Охридска архиепископија

Охридска архиепископија је била аутокефална црква са сједиштем у Охриду. Данашња Православна охридска архиепископија представља обновљену Охридску архиепископију.

Оснивање

Средиште прве хришћанске културе словенског обиљежја на Балканском полуострву било је око Охридског и Преспанског језера. Главни радници на организовању тога средишта били су Климент и Наум, два ученика великих словенских апостола Ћирила и Методија. Они су послије смрти Методијеве (885) пребјегли из Моравске у Бугарску. Под Бугарском су тада били и сви крајеви старе сјеверне Македоније.

Бугарски период

Први бугарски хришћански владар Михаило-Борис корисно је употријебио мисионарске способности и апостолску ревност Климентову и Наумову. Он их је послао у забачени крај Кутмичевицу, код Охридског језера, гдје је хришћанство до тада, нарочито у словенском елементу, имало слабог успјеха. Климент и Наум развили су ту одмах врло успјешан мисионарски рад, и за кратко вријеме, поучавајући народ, спремајући просвјетне раднике и обављајући богослужење на словенском језику, успјели су да организују прву словенску епископију за те крајеве. За првог епископа постављен је Климент (око 893. године). Он је касније с Наумом основао и прве познате манастире у том крају, један на сјеверној (Св. Климент), а други на јужној обали Охридскога Језера (Св. Наум). Ова епископија, као и друге касније основане словенске епископије у границама ондашње бугарске државе, потчињена је била аутокефалном архиепископу и патријарху цркве у Бугарској држави, који је испрва становао у Великом Преславу, а затим у Доростолу (данас Силистра).

Раздобље Самуилове државе

Послије уништења првог бугарског царства (971. или 972) дошле су под власт византијског цара Јована Цимискија и све области старе сјеверне Македоније. У исто вријеме је и сва православна словенска црква у њима дошла под врховну власт грчког цариградског патријарха. Али, ускоро послије Цимискове смрти (976) пошло је за руком македонском владару Самуилу, да од Македоније, Арбаније и сјеверних српских земаља оснује велико словенско царство, које се више од четири деценија (до 1018) успјешно опирало византијској превласти. Самуило је подигао и самосталну словенску цркву за своје области. Представници те цркве, као и царевине, истицали су тежњу да наслиједе цијелу бугарску цркву и царевину, па су зато и своју цркву и царевину називали бугарским именом. Сједиште црквеног старјешине, који се називао патријархом, било је испрва у Водену и Меглен, а затим у Малој Преспи, на отоку Ахилу, гдје се и данас виде импозантне развалине катедрале, велике цркве. У тај храм Самуило је 983. послије једног успјешног похода против Византијаца пренио из града Ларисе мошти Св. Ахилија, светитеља из 4 вијека, који је сматран као заштитник Ларисе.

Нешто касније, сједиште словенске архиепископије постао је Охрид, град Св. Климента, чији је култ и значај требао да буде од велике помоћи новој црквеној организацији у њеној мисији међу Словенима Самуилове државе. Самуило је умро 1014, а његова државна творевина пропала је већ четири године послије његове смрти. Византијски цар Василије II. уништио је његово царство 1018. Али Самуилова црквена организација, под именом Охридска архиепископија, успјела је да се одржи и послије тога пуних седам и по вјекова (до 1767), под разним државним господарима, Грцима, Бугарима, Србима и Турцима. Има и других мишљења о томе да ли су Охридски архиепископи и патријарси желели да начине континуитет са бугарском црквом. Наиме, посматрано еклисиолошки, само присуство бугарског патријарха у Преспи и Охриду, што неки тумаче као да је охридска црквена јерархија имала жељу за континуитетом Охридске архиепископије са Бугарском патријаршијом (коју је укинуо Самуило), нису никакви докази да је и Охридска архиепископија била континуитет бугарске доростолске Патријаршије. Шта више, такво сагледавање црквених прилика у датој црквеној јединици потпуно је страно православној вјери о уређењу Цркве, тзв. еклисиологији. Са друге стране, у Византији-Ромеји био је уврежен обичај да се поданици неке државе именују у складу са именом државе у којој се налазе, па тако, византијски-ромејски хроничари називају сваког поданика Ромеје Ромејом, без обзира којој исти народности припада. На пример, један Етипољанин православне вјере био би именован у неком византијском-ромејском званичном документу Ромејом, а не Етиопљанином, само из те чињенице што је он поданик ромејског царства! По истој аналогији, византијски хроничари који су писали о Самуилу називају га бугарским царем и народ у његовој држави бугарским стога што је од завладао територијом која је за Ромеје тј. Византијце била позната као Бугарска јер је пре Самуила та територија била саставни део бугарског царства.

Цар Василије II уништивши Самуилову државу није укинуо аутокефалност словенске цркве у Охриду. Одузео јој је само наслов патријаршије, назвао је архиепископијом, и за постављање њених архиепископа осигурао је главна права византијским царевима и цариградским патријарсима. Штавише, Василије је за првог охридског архиепископа под византијском влашћу поставио домаћег човјека Словена, Јована Дебранина, и повељом од 1019. дао му је под управу све епархије, које су биле у саставу Самуилове државе, а двјема другим повељама од 1020. проширио је јурисдикцију О. А. и на области, које су биле под бугарском влашћу за царева Симеона и Петра.

Епархије Охридске архиепископије

Према тим повељама у састав О. А. имало је да уђе 31 епархија и то: 1. Охридска, са Преспом, Мокром и Кичевом. 2. Костурска, са Корицом, Колоњом, Војушом, Мором и Деволом. 3. Главеничка, са Канином и Неаничком. 4. Мегленска, са Прошеком, Мориховом, Сетином, Островом и Заодрином. 5. Битољска, са Пелагонијом, Прилепом, Дебром и Велесом. 6. Струмичка, са Радовиштем и Кончом. 7. Морозвиздска, са Козјаком, Славиштем, Злетовом, Луковицом, Пијанецом и Малешевом. 8. Велбуждска, са Сутеским, Германијом, Теримером, Стобијем, Доњим Сутеским и Разлогом. 9. Средачка (Софијска), са Перником, Суковом и Знепољем. 10. Нишка, са Мокрим, Коблосом, Топлицом и Сврљигом. 11. Браничевска, са Моравским, Смедеревом, Гроцком, Дивисиштем, Истагланда (?) и Бродариском. 12. Београдска, са Градецом, Омчом, Главентином и Белом Црквом. 13. Сријемска. 14. Скопска, са Винецем, Преамором, Луковом и Прилипом. 15. Призренска, са Хвосном, Лесковцем и Бретос (?). 16. Липљанска на Косову. 17. Србичка, југозападно од Солуна. 18. Дрстарска (Силистрија?). 19. Видинска. 20. Рашка. 21. Орошка, западно од Призрена. 22. Черничка у области Драча. 23. Химерска, у Арбанији сјеверно од Крфа. 24. Дринопољска, у Арбанији близу Аргирокастра. 25. Велска, јужно од Дринопољске. 26. Вутронска, у јужној Арбанији ниже луке Санти Quaranta. 27. Јанинска у Епиру. 28. Козилска. 29. Петрска и 30. Сташка ти Тесалији, те најзад 31. Берска или Веријска, западно од Солуна.

Охридски архиепископи могли су само кратко вријеме одржати овако велик број епархија под својом влашћу и за вријеме византијске владавине у тим областима. Прије свега, митрополит Драча убрзо је успио, да под своју јурисдикцију врати све арбанашке епархије, а митрополити цариградске патријаршије у Епиру, Тесалији и јужној Македонији присвојили су себи сусједне епархије. Тако су од горе наведених епархија у 12 вијеку остале под управом О. А. само првих шеснаест, затим видинска и рашка. Уз то је основано шест нових епархија, већином одвајањем од старих, тако да је О. А. током 12 вијека имала 24 епархије. Нове су биле: Дебарска из Охридске, Деволска или Селафорска из Костурске, Гребенска више Крбице, Канинска из Главеничке, Сланичка око Јениџе Вардара и Бренотска за Влахе и хришћанске Турке Вардариоте.

Раздобље Српске државе

С опадањем византијске снаге, од краја 12 вијека, сужавале су се и границе О. А. упоредо с освајањима српских, бугарских и других владалаца на рачун Византије. Обновљено бугарско царство присајединило је одмах видинску, софијску и друге сусједне епархије новооснованој трновској архиепископији, каснијој патријаршији. Српски краљеви из лозе Немањића, пошто је 1219. основана аутокефална жичка, касније пећка архиепископија и патријаршија, подвргавали су постепено, према ширењу српских државних граница, под своју државну цркву све епархије О. А. некад Струмице, Прилепа и Охрида. Тако је О. А. крајем 13 вијека остало само 11 епархија: охридска, костурска, деволска, главеничка, канинска, пелагонијска, ме-гленска, сланичка, гребенска, струмичка и влашка. Те су јој епархије остале и даље, кроз све вјекове опстанка О. А., главни саставни дијелови.

Када је краљ Душан постао господар Охрида (1334) и свих области, које су тада чиниле О. А., он не само да није укинуо О. А., већ јој је оставио аутокефалност, и по свој прилици присајединио и све епархије, које је освојио на југу и западу Охрида, по Македонији, Тесалији, Епиру и Арбанији, јер су то, углавном, биле епархије, које су и раније припадале јурисдикцији О. А. За владе краља Вукашина и његовог брата Угљеше (1366—1371), изгледа да су под врховну духовну власт О. А. подвргнуте чак и старе епархије: сереска, драмска, христопољска (кавалска) и друге, које су за вријеме Душана биле потчињене пећком патријарху.

Отомански период

Подручје О. А. прешло је из српских руку у турске руке. О. А. била је прва аутокефална православна црква на Балкану, која је у цјелини дошла под турску власт. Турци су признали затечено стање, и О. А. је, споредно са ширењем граница турске државе, ширила и своју цркву на штету цариградске и трновске, а нарочито на штету пећке патријаршије. Границе О. А. током 15 и у првој половини 16 вијека заузимале су највеће димензије. Тада је О. А. имала под својом врховном управом не само све своје старе епархије по Македонији и Арбанији, Јужној и Сјеверној Србији, него и по Молдавији и Влашкој, по Далмацији, Босни, Херцеговини и Црној Гори, па чак и по јужној Италији, Малти и Сицилији. Послије пада српске државне самосталности (1459) губи се траг српским патријарсима, и охридски архиепископи, који су већ и дотле успјели да подвргну под своју власт многе српске епархије, које су раније биле дошле под турску власт, успјели су да постепено протегну своју власт и на цијели териториј бивше пећке патријаршије.

У четвртој и петој деценији 16 вијека покушавао је смедеревски смедеревски епископ Павле, да се одупре тој превласти О. А., и да обнови аутокефалност пећке патријаршије. Он то није успио, али ускоро послије њега (1557) успио је то да изведе Макарије, рођак великога везира Мехмеда Соколовића. Тада су све српске епархије изнад Струмице, Велеса, Кичева и Дебра одузете од О. А. и поновно ушле у састав обновљене пећке патријаршије. Над митрополијом Молдавском и Влашком О. А. вршила је јурисдикцију неко вријеме послије 1439, пошто је цариградска јерархија примила унију с Римом. Та је зависност била више номинална и за Молдавску, изгледа, вриједила је до половине 17 вијека.

Од првих деценија 16 вијека, па до краја тога вијека, О. А. имала је под својом врховном духовном влашћу и старије и новије православне грчке и арбанашке колонисте у јужној Италији, по Апулији, Калабрији, Басиликату, Сицилији, Малти и Далмацији. Епископ италски, са насловом митрополита и егзарха, био је један од јужно арбанашких епископа, кога је архиепископ охридски са својим синодом на тај положај постављао. Та духовна зависност православних колониста у Италији од О. А. трајала је само до папе Сикста V. (1585—1590), који је колонисте присилио на унију, а православном митрополиту забранио приступ Грцима и Арбанасима у Италији.

Послије обновљења пећке патријаршије (1557) О. А. враћена је, углавном, у своје границе из 13—14 вијека. Тако умањена она је морала приступити новој организацији својих епархија, и дефинитивно ју је извела до половине 17. вијека. Прва епархија О. А., која је добила име митрополија, била је првопријестолна епархија костурска. Током 16 и 17 вијека, по узору на уведени обичај у цариградској патријаршији, добиле су тај наслов и друге епархије. Тако је од 14 епархија, које су остале О. А. до њеног коначног укидања (1767) њих 9 носило назив митрополије (костурска, пелагонијско-битољска, струмичка, коричко-селасфорска, београдско-елбасанска, воденска, драчка, гребенска и сисанијска), а 5 назив епископија (мегленска, дебарско-кичевска, велешка, преспанска и горо-мокренска у Дрим-колу).

Литература

• Радослав Грујић, Народна енциклопедија, 1927. године

Види још

• Архиепископи Охридске архиепископије
• Православна охридска архиепископија

Спољашње везе

• Недељко Радосављевић: Видинска митрополија 1739-1834, Историјски часопис, број 49, 2002. године