Отел Дју у Паризу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Назив
Отел Дју у Паризу
Hotel-Dieu de Paris (2007).jpg
Основана
651.
Земља
Француска. Flag of France.svg
Град
Париз
Адреса
Paris, 1, parvis Notre-Dame - place Jean-Paul-II
Сајт

Отел Дју у Паризу (фр. Hôtel-Dieu de Paris) сматра се најстаријом болницом у овом граду и једном од две најстарије болнице у Француској. Основана је 651. године од стране париског епископа Ландра (фр. Landry de Paris),[1] који је био симбол милосрђа и гостољубивости у средњевековној Француској.[2]

Објекти болнице изграђени су на левој обали острва Де ла Сите (фр. Île de la Cité), једном од два преостала природна острва на реци Сени, јужно од припрате цркве Нотр Дам и трга Жан Пол II (фр. Parvis Notre-Dame-place Jean-Paul-II), међусобно повезаним мостом (фр. Pont au Double). Болница која је више од десет векова скромним средствима одржавана, више пута је рушена и паљена.[3]

У објектима старог здања болница је радила од 7. до 18. века. Садашњи изглед Отела Дју датира из 19. века, након изградње нових објеката између 1868. и 1875. године.

Историјат[уреди]

Отел Дју у Паризу (гравура из 15. векa.). Болесници у релативно добром стању (десно) одвојени су од тешких болесника (лево)

Историја оснивања Париских болница датира из Средњег века. Сиромаштво које је било карактеристично за ово друштвено раздобље било је прилика за искупљење многим буржоаским и племићима, који су доброчинство виделе као начин да окају своје грехе пружањем помоћи угроженом становништву Париза. Тако су започети радови на изградњи добротворних болница, струковно везаних за побожност и медицинску негу. Црква која је била свемоћна, како са административне тако и са здравствене тачке гледишта преузела је примат како у управљању тако и у раду ових болница. Тако је као прва установа те врсте у Паризу настао Отел Дју, који је своје активности заснивао на традиције доброчинства, која је трајала све до 19. века.

Старо здање Отела Дју (651—1868)
Црква Нотр Дам са старим здањем Отела Дју
Пожара у Отелу Дју (1772) девастирао је још више ову болницу која је након 10 векова рада била у јако лошем стању

Ову Божју кућу основао је 651. године Сент Ландри, двадесет осми епископа Париза у време Clovis-а II , сина Дагоберта I (I (Dagobert. I). Отел Дју је о свом трошку лечио, не само пацијенате, већ и просјаке, обично ходочаснике. У болници је сваки медикус био и хостеса, домаћине и лекар, што је био главни мото светог епископа, оснивача болнице.

Касније, кроз векове, Француски краљеви су наставилида да проширују активности Сент Ландрија. Тако су се Филип Август, Сан Луј, Анри IV, сматрајли заштитницима Отела Дју, а након њих и канцелари Прат (chancelier du Prat), први председник Помпоне (Pomponne de Bellièvre), итд.

У периоду када се Отел Дју налазио на острву фр. Ile Saint-Louis он је примио на лечење око 900 пацијената, 13.000 под Анријем IV, 1.900 под Лујем XIV; ови бројеви су често преплављени па су непоуздани,. Такође се зна да је на лечење примљено 9.000 пацијената у 1709. години, када је по неколико пацијената истовремено лежало у једном кревету. У том период у болници је постојао велики ризик од заразе и „страшне“ смрти.

На почетку 16. века, Отел Дју је доживео финансијску кризу, па се финансирао само од донација, субвенција или привилегија. Такво стање утицало је 1505. године на оснивање савета од осам поротника-гувернера, да воде бригу о болници. Држава је постепено интервенисала прво преко Генералног поручника полиције, члана Управног одбора Отела Дју, а 1690., и преко веће групе "Генералних инспектор државних болница и кућне неге" и "краљевског комесара за све што се односи на болнице," што је постало све очигледнија.

Ново здање Отела Дју (1878 —)

На површини од 22.000 m², која се на северу граничила са (le quai aux Fleurs), на југту са (la place du Parvis), на западу са улицом (la rue de la Cité) и на истоку са старом јеврејском улицом (la rue d'Arcole), у периоду од 1868. до 1878. изграђена је огромна зграда новог Отела Дју, преко пута локације некадашњег, старог Отела Дју, девастираног немаром њених болесника , зараженог бројним заразама и паљеног.

Извори[уреди]

  1. ^ François De Vriendt, Saint Landry, évêque de Paris, dans Dictionnaire d'histoire et de géographie ecclésiastiques, t. 30, Paris, 2008, col. 289-292.
  2. ^ „Hotel Dieu“. London Science Museum Приступљено 14. 9. 2009.. 
  3. ^ Radcliff, Walter. Milestones in Midwifery and the Secret Instrument. Norman Publishing. 

Спољашњи извори[уреди]