Осман I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Осман I

Осман Гази
Осман Гази

Пуно име Али Осман Гази
Датум рођења 1258.
Место рођења Согут
Датум смрти 1326.
Место смрти Согут (Османско царство)
Титула Бег (вођа) Турака затим Султан Турака.
Период 12811299 Турски вођа — 12991326 Турски султан.
Претходник/ци Ертугрул
Наследник/ци Орхан I
Порекло и породица
Династија Османлије
Отац Ертугрул
Мајка Хајма - хатун
Супружник/ци Малхун - хатун , Бала - хатун
Потомство Орхан I
Хамид - беи
Аладин - паша
Малик - беи
Савџи - беи
Махмуд
Фатма - хатун
Хан - хатун

Осман Гази познат и као Али Осман (12581326), турски вођа 1281—1299, турски султан 1299—1326 и оснивач владарске куће Османлија.

Гроб Османа I

Рођен је 1258. године, исте године кад су Монголи попалили Багдад. Након смрти оца Ертугрула 1281. године Осман са 45 година је постао бег и вођа дела турског племена Каји. Овај део племена се потом по Осману надаље назива Османлијама. Владао је из места Согут, на граници са Византијом, који је његов отац населио бежећи пред монголском најездом и који је био седиште племена. Убрзо је почео окупљати плаћенике и редовно пљачкати ослабљено Византијско царство. Поред тога, и даље су се реке турских избеглица пред монголским злоделима сливале у његову област укључујући и велики број војника, Гази ратника, верских ратника, граничара и бораца за ширење ислама.

Вриједио је као човјек врло паметан, храбар и који је био вјешт са оружјем. Осман Гази је одржавао, као и његов отац, добре везе са селџучким султаном у Иконији. Они су заједничким снагама водили ратове против Византинаца и упада Татара. За његову несебичну помоћ и оданост султану био је редовно награђиван свим почастима, заставама и титулама. Тако је добио право на израду властитог новца и овлашћења властитог суда. Османов стални пратилац и пријатељ (приватно и по оружју), био је Козе Михаило, византијски земљопосједник од Харман Кауа, који још није био прешао на ислам. Уз помоћ свог пријатеља, али и политичку сналажљивост, пошло је Осману за руком да се прошири по простору и по утицају. Предузимао је нападе и продирао све до Бурсе, чиме је стално проширивао подручје своје власти.

Још 1288. год. потукао је он Ромеје код Мелангине и пренео тамо своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар. После распада икониског султаната он почиње да ствара нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије. Од 1300. године он је био господар Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Византијски цар је тамо послао сина Михајла. Осман је те 1301. године добио и Никомидију, а Михајло је тамо, због слабости своје војске, страховито био потучен код Бафејона и Магнезије, још исте године.

Да би ојачао свој положај на тој страни византијски цар је у помоћ позвао Алане, који су се, за узврат, требали населити у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Измира. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнезији и повући се у Пергамон, а касније у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године због озбиљне болести. Током овог повлачења Алани су се окренули против Византије и опљачкали су нека места.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане" предвођене славним Руђером де Флором, који му је понудио помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6 500 унапред исплатио, па чак је Руђера, четири месеца касније, оженио својом нећаком Маријом Асен и доделио му титулу megas dux.

Почетком 1304. године Каталани су се пребацили на Кизик и затим кренули да разбију Османову опсаду Филаделфије. Задавши му судбоносни ударац, Руђер је као победник ушао у ослобођени град. Та победа показује да је била потребна тек мала, али стварна војска да би се спасила ситуација. Каталани су пак били мач са две оштрице, посебно ако су чинили аутономно тело и тако су се магло сваког часа окренути против Царства, које није располагало никаквим средствима моћи и присиљавања. Након победе Каталани су почели са пљачкашким походима и довели у стање несигурности целу околину, како на копну, тако и на мору, будући да су имали и сукоба са Ромејима и са Турцима те су, на крају, уместо да ратују против Турака, опсели византијску Магнезију. Цариградска влада је осетила олакшање када јој је успело наговорити Каталане да се повуку у Европу. Зиму 1304/1305. године провели су на Галипољу, а с пролећа су се требали вратити у Малу Азију, али напетост између царске владе и Каталана постајала је све већа. у Цариграду је расло непријатељство према тим бахатим плаћеницима, а посебно је непријатељски према њима био расположен савладар Михајло. Каталонци су пак били незадовољни нередовним плаћањем и искоришћавали су изостанак плате као изговор за своје испаде.

Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Андроник је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина Михајла, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио Руђера. Веровало се да се Византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла ранили, који се спасао бегом у Димотику.

Озлојеђени Каталанци, се сада превозе се у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престолница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракија је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је признати пораз, па је са бугарима склопила мир, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили Тракију, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

После тога је Осман освојио већину Битиније. Такође, Кареси је освојио Мисију после 1296, Гермијан је освојио Симав у 1328, Сарухан Магнезију 1313. и Аидлноглу Симирну 1310.

Његов син Орхан I је без борбе заузео Бурсу 6. априла 1326. године. Осман је био један веома толерантан владар који је трпио све религије, чинећи да порез буде веома низак. На самрти је сину Орхану скренуо пажњу да одржава учење ислама и да буде благ и праведан. Осман Гази је умро 1326. године у Согуту, и био је сахрањен у Бурси.

Литература[уреди]



Претходник:
Ертугрул
турски вођа
1281—1299
Наследник:
Нико
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}


Претходник:
Царство је основано.
турски султан
1299 — 1326
Наследник:
Орхан I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}