Операција Медачки џеп

Део Рата у Хрватској
Карта операције Медачки Џеп.
Време	9. септембар - 17. септембар 1993.
Место	Јужно од Госпића, Хрватска
Резултат	Тактичка победа хрватске војске, касније повлачење уништена три српска села
Зараћене Стране
Хрватска УНПРОФОР РСК Команданти Јанко Бобетко Петар Стипетић Агим Чеку Рахим Адеми Џим Калвин Миле Новаковић Јачина 2.500 војника Велики број тенкова и артиљерије Авијација (миг-21) 875 плавих шлемова 800 војника 70 тенкова Губици 10 или 27 мртвих војника 84 рањених 1 Миг-21 4 рањених 46 војника, 6 полицајаца и 36 цивила

Операција Медачки џеп (познато као и Крвави септембар у Лици) је био трећи напад снага Републике Хрватске на снаге Републике Српске Крајине, од када је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Операција се одиграла 9. септембра 1993. године изненадним нападом на српска села на подручју Медачког џепа код Госпића, која су се 18 месеца налазила под заштитом УН.

Села Медак, Почитељ, Читлук и Дивосело, опљачкана су и сравњена.

Операцију је пратило значајније учешће снага УНПРОФОР-а него у до тадашњим сукобима. Највеће учешће канадске војске у војним сукобима од Корејског рата.

Операција

9.–14. септембар

Хрватске војска кренула је у офанзиву у око шест сати ујутру 9. септембра 1993. године. Напад је укључивао око 2500 војника Оперативне зоне Госпић, укључујући 9. гардиску бригаду, 111. бригаду, домобранску бригаду Госпић, домобранску бригаду Ловинац, и специјалне полициске јединице хрватског министарства унутрашњих послова. Хрвати су у свом саставу имали превасходно оружје заробљено од ЈНА, укључујући тенкове М-84 као и већи број артиљериског оруђа.

Српска војска Крајине је била изненађена нападом. Након два дана борби хрватске снаге су преузеле контролу над селима Дивосело, Читлук и делимично Почитељ. Нова линија фронта постављена је код села Медак. Укупна површина заузете територије је око 22 км2, на којој је живело 1.300 становника. У освету за офанзиву, српске снаге почеле су да користе далекометну артиљерију бомбардовајући град Карловац и ракете ФРОГ-7 за бомбардовање Загреба.

Српске снаге кренуле су у контраофанзиву и повратиле су део освојених територија чиме је заустављено свако напредовање хрватске војске. Обе стране користиле су тешку артиљерију током 12. и 13. септембра, а снаге УН су обавестиле о 6.000 детонација на простору Госпића и Медачког џепа. РСК је 12. септембра испалила ракету земља-земља на аеродром Плесо. 13. и 14. септембра, хрватска је користила авионе Миг-21 за нападе на артиљерију српских снага на Бановини и Кордуну, а један је оборен код Вргинмоста. Пилот Мирослав Перис је током обарања авиона 14. септембра погинуо.

15.–17. септембар

Офанзива је била подвргунта јакој међународној критици и суочавајући се са политичким и војним притиском, Хрватска влада је пристала на прекид ватре. Командант УН у Хрватској, француски генерал Жан Кот, организовао је и вршио медитацију преговора. 15. септембра прекид ватре су потписали генерал Миле Новаковић у име српске стране и генерал-мајор Петар Стипетић у име хрватске стране. Споразум о контроли „Медачког џепа“ је подразумевао повлачење хрватских трупа на почетне позиције од 9. септембра а да се српске снаге не улазе на подручје Медачког џепа. Повлачење је било заказано за 12.00 15. септембра.

У циљу надгледања повлачења, УНПРОФОР је послао 875 војника другог батаљона пука принцезе Патриције канадске лаке пешадије да уђу у џеп заједно са механизованом јединицом француске војске. Снаге УН, под командом Џејмса Калвина биле су између српских и хрватских снага.

Канадска зона безбедности

Рат у Хрватској
Пакрац - Плитвице - Борово Село - Касарне - Вуковар - Шкабрња - Госпић - Дубровник - Ловас - Саборско - Воћин - Откос 10 - Оркан 91 - Миљевачки плато - Лора - Масленица - Медачки џеп - Удбина - Бљесак - Загреб - Олуја

Канадска војска унутар УНПРОФОР-а је била једна од најбоље наоружаних и припремљених, али до ових догађаја након сваког већег инцидената мировне снаге су више бежале са места сукоба него што су пружале отпор. Ово је стварало несигурност код зараћених снага да су УНПРОФОР снаге неспособне да учине било шта по питању очувања мира.

Према споразуму који је потписан канадске снаге требале су да уђу на међупростор тренутног фронта, да фиксирају српске снаге и да преузму територију од хрватских снага. Међутим, онога тренутка када су ушли на ничију земљу и покушали да крену кроз територију коју су хрватске снаге заузеле на њих је запуцано. Канадски војници на својим БВП-има високо су подигли заставе УН и више пута покушали током 16. септембра да уђу у подручје Медачког џепа. Сваки пут када су пробали ватра са хрватске стране била је јача. Ватра је с временом са хрватске стране била све јача и јача тако да су Канађани почели да узвраћају ватру, а са хрватске снаге примећено је коришћење топова од 20 мм.

Напета ситуација се наставила током читаве ноћи а рано пред зору ватра са хрватске стране је престала тако да су канадске трупе почеле са преузимањем терена. Возилима су кренули путем а недалеко одатле заутављени су на блокади која је направљена са минама и противтенковским препрекама. Иза блокаде на хоризонту видео се дим, а у близини је примећен и маскирани тенк чија је цев била уперена ка УН трупама. У 8.00 на том месту договорено је између генерала Калвина и Адемија да се блокада склони у року од четири сата. Након четири сата блокада још увек није склоњена. У 13.00 генерали су се поново срели и генерал Адеми је тражио поновно одлагање.

Недалеко одатле је била група новинара и генерал Калвин је пред блокадом одржао конференцију за штампу, а видевши све то хрватски војници започели су да склањају блокаду. Хрватске снаге су брзо кренуле са повлачењем на позиције од 9. септембра. Повлачење је верификовано у 18.00 17. септембра.

	Некад мора да се прекине срање, и ствар мора да се заврши. И све што сам тада чуо од Хрвата на мом нивоу, су били некакви недоречени изговори са циљем да нас зауставе са наставком операције.
	— генерал Калвин, конференција за штампу на блокади, 17. септембар 1993

Генерал Калвин је касније изјавио: „27 припадника (хрватске војске) је убијено или рањено током борбених дејстава са мојом борбеном групом током 14 дана у Медаку“. Хрватска негира ове догађаје.

У Канади је истина о догађајима и сукобу канадских и хрватских снага дуго скривана. Војници нису могли да верују да се о овом сукобу у Канади ништа није знало. Тек 1. децембра 2002. године током окупљања је награђена храброст коју су тада показали. У поздравном говору гувернер Едријана Карлсон: „Проста чињеница је да је само мали број, нас Канађана, знао шта сте ви учинили 1993. године у Хрватској. Ваша дела су била нимало мања од херојских, а ваша земља то није тада признала.“

Жртве

Током акције хрватских здружених снага страдало је 46 војника, 6 полицајаца и 36 цивила. Међу цивилима је 26 особа старијих од 60 година, од тога 17 жена. Укупно је убијено 88 Срба. У овој акцији хрватске војске није било рањених на српској страни.

Припадници УНПРОФОР-а су, из директне борбе, извукли 18 лешева, од којих је већина била измасакрирана и запаљена. Два леша су пронађена касније а један леш су пронашли војници РСК 1994. године. Тек 2000. године је пронађено још 11 (16) лешева скривених у септичкој јами у некада српском делу Госпића. Од 11 лешева, 6 је идентификовано ДНК методом.

Од 88 укупно несталих, 84 је пронађено при чему 8 лешева још није идентификовано.

	Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.
	— генерал Жан Кот (Jean Cot), 19. септембар 1993.

Године 1994. у рејону Теслинграда (Лички Осик) припадници Личког корпуса заробили су припадника ХВ Јохана Тилдера, који је био учесник догађања у Медачком џепу као припадник извиђачке јединице. У изјави коју је дао описао је читав ток акције, наређења Рахима Адемија и Мирка Норца, сопствено понашања и понашање појединаца. Детаљно је описао сцене масакра и иживљавања над лицима које су се ту нашле.

Суђења

На основу истраге коју је водило до 2004. године, Тужилаштво Хашког трибунала подигло је оптужнице по командној одговорности против начелника Генералштаба Хрватске војске генерала Јанка Бобетка, команданта војног подручја Госпић, генерала Рахима Адемија и команданта Девете гардијске бригаде, генерала Мирка Норца.

Јанку Бобетку оптужница није уручена а он је преминуо априла 2003. године.

До суђења у Хашком трибулану није дошло јер је случај пребачен хрватском правосуђу у септембру 2005. године, а хрватско правосуђе је оптужницу подигло 22. новембра 2006. године. Суђење започиње у јуну 2007. а завршава се 31. маја 2008. године усменим изрицањем пресуде. Током суђења чули су се монструозни злочини и иживљавање над српски становништвом (набијање жене на колац, одсецање главе, распоривање и бацање жена у сопствене куће а затим спаљивање, гађање ножем ретардираног младића који је обешен наглавачке итд.), а такође је доказано да је у самом нападу искоришћено четри пута више артиљеријских граната од потребног броја.

Пресудом је Рахим Адеми ослобођен, а Мирко Норац осуђен због неспречавања убистава цивила, пљачкање имовине те убијање и мучење ратних заробљеника на јединствену казну од 7 година.

Извори

Портал о сукобима на простору СФРЈ Део Википедије посвећен темама везаним за Распад СФРЈ.

• Веритас: Крвави септембар у Лици
• Веритас: Билтен, септембар 1999
• Веритас: Билтен, септембар 2009
• Сећање на жртве Медачког џепа
• The Ghosts of Medak Pocket
• The Battle of Medak
• Трећи регионални форум
• Званични сајт канадског батаљона: УН мисија