Османлије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Османлије су били Турци из Османског царства. Они су себе називали Османлије по Осману I (12581326), који се сматра за оснивача овог царства. Османов претходник, Ертугрул, је био вазал селџучког султана у Иконијуму, док је Осман освајао и владао као независан владар. Своју независност прогласио је 1299.

Османска освајања током средњег и новог века

Турци Османлије[уреди]

Средином XIV века балканским државама запретила је опасност од Турака Османлија. Османлије воде порекло од Турака Селџука, који су у XI веку основали пространу државу на територији Персије (Ирана), Месопотамије (Ирака) и у византијском делу Мале Азије. Селџучка држава распала се на више делова. Султан Осман окупио је преостале византијске области и основао снажну, по њему названу османску државу. Османлије су средином XIV века прешле на Балкан. Освојили су Галипоље, а затим су се учврстили у долини Марице. Из Мале Азије пренели су своју престоницу у Једрене (Хадријанопољ).


Османлије на врху своје моћи 1683.

Особености турског феудализма[уреди]

Турски феудални поредак имао је изразито војно обележје. Он се изграђивао за потребе сталног ратовања. Зато су освојене земље углавном дељене ратницима − спахијама. За војну службу спахија је условно добијао феудално добро − спахилук. Сељаци су остали власници својих имања, али су, као кметови, десетину прихода од земље морали давати спахији. За спахију су обављали и друге послове. Та радна обавеза називала се кулук. Постојала су још већа феудална добра која су уживали високи државни чиновници, али претежни део земље подељен је на мање спахилуке, са обавезом војне службе. Турци су поседе додељивали и хришћанима који су их у ратовима помагали, па се у почетку турске управе у нашим земљама јавио и известан број хришћана спахија. У турској војсци такође је постојала још једна плаћена војска - јањичари. Османлије су од покореног становништва повремено одузимали децу и одводили их и школовали за војни позив. Био је то данак у крви који су султани наметнули хришћанима.

Уређење Османског царства[уреди]

После косовског боја и пада Смедерева Турска је почела да уводи своју власт над словенским народима. Турска освајања подударају се са унутрашњим сукобима који су потресали балканске хришћанске државе. Насупрот расцепканим и несложним балканским земљама, Турци Османлије имали су добро организовану државу. Султан је располагао јаком и послушном војском, увек спремном на ратне походе. Док се у хришћанским државама феудално имање најчешће наслеђивало, султан је турским феудалцима, спахијама делио земљу према заслугама. Земљу су добијали најспособнији ратници. Спахије су зависиле од султана. Увек су били верни свом господару. Турски феудалци у то време нису могли да се осамостале и угрозе централну власт, као што је био случај са великашима на Балкану. Прве на удару Турака биле су Византија, Бугарска и Србија. Те хришћанске државе често су међусобно ратовале знатно пре доласка Турака на Балкан. Осим тога, уочи доласка Турака, Византију, Бугарску и Србију захватили су унутрашњи нереди.

Сва земља је била власништво султана. Становништво се делило на хришћане и муслимане. Султан је део власти поделио спахијама и свештенству. Земља је била подељена на велике и мале територије. Великим територијама (Санџак, Босна) управљали су бегербегови, а малим територијама бегови.

Шест десетлећа после крсташког освајања Цариграда (1204), Византијско царство је обновљено 1261. године. Међутим, оно се споро опорављало. Више крајева и градова задржали су западни феудалци и Млечани. Када су запретили Турци, Византијско царство није представљало чврсту државну целину. Разарали су га династички сукоби, односно унутрашњи грађански ратови. Цариград су штитили јаки бедеми, али су остали делови Царства били угрожени.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]