Органска хемија
Органска хемија је у почетку означавала део хемије која се бавила систематиком хемијских једињења, која се како се веровало не могу добити путем синтезе у лабораторији, једино преко живих организама.[1]
Касније се ипак показало, да се скоро сва органска једињења могу вештачки добити. Добијено је и много једињења која се у природи не јављају, али која имају сличне особине онима који се налазе у живим оранизмима, као и онда која се убрајају у органска а нису слична једињењима која се налазе у живим организмима.
Са друге стране показало се да сва органска једињења у себи садрже угљеник који је четворовалентан. Одатле потиче тренутна дефиниција органске хемије да је она хемија угљеникових једињења. Изузетак представљају угљен моноксид, угљен диоксид, угљена киселина и њене соли карбонати, цијаниди, метални карбонили (који спадају у координационе комплексе) и алотропске модификације угљеника као што је дијамант и графит који се убрајају у неорганска једињења.
[уреди] Подела органских једињења
- Према функционалним групама
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- ^ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6.
|
||||||||
