Павел Јосеф Шафарик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павел Јосеф Шафарик

Pavel Jozef Safarik.jpg

Општи подаци
Датум рођења 26. мај 1795.
Место рођења Кобелиарово (Хабзбуршка монархија, данас Словачка)
Датум смрти 26. јун 1861.
Место смрти Праг (Аустријско царство, данас Чешка)
Рад

Павел Јосеф Шафарик, такође по новијем Павол Јосеф Шафарик[1], у Србији познат као Павле Јосиф Шафарик[2]; (чеш. Pavel Jozef Šafárik; Кобелиарово, 26. мај 1795Праг, 26. јун 1861) је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла иако је своје радове писао на чешком или немачком.

Павел Шафарик на бисти Слободана Бодулића у Кулпину

Живот и дело[уреди]

Пореклом је из источне Словачке и његов отац је био проповедник и учитељ. У годинама 1806.1808. студирао је у Рожњави а 1808.1810. у Добшини а затим 1810.1814. у Кежмароку. 1815. отишао је на студиј у Јену на теологију а од 1819.[3] ради као професор и директор у гимназији у Новом Саду и ту се 1822. године оженио са Боженом Јулијом Амбросовом.

1826. године је постао дописни члан ученог друштва из Кракова а годину дана касније члан Варшавског радничког пријатељства наука. 1833. године је отишао у Праг и примио плаћену обавезу да пише чешки и водио је редакцију часописа „Muzejnik“ и „Světozor“.

1848. године је узео учешће на скупу чешких и немачких писаца и славенском скупу и у то време је постао посланик земаљског скупа.

Павел Јосеф Шафарик имао је исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић те и ако није писао српским језиком и иако није био Србин у великој мери је утицао на филологију српског језика у 19. веку јер су обојица имали исте погледе на корпус српског језика и литературе. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.[1]

За Србе је врло важно дело Шафарика; Српска читанка "Serbische Lesekörner" где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај његове кратке историје.[2]

Покушао је да оснује нови део науке- словенску археологију. За тежњама ка самосталном словачком језику се односио са уздржавањима али се залагао да постане посредник између словачке и чешке стране. Сахрањен је на евангелистичком гробљу у Карлину 1900. године су његови погребни остаци пренешени на Олшанско гробље. Његов син је био Војтех Шафарик.

Словачка 1795.1815.[уреди]

Завршетком студија у Допшиној настала је промена у животу Шафарика. Он је овим исцрпео могућности студија у региону. Чекало га је петогодишње студије у Кежмароку. Од тога он је ту студирао четири године. Студије у Кежмароку Шафарик је апсолвирао 1814. године завршивчи сват три курса, философског, политичког и теолошког.

Знање које је Шафарик добио у школи је проширивао самосталним студијама у чему му је помагала богата библиотека, али и дела и часописи које је сам куповао. Студије које је проводио родили су љубав према словачком и чешком језику а затим и српском да би се раширила на све језике словена.

На препоруку директора или неких од професора Шафарик као изванредан студент примио је 1812. године место приватног учитеља у породици Давида Голдбергера. Дана 14. децембра те године му је умрла мајка коју је јако волео а његов отац се ожениопо други пут.

Немачка 1815.1817.[уреди]

После једногодишњег педагошког рада наставио је студиј на Универзитету у Јени по жељу свога оца и ту је живео веома скромно.

У Јени је Шафарик био две године и ту је писао и песме и резултат тога је седамдесет песама написаних 1815.1816. године које су изашле у Бечу.

Три семестра студија у Јени представљало је за Шафарика допринос његовом научном и стручном профилу. После три семестра отишао је из Јене нерадо и из финансијских и других разлога са сведочанством које је издао проректор Данзо. После боравка у Прагу од месец дана отишао је у Словачку.

Словачка 18171819.[уреди]

У лету 1817. године Шафарик је примио понуду да буде учитељ у породици Гашпара Кубиниха у Братислави за њиховог сина Ладислава коју је он примио јер је ова породица имала значај у научном и културном животу Угарске и због чињенице да му је овакво постављење омогућавало научни рад. Породица му је јако добро надокнађивала његове услуге и сматрала га је породичним пријатељем са скоро фамилијарним односима.

Педагошки рад у породици Кубиниха је завршио крајем јула 1819. године. Његов одлазак из ових крајева сматрају Словаци али и Чеси за губитак за народ. Последне тренутке пред свој одлазак у Србију у Нови Сад он је провео у свом родном крају у кога се у току живота више није враћао.

Међу Србима 1819.1833.[уреди]

Слика српског језичног простора према Павлу Ј. Шафарику, Праг 1842. године

Функцију директора Павле Јосиф Шафарик преузео је после свечаног говора који је био на латинском језику. У њему је изнео историју гимназије, говорио је о професорима и њиховим дужностима а затим је говорио о својим педагошким погледима на концепцију школе и упознао присутне са предлогом реформи које је планирао да направи.

Нови директор је деловао на Србе под јако добрим утисцима.[3]Осим њега сви професори су били Срби. Он је остао на функцији директора био пуних пет година.[3]Као директор имао је јако амбициозне планове. Шафарикова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измене у програму и увео и проширио предмете са цртањем и сликањем. Позитивно је било и скупљање књига за будућу библиотеку. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је латински, немачки а касније, по ступању на снагу мађаризационих закона, и мађарски језик као наставни језик.

За време прве две године је становао код богатог грађанина Сервицког. 1821. године је замољен од стране Тоше Стратимировића(1778—1832), синовца српског патријарха Стефана Стратимировића велепоседника из породице Стратимировића из Кулпина који је подупирао словачку културу да прузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање својих синова у породици узимају приватни учитељи из редова образованих људи - углавним Словака. У знак захвалности добио је на служење део куће у Новом Саду где је становао а за храну се бринула служавка коју су му плаћали. Шафарик је Милоша васпитавао у Новом Саду али је посећивао и имање Стратимировићевих у Кулпину и ту радио на својим литерарним делима.[1]

Дана 17. јуна 1822. године се П. Ј. Шафарик оженио 19 годишњом Јулијом Амброзиом која је била из ситнијег словачког племства. Родила се у Великој Кикинди 19. новембра 1803. године а њен отац и мати су били пореклом из Словачке. Како наводе његови животописци његова супруга је била јако интелигентна и темпераментна а говорила је четири славенска језика; чешки, словачки, српски и руски и своме супругу је много помагала у његовом раду.

Шафарикова ситуација је умногоме погоршана после 1824. године када је аустријска влада забранила српској православној цркви запошљавање евангелистичких образованих људи из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак с тим да више није могао бити директор.

Шафарику су се после овог догађале разне потешкоће и нагомилавали су му се проблеми и финансијске потешкоће, Примања су се смањила управо у време када је то највише требао и када је су му се почела рађати деца. Имао је петоро деце. Трудио се да нађе професорско место у Словачкој али из различитих разлога није прихватио многе добре понуде. У то време Шафарик ради на скупљању материјала и издавању словачких народних песама. Његово најважније дело из овог периода је Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Будимпешта, 1826.)- Историја славенских језика и литературе у свим дијалектима. У Новом Саду Шафарик је скупио много материјала који је касније користио за прераду у Прагу.

Дана 22. децембра 1832. дао је Шафарик оставку на место директора а 6. априла 1833. године је напустио Нови Сад који више није посетио у свом каснијем животу, и после неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко Будимпеште и Братиславе у Праг.

Чешка 1833.1861.[уреди]

Спомен плоча у Прагу

Шафарикова породица је дошла у Праг 4. маја 1833. године. После долазка у Праг Шафарик је у првом реду хтео да обезбеди своју породицу а затим да обезбеди могућност за свој научни рад.

Од својих чешких пријатеља добијао је износ од 380 златника годишње да би пристао на услове да своје радове пише искључиво на чешком језику. Научни рад је био главни смисао живота код Шафарика који је проводио у Прагу.

У последних пет година свога живота Шафарик је почео да болује, постао је фобичан. Престао је да брине за породицу, иако није имао материјалних потешкоћа. Депресија оп које је патио била је узрок његовог скока у реку Влтаву 23. маја 1860. године. То је изазвало много узбуђења, али је Шафарик ипак био спасен.

Почетком октобра 1860. Шафарик је дао отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар Франц Јозеф I је прихватио његов отказ и власторучно написао писмо по којем му оставља пуну плату. Здравље га је нагло напуштало и кретао се само помоћу штапа. Умро је 26. јула 1861. године.

Над његовим гробом је натпис на старосрпском језику: „В красницх мира сего в’спитаľ са ести ет јуности својеје“.

Дело[уреди]

Поезија[уреди]

  • Loučení s Múzou- Растанак са музом
  • Zdání Slavomilovo- Причињење Славомилово
  • Tatranská múza s lýrou slovanskou, 1814 – збирка песама која је писана на чешком језику
  • Mé zpěvy -Моји спевови

Научна литература[уреди]

  • Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten – Историја славенских језика и литературе по свим дијалектима у којима је покушао да напише историју језика и литературе свих словенских народа и овде славене схвата као један народ а поједине језике као дијалекте[3]
  • Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833- Преглед најновије литературе илирских словена до 1. 1833.
  • Slovanské starožitnosti – које је његово животно дело о славнеској историји и литератури – требало је да докаже да су Словени поводни народи у Европи као и остали народи што је имало велики одјек међу славенским народима у Европи. Хтео је да напише други део о култури али се ово није остварило.
  • Slovanský národopis- Славенска карактерологија
  • Slovem o českém pravopise- Речју о чешком правопису
  • Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském- неке граматичке форме у језику словенском
  • Mluvozpytný rozbor čísloslova- Граматички разбор слова бројки
  • Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie – Почеци песништва у чешкој које је издао са Франтишком Палацким
  • Památky dřevního písemnictví jihoslovanů- Успомене древне писманости југословена.

Сачуван је део његове кореспондецције коју сам није уништио спаљивањем.

По Шафарику су именовани[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
  2. ^ а б Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.
  3. ^ а б в г СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин

Литература[уреди]

  • Чланак је делом или у целости према истоименом чланку објављеном у чешкој википедији
  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.
  • Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
  • СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин

Спољашње везе[уреди]