Отокар Кершовани
| ОТОКАР КЕРШОВАНИ | ||
| Отокар Кершовани | ||
| Датум рођења | 22. фебруар 1902. | |
| Место рођења | Трст, |
|
| Датум смрти | 9. јула 1941. (39 год) | |
| Место смрти | Загреб, |
|
| Професија | новинар | |
|
|
||
| Члан КПЈ од | 1928. | |
|
|
||
Отокар Кершовани (Трст, 22. фебруар 1902 — Загреб, 9. јула 1941), новинар и револуционар.
Биографија [уреди]
Отокар Кершован је рођен 23. фебруара 1902. године у Трсту, као син аустроугарског службеника из старокатоличке породице (Крaшовани, торлачка група која се данас већински изјашњава као Хрвати). После затварања хрватске гимназије у Пазину, као шеснаестогодишњи младић је емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Гимназију је завршио у Карловцу, а у Загребу је уписао Шумарски факултет.
Као студент је 1922. године почео да се бави новинарством. Учествовао је у раду југословенског академског клуба „Јанушић“ и покренуо је полумесечни часопис „Млада Југославија“, а од 1923. године постаје један од њених уредника. Сарађивао је и у загребачким „Новостима“ и „Слободној трибини“. Године 1925. постао је уредник београдских земљорадничких новина „Новости“.
У Београду је 1927. године постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а ускоро и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Годину дана касније примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Први пут је ухапшен 1928. године. После затвора вратио се у Београд, где је наставио партијски рад. Заједно са Веселином Маслешом издаје напредни часопис „Нова литература“. Поново је ухапшен и осуђен на десет година затвора. Излази из затвора 1940. године, али га крајем марта 1941. године поново хапсе и после окупације предају усташама. Одведен је у злогласни логор Керестинец.
Стрељан је 9. јула 1941. године на Дотршчини, крај Максимира, заједно са народним херојима Божидаром Аџијом, Огњеном Прицом и још седам комуниста.
Литература [уреди]
- Мала енциклопедија Просвета, Београд 1959. година.
- Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941-1945 (први том). „Народна књига“ Београд и „Партизанска књига“ Љубљана, 1980. година.