херцеговачких четника, на левој обали предвођен Јованом Пантићем, а на десној Милорадом Поповићем. Тешке борбе воде се све до 14. марта, али партизани успевају да очувају мостобран. Комплетна Главна оперативна група Врховног штаба прешла је Неретву до 14. марта, пребацивши Централну болницу и држећи заштитнице пред наступањем Немаца из правца Прозора (717. дивизија) и Томиславграда (369. дивизија).

Источно од Неретве, Главна оперативна група држала је иницијативу у својим рукама, гонећи четнике. Пошто је лако разбила Дурмиторски одред, на ред долази обрачун са групом од око 2.500 четника под командом Војислава Лукачевића, са којима се води борба од 9. до 12. марта, када Друга пролетерска бригада слама последњи отпор четника код Борачке Драге. Током ових борби дошло је до расула у четничким редовима, делом и због тога што значајан део мобилисаних "четника" није желео да се бори, како је речено, "против своје браће, сестара и комшија из редова НОВЈ". Неки од њих су приступили партизанима, а неки дезертирали и бежали својим кућама. Четничка команда покушавала је да заустави повлачење и расуло својих снага и заустави напредовање НОВЈ, доводећи друге расположиве јединице, али са објективним закашњењем, због опструкција италијанске команде. До значајне битке дошло је код Главатичева 15/17. марта, где су прикупљене четничке снаге Лимског и Комског одреда, херцеговачки четници Милорада Видачића и Зетски одред Баје Станишића поново разбијене од стране јединица НОВЈ. Одатле се оперативна група НОВЈ развила у две колоне. Северна је наступала према Калиновику, где је до 22/23. марта у оштрим борбама успела да прво потуче код Обља и Улога четничке снаге, и заобилазним путем зађе са источне стране Калиновика код села Јелашац и запрети опкољавањем новодоведене снаге црногорских четника под командом Павла Ђуришића, са којим је био и Дража Михаиловић, а које су дотад имале иницијативу на подручју Калиновачке висоравни према Главатичеву. Јужна колона је у борбама 22-28. марта поразила комбиноване снаге под командом Баја Станишића и Милорада Видачића ојачане италијанским деловима. Прво су Чеврта и Пета црногорска бригада на п. Црвањ код с. Осредак из два правца напале и разбиле четнике М. Видачића, нагнавши их на повлачење у нереду, а затим код с. Кљуни разбиле италијанску колону, те заузели прво Кифино Село, а затим и Невесиње. Након тога један део партизана креће према Дрини и Фочи - главнина Прве и Друге дивизије, док појачана Трећа дивизија у наредном периоду води борбе против херцеговачких четника и Италијана, све до краја априла, када прелази у Црну Гору.

Истовремено, Седма банијска и Девета далматинска дивизија биле су задужене да транспортују Централну болницу преко беспутног залеђеног Прења. Пошто је у болници дошло до епидемије пегавог тифуса, епидемија се раширила и на борце ове две дивизије, што је у наредном периоду знатно утицало на њихову борбену способност и на губитке. Да би се заштитио транспорт рањеника, држано је обезбеђење према немачкој 718. дивизији у Коњицу, чији су делови вршили честе испаде покушавајући да пресеку партизанске колоне. У документима 718. дивизије забележена је борба код места Бијела, кад су Немци у нападу изгубили један тенк. Као последња заштитница, 22. марта се Трећа крајишка бригада одвојила од немачких делова из Коњица.

Трећа дивизија НОВЈ заузела је 1. априла Гацко од четника и Италијана, док су се Прва и Друга дивизија оријентисале према Дрини. Обалу Дрине су италијанско-четничке снаге утврдиле у намери да спрече прелаз снагама НОВЈ, па ове нису успеле да форсирају Дрину из покрета. То је довело до десетодневног застоја, а напредовање снага НОВЈ настављено је битком на Дрини од 7. априла.

Извод из Леровог извештаја након операције Вајс. У последњем пасусу пише: Недавне борбе показују да је Михаиловић омануо као војни лидер. Несхватање датих могућности у погледу времена, простора и терена чини њега најодговорнијим за недавне неуспехе.

У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четничке снаге вођене с једне стране под италијанском командом, а с друге стране под командом Захарија Остојића, а после битке код Главатичева и под личном Михаиловићевом командом тешко су потучене, упркос релативној бројчаној надмоћи, подршци и снабдевању од стране Италијана и повољним положајима. Треба рећи да су се циљеви, стратегија и тактика италијанске и четничке команде доста разликовали, а понекад били потпуно супротни, па је разјарени Остојић почетком марта наредио напад на Италијане, што одбијају Јевђевић и Станишић, сугеришући Михаиловићу да Остојић није због свог (не)искуства и плаховитости погодна личност за команданта операција у овако сложеним околностима. Упркос свему томе, на страни 29 свог извештаја Врховној команди Вермахта од 1. априла 1943. командант Југоистока Лер дао је оцену да је Михаиловићево лоше руковођење било главни разлог неуспеха четника:

Битка за рањенике

Од почетка непријатељске офанзиве, на слободној територији су постојала четири стационарна болничка центра: два у Босанској крајини, један у Лици и један на Кордуну. Сем тога, у Бихаћу је смештено неколико стотина лакших рањеника. Укупно је у тим болничким центрима било на лечењу око 3.000 рањеника и болесника. Било је извесно да ће непријатељске снаге да продру и запоседну слободну територију и да неће имати милости према рањенима и болеснима.

Већ је 24. јануара започела евакуација појединих болница на подручју Дрвара, где је организован прихват. Тих дана је начелник Санитетског одељења Врховног штаба др Гојко Николиш испитивао могућност да се рањеници склоне у шуме планине Осјеченице. Пошто се уверио да за то нема услова, вратио се у Дрвар. Када је 30. јануара Николиш поднео извештај Јосипу Брозу Титу о санитетској ситуацији и о условима на Осјеченици, Тито му је саопштио своју одлуку да се организује евакуација рањеника и болесника правцем којим ће наступати Главна оперативна група ка Херцеговини. Одмах су задата наређења и упутства о евакуисању болница. Било је предвиђено да се болнице евакуишу ка Дрвару и Млиништу. Из тих рејона требало је да се упуте у Гламочко поље и даље преко Ливањског поља ка Прозорској котлини.

Захваљујући успешном отпору Седме банијске дивизије и јединица Првог босанског корпуса НОВЈ, све болнице су на време пребачене у рејон Дрвара и Млиништа. Санитетски одсек Врховног штаба организовао је рањенике на војнички начин: формиране су десетине, водови, чете, ешалони и групе ешалона, а рањеници су класификовани по покретљивости на пешачке, коњанике и непокретне (на носилима). За пребацивање тежих рањеника употребљени су расположиви камиони и аутобуси, шумска железница од Оштреља до Млиништа и коњи за оне који су могли да јашу. Руковођење у току покрета олакшавала је телефонска веза која је постојала на правцима кретања рањеничких ешалона.

Прва етапа марша рањеничких колона од Дрвара до Гламочког поља окончана је 12. фебруара, по снегу и јаким мразевима. После краћег предаха и образовања колона према покретљивости људи (непокретни, коњаници, пешаци) покрет је настављен под повољнијим временским условима. У даљој евакуацији су учествовали су италијански, домобрански и четнички заробљеници, омладина из збега, 16. банијска бригада, а после преласка преко Неретве остатак Седме банијске дивизије, као и цела Девета далматинска дивизија. У евакуацији помажу и чланови Врховног штаба НОВЈ, Моша Пијаде и Иван Милутиновић.

Последице

Срушени мост изграђен за потребе снимања филма

Музеј битке на Неретви

Након битке на Неретви четници више не представљају озбиљну војну силу и скоро су неутралисани западно од Дрине. Ово је имало значајне последице неколико месеци касније када је капитулирала Италија. Тада су партизанске снаге биле једине у прилици да разоружају италијанске гарнизоне те успоставе логистичке везе са западним савезницима у Италији. Партизани су тиме не само стекли додатну војну превагу у односу на четнике, него и постали довољно снажан политички фактор да на Техеранској конференцији буду званично признати као део савезничке коалиције.

Литература

• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 

Додатна литература

• Roland Kaltenegger. TOTENKOPF & EDELWEIß. Архивирано из оригинала 27. 08. 2014. г. , Ares Verlag 2008.
• Thomas Cassagrande (2003). Die volksdeutsche SS-Division "Prinz Eugen": die Banater Schwaben und die Nazionalsocialistiscchen Kriegsverbrechen. Frankfurt am Mein: Campus Verlag. 

Спољашње везе

• Битка на Неретви - кратак преглед
• Извештај Команде Југоистока од 1. априла 1943. Команди копнене војске (Oberkommando des Heeres), Национална архива Вашингтон, NAW, T78, roll 332, frame 6290035
• Ослободилачки рат народа Југославије, 2, преправљено и допуњено издање, књига 1 – Војноисторијски институт, Београд 1957 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2011)
• Зборник докумената и података НОР-а, том XII (немачки документи) Архивирано на сајту Wayback Machine (7. децембар 2013), Војноисторијски институт, Београд
• Зборник докумената и података НОР-а, том XIII (италијански документи) Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2011), Војноисторијски институт, Београд
• Зборник докумената и података НОР-а, том XIV (четнички документи) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2013), Војноисторијски институт, Београд
• Kumm, Otto (1978). Vorwärts, Prinz Eugen! Geschichte der 7. SS-Freiwilligen-Division "Prinz Eugen". Coburg: Munin-Verlag. Архивирано из оригинала 24. 08. 2014. г. Приступљено 05. 06. 2011. 
• Schraml, Franz (1962). Kriegsschauplatz Kroatien. Neckargemünd: Kurt Vowinckel Verlag. 
• Приморац, Рудолф (1986). ОПЕРАТИВНО-ТАКТИЧКА ИСКУСТВА ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА. Београд: Војноиздавачки и новински центар. Архивирано из оригинала 12. 09. 2011. г. Приступљено 04. 07. 2011. 
• НЕРЕТВА - зборник, књига 1, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.
• НЕРЕТВА - зборник, књига 2, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.
• НЕРЕТВА - зборник, књига 3, Војноиздавачки завод, Београд, 1965.