Опсада Сарајева

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Рат у Босни и Херцеговини
Део
Зграда парламента у Сарајеву, у пламену
Зграда парламента у Сарајеву, у пламену
Време: 5. април 199210. октобар 1995.
Локација: Сарајево
Узрок рата:
Резултат: Дејтонски споразум
Промене у територији:
Сукобљене стране
Босна и Херцеговина
Армија РБиХ
НАТО
НАТО (1995)
Република Српска
Војска Републике Српске
Социјалистичка Федеративна Република Југославија
ЈНА (1992)
Заповедници
Јачина
Губици
{{{подаци}}}

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије, а касније Војске Републике Српске над дијеловима града Сарајева. [a] Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.[1]

Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево са опсадном снагом од 13.000 до 18.000[2][3] војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град са наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета,[2] авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе)[4] и снајперске пушке.[2]

Само пријеретно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата[5] подијељено по етничкој линији на дио под контролом Муслимана и дио под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево.[6] Дио пријератног града са муслиманском већином је прије рата био окружен насељима са српском етничком већином.[тражи се извор од 07. 2011.]

Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце.[2] Према Истраживачко документационом центру на територији Сарајева је по досадашњим подацима, током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.[7] Број становника је опао на 334.663 - 64% предратног становништва.[8] Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у кљизи „Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995.“ у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба.[9] Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у коме се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба.[10] Истраживачко документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.[7] После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) је осудио двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић[11] је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић[12] осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића[13] се односи на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу против српског генерала Ратка Младића између осталог, и за опсаду Сарајева.[14]

Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности [15][16][17] у својој књизи Сведочим, тврди да Сарајево није било опкољено, већ су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу“, при чему су се снаге Армије Републике БиХ, које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника, са једне стране налазиле у Сарајеву а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.[18]

У току целог рата је у Сарајевско-Романиском Корпусу на подручју Сарајева и околине убијено 1249 бораца, рањено 3947 и нестало 55 бораца.[тражи се извор од 04. 2013.]

Позадина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Распад Југославије и Рат у Босни и Херцеговини
Етнички састав Сарајева по насељима 1991. године

Од свог оснивања након Другог светског рата, југословенске власти су пажљиво надгледали национализам међу југословенским народима, пошто је то могло да доведе до хаоса и распада државе. После смрти дугогодишњег председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 1980, ова политика задржавања је добила драматичан обрт.

Миладин Петровић, тадашњи новинар „Народне армије“ и сведок дешавања у Добровољачкој улици, је изјавио да су напади на припаднике Југословенске народне армије који су по редовној дужности у тадашњој СФРЈ боравили у касарнама у Сарајеву су почели прије референдума о независности БиХ на који Срби нису изашли.[19] Команда друге војне области СФРЈ која се налази у центру Сарајева је, по његовој изјави, опкољена од стране паравојних муслиманских формација и прије 22. априла 1992.[19] Припадници ЈНА су, по њему, опкољени у касарнама које су биле у дијелу града под контролом Муслимана а тадашњи командант војне области генерал Милутин Кукањац је звао Ејупа Ганића и захтевао да се прекину напади на ЈНА.[19] Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији које се десило 1. марта 1992. је додатно подигло тензије у самом граду у коме је становништво било национално измијешано.[20][21]

Почетак рата[уреди]

Током ноћи првог марта, 1992. године, одмах после референдума за независност Босне и Херцеговине, Срби су подигнули барикаде у Сарајеву, насељима Бравско и Врточе близу Босанског Петровца, Чајничу и другим местима. Другог марта, једна особа је убијена у Сарајеву, док су две особе убијене у Добоју. Оружани сукоби су се одвијали у Сарајеву током ноћи трећег марта. Сукоби су ескалирали крајем марта, када је српска војска појачала артиљеријску ватру на границу Босанског Брода убивши притом десет особа.[22]

Масакр у Сијековцу који су починиле хрватске оружане јединице 26. марта 1992. године у Сијековцу код Брода.

  • 17. марта, након напада српске војске на муслимански спровод, избила је борба између српских снага које су припадале парамилитарној групи под називом „Бели Орлови“ и муслиманско-хрватских снага.
  • 12. марта два муслиманска полицијска официра су убијена близу Тузле. Нападачи нису никад идентификовани.

У Сијековцу, крај тадашњег Босанског Брода, су 26. марта 1992. хрватска војска и муслиманске снаге према писању српске штампе починиле масакр[23] и убили 9 Срба цивила.[24][25] У масакру у Сијековцу је убијено укупно 46 Срба.[26] Међутим, одређени аутори наводе да је наводни злочин у Сијековцу измислила Српска страна, након што Срби нису успели да заузму Сијековац. У основном интервјуу са мештанима Сијековца, дошло се до сазнања да већина убијених особа су били војници укључени у сукоб, а смрт цивила је била поузрокована унакрсном паљбом.[27] Такође, није било примјетно да је у сукобу кориштена претерана сила.[28]

  • Прве половине априла, Срби у полицијским снагама Босне и Херцеговине су изјавили да не признају наређења босанске владе, те су формирали полицијску снагу која се састојала само из припадника српске националности.
  • 4. априла је председништво Босне и Херцеговине објавило општу мобилизацију територијалне одбране, која се састојала из неколико војних јединица.
  • 5. априла су избиле борбе у Сарајеву. Српски полицајци су напали полицијске станице и потом зграду за обуку Министарства унутрашњих послова. Напад је проузроковао смрт двојице официра и једног цивила.[28]
  • 5. априла, српски нападач је пуцао на хиљаде учесника марша мира из окупиране зграде, убивши притом Суаду Дилберовић, по којој је данас мост на којем је убијена, добио име.[29]

Прва жртва рата је предмет спора између Срба и Бошњака. Срби сматрају да је прва жртва рата био Србин Никола Гардовић, младожењин отац који је убијен у свадбеној поворци првог дана референдума, 1. марта 1992, као што се види на пример на

Неки, али не сви Бошњаци сматрају да је то било једно од бројних политички оријентисаних убистава у првој четвртини те године; рецимо телевизија из Федерације такође наводи убиство господина Гардовића као један од могућих тренутака којима почиње рат, нпр. овде..


Рат у Босни и Херцеговини
1992.
Сијековац - Зворник - Купрес - Купрес - Брадина - Сарајево - Добровољачка - Тузла - Приједор - Фоча - Липанске Зоре - Дервента - Коридор - Вишеград - Врбас - Горажде - Трново - Митровданска офанзива
1993.
Кравица - Лукавац - Садејство - Церска - Ахмићи - Неретва - Дрина - Муслиманско-хрватски сукоб
1994.
Маркале - Звезда - Тигар-слобода - Бреза - Јесен - Грмеч - Штит
1995.
Капија - Пламен - Деблокада Сарајева - Криваја - Ступчаница - Сребреница - Лето - Олуја - Маркале - Намерна сила - Маестрал - Мркоњић Град - Уна - Сана - Ураган - Јужни потез - Вагањ
Уништени станови на Грбавици

Биљана Плавшић, у својој књизи Сведочим, наводи да је она и њена породица са скоро 180.000 Срба Сарајлија успела на почетку сукоба да избегне из Сарајева. Око 15.000 је остало у граду а за око 10.000 се не зна где су нестали.[30]

Опсада Сарајева[уреди]

До месеца маја, српске снаге су успоставиле потпуну блокаду града, те су прескле доводе хране, лијекова, воде и струје за становнике. Прве две године су биле најинтензивније, када је дошло до уништења на хиљаде зграда и масовног убијања цивила минобацачком и снајперском ватром.[31], a одређена су места постала позната као „алеја снајпера“.[32] Снајперско убиство Адмире Исмић и Бошка Бркића, пара који је покушао да прође преко борбених линија, је постало симбол патње у граду.[33]

Природа самог бомбардовања Сарајева је имала неколико облика:

  • Специфично таргетовање - велика већина граната је обично била усмерена на делове града под контролом снага владе Босне и Херцеговине, што је сугерирало на стратегију да се ти делови прецизно погоде. Овакав вид бомбардовања је обухватао следеће (по хронолошком следу) мете: сарајевске радио и телевизијске станице, зграду новинске куће „Ослобођење“, зграду јавног транспорта, хотел „Холидај Ин“ (у којем је био велики број страних новинара), Председништво и зграда Парламента, пивницу, главну пекарница, главни млин за брашно, Олимпијски комплекс, зграду поште, индустријску зону „Алипашин Мост“, главни телевизијски торањ, јеврејско гробље, гробље “Лав”, градски аеродром, фабрику духана, Башчаршију (стари дио где су се налазиле џамије), дио Старог града, Ново Сарајево, дистрикт радњи Васе Мискина Црног и друга места. Неки од ових делова су укупно бомбардовани 511 дана. Поред горе наведених места, Клинички центар универзитета у Сарајеву, је током опсаде био под константном ватром минобацачких пројектила и снајперских пушака. Овај комплекс је од почетка опсаде, био погођен најмање 264 пута.[34]
  • Насумично гранатирање – хронолошки преглед инцидената који су се дешавали током опсаде, сугерише на насумично гранатирање које се спроводило кроз цивилно-насељена подручја у граду. Овакво бомбардовање се појављивало у различитим деловима дана, без неког обрасца понављања, те је имало учинак стварања страха и терора у цивилној популацији. Већина жртава овог вида бомбардовања потиче из делова града који су опште познати као места где се састаје цивилно становништво: школе, пијаце, улице, паркови, ногометни терени, гробља, болнице, редови за воду и хлеб.[2][35]
  • Снајперска ватра – овакав вид напада током опсаде Сарајева, није имао војну сврху или војно оправдање. Вешти стрелци су често убијали своје мете са само једним метком у главу или срце. У многим случајевима, снајперисте су таргетовале најрањивије цивиле, укључујући децу (понекад и новорођенчад),[32][2] људе који су се враћали са редова за воду носећи напуњене канистере, људе у редовима, пролазнике на раскршћима, и људе који су спашавали жртве снајперске или минобацачке ватре.[2]

Армија Републике БиХ[уреди]

Од почетка опсаде, Први сарајевски корпус је служио као одбрамбена снага унутар и око Сарајева. Иако се процењује да је број војника Првог сарајевског корпуса био много већи од снага које су вршиле опсаду, ватрена моћ Првог сарајевског корпуса је много заостаја у односу на ватрену моћ снага које су вршиле опсаду. Број војника који је учествовао у одбрани Сарајева се процењује између 25.000-30.000. У почетку опсаде, неколико особа са криминалном позадином је оформило групе за одбрану града. Појединци из ове групе су уз помоћ банди које су деловале на линији опсаде, криумичарили робу преко мостова на Миљацки.

Војска Републике Српске[уреди]

Сарајевско-романијски корпус који је од почетка опсаде окружио Сарајево, је на располагању имао следећа наоружања: артиљерију, минобацаче, тенкове, против-авионске топове, тешке митраљезе, вишецевне лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.[4] Иако је Сарајевско-романијски корпус био супериорнији у погледу ватрене моћи, процењује се да је број војника у овим снагама био нешто између 13.000 и 18.000[4][2] што је много мање од броја војника укључених у одбрамбене снаге.

Дејства Армије Републике БиХ[уреди]

Армија Републике Босне и Херцеговине је током сукоба нарушили примирје или прекид ватре укупно 782 регистрована пута.[36]

  • 12. новембар - 31. децембар 1992.: 253 пута
  • 3. март - 6. март 1993.: 15 пута
  • 28. март - 1. јул 1993.: 196 пута
  • 10. фебруар - 27. април 1994.: 318 пута

Према извештају Команде Сарајевско-Романијског корпуса, само у периоду септембра, октобра и новембра 1993, након потписивања примирја 31. августа 1993, по српском делу Сарајева испаљено је 1426 граната и велики број стрељачке муниције, посебно снајпера, од чега је погинуло 24 војника, 37 теже а 251 лакше повређено.

Битка за Сарајево[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Деблокада Сарајева

Завршетак опсаде[уреди]

Сарајево у новембру 1995.

Масакри на Маркалама представљају врхунац опсаде Сарајева где је у два различита минобацачка напада на сарајевску пијацу Маркале у Сарајеву, живот изгубило 105 особа. Након овог напада, НАТО је отпочео војну операцију кодног имена Операција намерна сила, с циљем умањења војне моћи Војске Републике Српске.

Споразум о проглашењу прекида ватре је постигнут у октобру 1995. године,[37] док је са потписом Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године, у земљи проглашен мир.

Биљана Плавшић у својој књизи „Сведочим“ тврди да је током преговора у Дејтону, Слободан Милошевић предао цело Сарајево бошњачкој страни рекавши Алији Изетбеговићу: „Ето Ти, Алија, цело Сарајево, заслужио си га.“ Тим потезом се, према њој, више од стотину хиљада Срба из Сарајева и околине иселило из ових крајева.[38]

Последице[уреди]

Велики број Сарајлија убијен је током опсаде. Према различитим изворима сматра се да је у просеку убијено 8 особа дневно током опсаде, док су 44 особе у просеку рањене сваког дана. УНИЦЕФ такође наводи да од 65.000 до 80.000 укупног броја деце у Сарајеву, 40% је било изложено директној снајперској ватри, 51% је видело да је неко убијен, 39% је видело убиство једног или више чланова породице, а 89% је живело у подземним склоништима. влада Републике Босне и Херцеговине је известила о високој стопи самоубистава и скоро двоструком броју абортуса, као и o паду у броју рођених од 50% од почетка опсаде.[2]

Када се говори о штетама на имањима и структурним обектима, влада Републике Босне и Херцеговине је проценила да је бомбардовање уништило преко 10.000 a оштетило преко 100.000 станова. Неки од уништених обеката су укључивали и старије обекте као што је библиотека „Вјећница“.[2]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Град Сарајево је сматран за главни град Републике Босне и Херцеговине, али такође и за главни град Републике Српске.

Референце[уреди]

  1. ^ 1996: Siege of Sarajevo is liftedBBC
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и „Bassiouni, Cherif (27 May 1994). "Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780"“. Ess.uwe.ac.uk Приступљено 1. 4. 2013.. 
  3. ^ Galić, Stanislav The Hague Justice Portal
  4. ^ а б в Serb general Dragomir Milosevic convicted over Sarajevo siege Strange Hannah, The Sunday Times
  5. ^ Дјеца жртве рата и мира ((sr))
  6. ^ Источно Сарајево: О граду[мртва веза од October 2013] ((sr))
  7. ^ а б Ljudski gubici u periodu od 1991-1995 na području Sarajeva, Приступљено 17. 4. 2013.
  8. ^ ((en)) HistoryOfCities - Sarajevo, Приступљено 17. 4. 2013.
  9. ^ Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995, аутор: Институт за истраживање српских страдања у XX веку (Центар за истраживање злочина над српским народом), издавач: Институт за истраживање српских страдања у XX веку (Центар за истраживање злочина над српским народом), Савез логораша Републике Српске, Београд (2008) ((sr))
  10. ^ Фокус: Свирепо убијено 8.225 Срба, 20.10.2010.[мртва веза од November 2013] ((sr))
  11. ^ „Microsoft Word - Galic, IT-98-29-A, 30-Nov-2006.doc“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  12. ^ „"ICTY: Dragomir Milošević judgement"“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  13. ^ Mark Tran. „Tran, Mark (2 March 2010). "Radovan Karadzic claims Bosnian Muslims 'killed own people' in Sarajevo"“. Guardian Приступљено 1. 4. 2013.. 
  14. ^ „Haški Tribunal:Optužnica protiv Ratka Mladića“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  15. ^ „Optužnica protiv Biljane Plavšić“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  16. ^ „Odluka o odbacivanju tačaka optužnice“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  17. ^ „Presuda Haškog Tribunala“ (PDF) Приступљено 1. 4. 2013.. 
  18. ^ Биљана Плавшић: Сведочим 2, Бањалука 2005, pp. 32
  19. ^ а б в Глас Српске: Миладин Петровић: Напад на колону у Добровољачкој злочин из слијепе мржње, 11.09.2010. ((sr))
  20. ^ „Народно просвјећивање и освјешћивање“. Глас Српске. 25. мај 2008. Приступљено 8. децембар 2010.. „У записницима са сједница Покретачког одбора остало је забиљежено да сједница заказана за 2. март није одржана јер се у међувремену десио напад на српске сватове у Сарајеву.“ [мртва веза од October 2013]
  21. ^ „Годишњица убиства српског свата на Башчаршији“. Глас Српске. 1. март 2009. Приступљено 8. децембар 2010.. „Референдум: Истог дана 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ. Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7 % муслиманских и хрватских бирача гласало за независност СР БиХ и излазак из СФРЈ.“ 
  22. ^ Ramet (2006), стр. 427.
  23. ^ Глас Српске РТРС (26. 1. 2011.). „Обиљежена деценија и по од покоља Срба у Сијековцу код Брода“. Глас Српске.  ((sr))
  24. ^ Sijekovac: Džombić poručio institucijama BiH da izjednače žrtve, Nezavisne
  25. ^ Pomen stradalima U Sijekovcu, ATV
  26. ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу“. РТРС. 26. 3. 2009.. 
  27. ^ Thomas Cushman, Stjepan G. Meštrović: "This time we knew: western responses to genocide in Bosnia", strana 98
  28. ^ а б Nizich Ivana: "War Crimes in Bosnia-Hercegovina", Helsinki Watch, pp. 19-20
  29. ^ Tim Clancy: "Bosnia & Herzegovina (Bradt Travel Guides)", strana 120.
  30. ^ Биљана Плавшић: Сведочим 1, Бањалука 2005, pp. 34
  31. ^ Murray Wardrop: "Ratko Mladic arrested: siege of Sarajevo background", The Telegraph.
  32. ^ а б „CNN: Sarajevo siege general trial begins“. Edition.cnn.com Приступљено 1. 4. 2013.. 
  33. ^ "Only a bullet could separate them", CNN
  34. ^ Study of the battle and siege of Sarajevo - part 1/10, Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992)
  35. ^ „BBC: Sarajevo siege general on trial“. BBC News. 3. 12. 2001. Приступљено 1. 4. 2013.. 
  36. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом autogenerated3.; $2
  37. ^ Bosnian Factions Agree to Ceasefire, Peace Talks, Michael Dobbs, The Washington Post
  38. ^ Биљана Плавшић: Сведочим 2, Бањалука 2005, pp. 79

Литература[уреди]

  • Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995, аутор: Институт за истраживање српских страдања у XX веку (Центар за истраживање злочина над српским народом), издавач: Институт за истраживање српских страдања у XX веку (Центар за истраживање злочина над српским народом), Савез логораша Републике Српске, Београд (2008)
  • Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918–2005. New York: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
  • Nizich Ivana: "War Crimes in Bosnia-Hercegovina", Helsinki Watch
  • Cushman, Thomas; Meštrović, Stjepan Gabriel (1996): This Time We Knew. Western Responses to Genocide in Bosnia, New York University Press
  • Final report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to security council resolution 780 (1992)
  • Биљана Плавшић: Сведочим. Књига писана у затвору, аутобиографија, Триопринт, Бањалука 2005. ISBN 978-99938-753-1-4.
  • Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. McGill-Quenn's University Press. ISBN 978-0-7735-1429-4. 

Спољашње везе[уреди]