Павле Јуришић Штурм

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Јуришић – Штурм

General Pavle Jurišić Šturm.jpg
Генерал Павле Јуришић – Штурм

Лични подаци
Пуно име Павле Јуришић Штурм
Надимак Штурм[a]
Датум рођења 22. август 1848.
Место рођења Герлиц, Лужица (Пруска)
Датум смрти 13. јануар 1922. (73 год.)
Место смрти Београд (Краљевина СХС)
Војска Пруско краљевство
Немачко царство
Кнежевина Србија
Краљевина Србија
Краљевина СХС
Године служења 18671875.
18761900.
19011921.
Највиши чин Генерал
Јединица Трећа армија Српске војске
Битке Француско-пруски рат
Први српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Одликовања Орден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден белог орла са мачевима
Орден Таковског крста

Павле Јуришић – Штурм (нем. Paulus Sturm, срп. Паул Штурм; Герлиц, 10/22. август 1848Београд, 13. јануар 1922) је био српски, a касније и југословенски генерал.

По пореклу је био Лужички Србин. Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се је упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији. Да би се почетком 1917. преко Јапана вратио опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Биографија[уреди]

Родио се 10/22. августа 1848. у Герлицу (Лужица), од оца Отона Штурма лужичког Србина управника ловишта цара Вилхелма I и мајке Хермине. Крштено име му је било Паул Штурм.[1] Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Насију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (18701871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француко-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном. [2]

Павле Јуришић Штурм млађи, син Евгенија Јуришића Штурма као пешадијски капетан прве класе, 1912. године. (стриц му је старији Павле Јуришић Штурм)

У Србију је дошао пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи Јуриш). Прва супруга му се разболела од туберкулозе и преминула три године касније. Презиме Штурм је задржао као надимак. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић–Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић). Крајем 1880-тих, Штурм се оженио други пут, Јеленом, из породице Миловановић из Новог Сада, кћерком богатих власника рудника. У овом браку није имао деце.[3]

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске. Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле млађи то одбио говорећи да је српски официр.[4]

Српско-турски ратови (1876—1878)[уреди]

По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, долази у Србију и учествује у српско-турским ратовима (18761878.). По пријему у активну службу јуна 1876, преузео је команду над Шабачко-Посавско-Тамнавског батаљоном 2. класе, са којим је учествовао у борбама на Дрини код села Лешнице и Попова и у источној Босни. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана. Када су завршене велике борбе на Дрини, одређен је да иде на Источни фронт, у штаб генерала Черњајева, у новоформирану јединицу Летећи кор. Међутим због наступајућег примирја ова јединица готово није ни дејствовала.[4]

Почетком Другог српско-турског рата, децембра 1877. године постављен за команданта 1. добровољачког пука, а затим и за команданта Крајинског пука Тимочке комбиноване бригаде Књажевачке војске. На челу ове јединице учествовао је у борбама код Беле Паланке и у ослобађању Пирота. Јужно од Куршумлије, ратовао је од јануара 1878. године, и на том фронту остао све до склапања примирја. По завршетку рата, у мирнодопској организацији стајаће војске, постављен је за командира 4. чете у 2. батаљону Стајаће војске. Године 1882. постављен је за команданта Наставног батаљона, а октобра 1883. за вршиоца дужности команданта 8. батаљона Стајаће војске.[5]

Српско-бугарски рат 1885.[уреди]

Пуковник Павле Јуришић Штурм као ађутант краља Петра I у посети Царском селу 1910. године.

У Српско-бугарском рату, новембра 1885, био је командант 6. активног пука Дринске дивизије, са којом је учествовао у борбама код Сливнице, у Бугарској, а по повлачењу српске војске из Бугарске, учествовао је и у борбама на Црном врху, код Пирота.[4]

Период примирја[уреди]

За команданта 8. батаљона Дунавског пешадијског пука постављен је априла 1886. године. Следеће 1887, добио је место вршиоца дужности команданта Тимочког пука сталног кадра, где је остао до октобра 1890, истовремено, непосредно, командујучи јединицама 14,12, и 4. пешадијског батаљона. У јесен 1890. добио је команду над Моравским пешадијским пуком и на том положају остао је доста дуго, до марта 1897, када је постављен за помоћника команданта а затим и за команданта Дринске дивизијске области. Његов боравак у Ваљеву прекинут је августа 1900. године када је први пут пензионисан. Међутим после скоро годину дана, јула 1901, реактивиран и већ следећег месеца, на српско-турској граници, постављен за изванредног комесара за пограничне страже.[4]

Од маја 1906. постављен за команданта Моравске, а од августа 1907. Дунавске дивизијске области. У јесен исте године одлази у иностранство, у мисију посматрача маневара италијанске војске. Марта 1908. наименован је за првог ађутанта краља Петра I и ту дужност, са ратним прекидом, обављао је до августа 1913. године. На овај положај га је лично поставио краљ Петар I, јер су се обојца лично познавали из периода док су били на усавршавању у Француској у истом пуку. У то време кнез (будући краљ) Петар је тада користио псеудоним Пјер Кара (фр. Pierre Cara) а Павле крштено име Паул Штурм. То је и био главни разлог што је Штурм именован за личног пратиоца краља Петра, на његовом првом званичном путу у Русију, Бугарску, Османлијско царство - у Цариград и на Свету гору 1910. године. Краља је пратио и 1911. године у Италију , Француску и поново у Русију, приликом удаје принцезе Јелене за блиског царевог рођака.[5]

Балкански ратови (1912—1913)[уреди]

Мобилизација извршена септембра 1912. године довела га је на чело Дринске дивизије првог позива. Ова снажна и велика јединица (скоро 28.000 војника), у операцијама које су почеле 12. октобра 1912, била је у саставу I армије. Њени делови били су претходница српске војске, Штурм је био у борбеном строју и био је рањен. Налазећи се у центру операција, одлучио је да са Никуљанског виса нападне Зебрњак, чијим освајањем је разбијен чвор целокупне турске одбране код Куманова. Та битка је била главна и пресудна за пораз турке армије. Даљи пут са овом јединицом настављао се ка Скопљу и Велесу, а после победа на Бабуни и Бакарном гумну ослобођени су градови Прилеп и Битољ. За ове заслуге Штурм је Великим војним указом унапређен у чин генерала.[4]

У периоду који настаје после склапања уговора о миру, маја 1913. године Штурм је постављен за команданта Дунавске дивизије првог позива. Ова дивизија је у рату који је избио са Бугарима, директно укључена у борбена дејства и бранила је зону на правцу Кратово-Крива Паланка. У Брегалничкој бици, на челу своје дивизије, Штурм учествује на Криворечком правцу, у тешким борбама на терену Осоговских планина.[5]

Први светски рат (1914—1918)[уреди]

Генерал Павле Јуришић Штурм и пуковник Живко Павловић 1917. године.

У догађајима који су наступили, по објави рата који је Аустро-угарска објавила Србији, Врховна команда му указије велико поверење, одредивши га за команданта Треће армије. Задатак ове армије био је да на западу Србије, на простору од Обреновца, преко Шапца, Мачванске Митровице, Лознице до Љубовије, затвара и брани границу.[4]

Великим залагањем његове Треће армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Прелазећи из одбране у напад ова армија је у другој половини августа 1914. године избила на Дрину, а у септембру учествовала у борбама на Мачковом камену.[5]

У Колубарској бици, у новембру и децембру, Трећа армија под командом Штурма држала је централни део фронта, а у офанзиви у децембра садејствовала Првој армији у слому аустроугарских трупа. По завршеној Колубарској бици, јединице Треће армије ослободиле су Београд, 15. децембра, након тринаестодневне окупације.[4]

Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом су пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини. Октобра 1915. године, јединице Треће армије браниле су дунавску обалу од напада из Баната, и на Дунаву, од Гроцке до Голупца, примила је главни удар у свим операцијама. После огорчених петнаестодневних борби, српске трупе су се повукле ка унутрашњости и Косову. Трећа армија повлачила се правцем Пећ-Андријевица-Подгорица-Скадар-Љеш-Драч. Она је последња напустила Пећ, 6. децембра 1915, и штитила одступницу српској војсци.[5]

Генерал Павле Јуришић Штурм са бројним одликовањима.

Штурм је у повлачењу кроз Албанију успео да Трећој армији допуни људство, тако да је она 31. децембра 1915. године бројала скоро 30.000 војника. Са својим јединицама прешао је на Крф, на опоравак српске војске. На позив главокомандујећег француске војске на Солунском фронту, генерала Сараја, група виших официра српске војске са Штурмом на челу, отишла је у Солун, марта 1916. године и упознала се са карактеристикама новог начина вођења рата, посебно са савременом везом и употребом новог, све значајнијег рода, авијацијом. По преласку на солунско ратиште, у априлу и мају, Трећа армија запосела је фронт на линији од Кајмакчалана до пута Баница - Лерин. У другој половини августа 1916. године, учествовала је у огорченим борбама на Кајмакчалану, што је довело до великих људских и материјалних жртава. То је, вероватно, био један од разлог што је Врховна команда, августа 1916, поверила Трећу армију привремено команданту Прве армије генералу Милошу Васићу. У октобру 1916. у Добровољачком корпусу, формираном у Русији, дошло је до унутрашњих немира. Врховна команда је послала је зато Штурма да процени насталу ситуацију, помогне команданту те јединице, генералу Михаилу Живковићу, у њеном сређивњу, и о свему поднесе детаљан извештај. На том задатку Штурм се задржао до почетка 1917. године када се преко Јапана вратио у Солун. Приликом посете ове земље Јапански цар Јошихито га је одликовао Орденом Пауловниа цвећа на великом крсту и био је једини официр који одликован у српској војсци са овим орденом. [5]

Крај рата и последње године[уреди]

Пред краја рата у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност канцелара Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова. Ратовао је против Турака, Бугара, Арнаута, Аустријанаца и Мађара. Борио се за Пруску и против ње. Као немачки официр борио се против Француза, а као српски официр ратовао је заједно са њима. Био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок славним српским војводама, па је право чудо зашто није унапређен у тај највиши војнички чин.[6][5] Преминуо у Београду 13. јануара 1922. године.[3] Сахрањен је на Новом гробљу.[4]

Унапређење у чинове[уреди]

Каплар Поднаредник Наредник[b] Потпоручник[c] Поручник[d] Капетан Друге класе
Није унапређен Није унапређен Није унапређен 15. јул 1870. 15. јун 1876. 27. јануар 1877.
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Генерал Војвода
2. август 1883. 17. март 1885. 30. септембар 1892. 22. фебруар 1897. 20. октобар 1912. Није унапређен

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Генерала Павла Јуришића Штурма [e]
Орден Карађорђеве звезде са мачевима Орден Белог орла Орден Карађорђеве звезде Орден Таковског крста
Орден Милоша Великог Орден Таковског крста са мачевима Орден Пауловниа цвећа Орден Италијанске круне
Орден Белгијске круне Орден Меџидије Орден Светог Ђорђа Орден Свете Ане
Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа Орден Легије части Орден Светог Спаситеља Орден Гвозденог крста
Орден Леополда Орден Франца Јозефа Орден Светог Станислава са мачевима Орден Османлије

Инострана одликовања[уреди]

Генерал Павле Јуришић Штурм
(рад Михаила Миловановића)
  • Орден Италијанске круне 1. реда, Италија
  • Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија
  • Орден Светог Станислава са мачевима 3. реда, Русија
  • Орден Свете Ане 1. реда, Русија
  • Орден Белгијске круне 1. реда, Белгија
  • Орден Османлије 3. реда, Турска
  • Орден Меџедије 1. реда, Турска
  • Орден Гвозденог крста 3. реда, Пруска
  • Споменица рата 1870—1871, Пруска
  • Орден Светог Спаситеља 3. реда, Грчка
  • Орден Светог Леополда 4. реда, Аустроугарска
  • Витешки крст Франца Јосифа, Аустроугарска
  • Орден Легије части 2. реда, Француска
  • Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. реда, Енглеска
  • Орденом Пауловниа цвећа велики крст, Јапан

Напомене[уреди]

  1. ^ Приликом преласка у православну веру променио је своје презиме у Јуришић али је задржао старо презиме као надимак.
  2. ^ У Пруској војсци носио је одговарајући чин водника током похађања Војне академије у Вроцлаву.
  3. ^ Први официрски чин је добио на служби у Пруској војсци из које је иступио 1871. године.
  4. ^ Преведен у Српску војску са чином потпоручника и унапређен пре почетак Српско-турских ратова 1876-1877.
  5. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 151 и 152.
  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Јовановић, Александар (1991). Седам ратова генерала Павла Јуришића Штурма. Београд: Литера. ISBN 978-86-7467-008-8. 
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 

Спољашње везе[уреди]