Отворено море

Из Википедије, слободне енциклопедије
Области изван правних режима искључиве економске зоне — приказани у тамно плавом

С обзиром на стална проширења јурисдикције обалних држава, отворено море се дефинише на негативан начин као морски простор изван граница националних јурисдикција. По свом карактеру, отворена мора представљају res communis omnium тј. заједничко добро свих народа.[1]

Океани су од давнина били, а ту своју улогу задржали су и данас, главни саобраћајни путеви који повезују континенте, попиришта борбе између народа, богата изворишта сировина, област где су се многоструко сусретали и укрштали интереси држава света. Режим отвореног мора изграђиван је у току последња четири столећа и у свом савременом виду формулисан је у Конвенцији о отвореном мору из 1958. и Конвенцији о праву мора из 1982, а заснован је на начелу слободе мора из кога произилазе остала права и обавезе.[1]

Развој начела слободе мора[уреди]

Морски појасеви према међународном праву мора

Начело слободе мора у теорији је први разрадио холандски правник Хуго Гроцијус 1609. у свом чувеном делу „De iure praedae“ чија XI глава носи назив Mare liberum. Супотстављајући се дотадашњој пракси подвлашћивања делова отвореног мора од стране великих сила, Гроцијус је иступио са тврђењем да море не може бити под сувереношћу ниједне државе, да не може бити својина државе, јер га оне фактички не могу запосети нити окупирати, не могу га потчинити својој искључивој јурисдикцији. Отуда је оно, по самој природи ствари, слободно и представља опште добро човечанства. Гроцијусово дело има историјски значај, без обзира на чињеницу што је у датим условима имало за циљ да докаже право Холанђана на пловидбу и трговину са земљама Азије. Међутим, Гроцијусове идеје биле су предмет жестоких напада од стране извесних држава, посебно Велике Британије, услед чега је требало готово два века до њиховог пуног остварења. Државе су настојале у то време да подвласте читаве океане; Шпанија је, на пример, тврдила да има искључиво право на Пацифику, Португал је прогласио да Индијски океан потпада под његову суверену сласт, Шведска и Данска поступиле су на исти начин у погледу Балтичког мора, а Велика Британија у погледу Северног мора и дела Атлантског океана.[1]

По налогу британског краља, теоретичар Џон Селден у свом делу „Mare clausum“ објављеном 1635. правдао је став великх сила и доказивао оправданост подвлашћивања слободног мора. Међутим, нагли економски развој кидао је вештачки створене препреке. Француска револуција, поред осталих начела, истакла је и начело слободе отвореног мора. Постепено, највећи противници тог начела постали су његови поборници; када је Русија 1821. забранила пловидбу страним бродовима на сто миља од обале Аљаске, Велика Британија и САД уложиле су протест у име слободе пловидбе. Постепено то начело стекло је опште признање, јер је одражавало потребе међународне заједнице, у првом реду економске.[2]

Начело слободе мора је у правом смислу речи симбол, готово фетиш тредиционалног права мора. По својој правној природи представља начело когентног карактера.[3]

Садржина начела слободе мора[уреди]

Начело слободе отвореног мора је темељ правног режима који важи на морским пространствима изван граница националне јурисдикције. Ово начело је засновано на догми антисуверенитета, будући да државе на отвореном мору не располажу територијалним правима. Према томе, са становишта могућности заснивања територијалних права начело слободе мора је прохибитивне природе.[a][3]

Конвенција о отвореном мору из 1958. садржину начела слободе отвореног мора види нарочито у четири слободе:

  1. слободи пловидбе;[b]
  2. слободи риболова;[c]
  3. слободи постављања поморских каблова и цевовода;
  4. слободи прелета;[3]

Нова Конвенција о праву мора из 1982. тим класичним слободама придодаје и:

  1. слободу подизања вештачких острва и других уређаја које дозвољава међународно право;
  2. слободу научног истраживања;[3]

Ваља нагласити да ове слободе мора нису лимитативне природе, тј. да начело слободе отвореног мора подразумева и друге слободе чије вршење не дира у права и дужности других држава, одн. интересе међународне заједнице у целини.[3]

Право приступа необалних држава мору[уреди]

Тршћанска лука

Као res communis omnium отворено море је слободно за све државе било обалне било необалне, тако да ниједна држава не може полагати законито право да ма који део отвореног мора подвргне своме суверенитету. При том важи правило да се отворено море може користити искључиво у мирољубиве сврхе (члан 88. нове Конвенције). Да би необалне државе могле да се користе слободама отвореног мора, конституисано је право приступа неаобалних држава мора и од мора. У ту сврху конвенција предвиђа да необалне државе уживају слободу транзита свим превозним средствима преко територија транзитних држава, тј. држава са морском обалом или без морске обале која се налази између необалне државе и мора. Слобода транзита остварује се на основу уговора који склапају заинтересоване необалне и транзитне државе. Бродови необалних држава региструју се у одређеним лукама и уживају једнак третман као и бродови обалних држава. Примера ради, уговор о миру са Италијом из 1947. године предвиђа могућност да трговачки бродови Аустрије, Мађарске, Чехословачке и Швајцарске буду регистровани у Трсту.[3]

Начело персоналитета закона[уреди]

На отвореном мору нема установљене суверене власти нити, пак, непосредне међународне јурисдикције, већ су односи на мору засновани на начелу персоналитета закона. Наиме, иако нема јурисдикцију на самом отвореном мору, држава у принципу поседује и врши власт над бродовима који њиме плове по основу припадности тј. заставе брода. Слобода отвореног мора која се вековима сводила на ius communicationis (риболов као друга велика класична слобода је, у односу на слободу пловидбе - акцесорног карактера) је слобода за државе. Држава дајући броду заставу стиче, како каже проф. Милан Бартош, двоструку привилегију — привилегију односа јер је одговорна за поштовање међународноправних правила од стране брода и посаде, и привилегију фаворабиле будући да на самом броду важе закони и прописи државе заставе.[4]

Свака држава одређује услове под којима додељује бродовима своју државну заставу и услове уписа у уписник на своме подручју, те право на вијање заставе (члан 91. Конвенције о праву мора). Но, државе при том немају апсолутну слободу, с обзиром на то да међународно право поставља услов да веза између брода и заставе мора бити истинска. За време путовања брод не сме мењати своју заставу осим ако се ради о стварном преносу власништва над бродом или измени уписа у уписнику. Брод који плови под заставама двеју или више држава неће се моћи ни према једној другој држави позвати ни на једну од тих државних припадности и може се изједначити са бродом без државне припадности. Свака држава делотворно врши јурисдикцију и надзор над бродовима своје заставе у погледу управних, техничких и социјалних предмета. У том циљу свака држава заставе има обавезе:

  1. да води регистар бродова са именима и подацима о бродовима који носе њену заставу;
  2. има над сваким бродом своје заставе, његовим заповедником, официрима и посадом јурисдикцију према свом унутрашњем праву у погледу управних, техничких и социјалних предмета који се тичу брода;
  3. предузима мере потребне безбедности на мору (мере у вези са конструкцијом и опремом брода, саставом посаде, употребом сигнала, одржавања веза и спречавање судара);[5]

Трговачки бродови[уреди]

Постоји извесна разлика у јурисдикцији државе над својим бродовима који плове отвореним морем. Јурисдикција над трговачким бродовима је релативног карактера, с обзиром на то да постоје ситуације кад се над тим бродовима установљава директна међународна јурисдикција посредством ратних бродова. По Женевској конвенцији о отвореном мору, ради се о случајевима када има озбиљног основа за сумњу:

  1. да се брод бави пиратеријом;
  2. да се брод бави трговином робљем;
  3. да је брод, иако вије страну заставу или одбија да истакне своју затаву, у ствари брод исте државне припадности као ратни брод;[5]

Конвенција о праву мора из 1982. додаје још два основа и то:

4. када је брод без државне припадности;
5. када се брод бави неовалшћеним емитовањем радио-звучних и телевизијских програма;[5]

Лице које неовлапшћено емитује може се извести пред суд:

  1. државе заставе брода
  2. државе у којој је уређај уписан;
  3. државе чије држављанство то лице поседује;
  4. сваке друге државе у којој се емисија може примати;
  5. сваке државе у којој су ометане дозвољене радио-везе;[6]

Ратни бродови[уреди]

Насупрот томе јурисдикција државе заставе над ратним бродовима је апсолутног карактера, јер су ратни бродови на отвореном мору изузети од јурисдикције сваке друге државе. Аналоган третман уживају бродови у власништву државе или бродови које она користи за владину нетрговачку службу.[7]

Морско разбојство или пиратерија[уреди]

Морско разбојство или пиратерија у смислу члана 15. Конвенције о отвореном мору представља:

1. Сваки незаконити акт насиља, задржавање или свака пљачка почињена у личне сврхе од стране посаде или путника неког приватног брода или приватног ваздухоплова а који су уперени на:
  • на отвореном мору против неког брода или ваздухоплова или против лица или добара која се на њима налазе;
  • против брода или ваздухоплова, лица или добара у месту које не спада под јурисдикцију ниједне државе;
2. Сваки акт добровољног учешћа брода или ваздухоплова, кад су ономе ко их почини познате чињенице које том броду или ваздухоплову дају обележје пиратског брода или ваздухоплова;
3. Свака радња која има за циљ да подстиче на вршење аката одређених ставовима 1. и 2. овог члана, или свака радња предузета да би се олакшало вршење тих аката.[7]

Ову дефиницију преузела је и Конвенција о праву мора у чл. 101.→ Уколико акт пиратства почини ратни брод или државни брод или државни ваздухоплов, чија се посада побунила и преузела контролу над бродом или ваздухопловом, биће у целости изједначена са актима која почини приватни брод или ваздухоплов.[7]

Морско разбојство сматра се данас међународним злочином, па отуда кажњавање може бити извршено пред судом ма које земље. Конвенција о отвореном мору овлашћује државе да могу запленити пиратски брод или ваздухоплов „или брод заробљен због дела морског разбојништва (пиратерије), а који је у власти пирата, затворити лица и запленити добра која се налазе на том броду или ваздухоплову на отвореном мору или на сваком другом месту, које не спада под јурисдикцију ниједне државе. Судови државе, која је извршила заплену, могу донети одлуку о казнама које треба применити као и мерама које треба предузети у погледу бродова, ваздухоплова, или добара, не дирајући у права трећих лица достојних веровања“.[7]

Заплену пиратских бродова могу извршити само ратни бродови, војни ваздухоплови или други бродови и ваздухоплови намењени за циљеве јавне службе и овлашћени у ту сврху. Међутим, ако се заплена изврши без довољно разлога, држава која је извршила узапћење бродова, одговорна је држави чије држављанство тај брод има и дужна је да накнади штету проузроковану запленом.[7]

Напомене[уреди]

  1. ^ Види члан 2. Конвенције о отвореном мору из 1958. и члан 89. Конвенције о праву мора из 1982.
  2. ^ Vidi Corfu Channel Case, ICJ Reports 1949, p.22; Military and Paramilitary Activities in and Against Nicaragua ICJ Reports 1986, p. 111-112.
  3. ^ Fisheries Jurisdiction, ICJ Reports 1951, p. 183.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко (2003). Међународно јавно право, Београд. ISBN 978-86-387-0713-3.