Павле Јуришић Штурм
| Павле Јуришић Штурм | |||
|---|---|---|---|
|
|
|||
| Лични подаци | |||
| Надимак | Штурм (прво презиме, онда алијас) | ||
| Датум рођења | 22. август 1848. | ||
| Место рођења | Згоржелц, Лужица (Пруска) | ||
| Датум смрти | 14. јануар 1922 | ||
| Место смрти | Београд (Краљевина СХС) | ||
| Године служења | 1876 — 1921. | ||
| Највиши чин | армијски генерал | ||
| Јединица | III армија Српске војске | ||
| Битке и ратови | Француско-пруски рат 1870-1871. Српско-турски ратови 1876-1878. Српско-бугарски рат 1885. Балкански ратови 1912-1913 Први светски рат |
||
| Награде | Орден Карађорђеве Звезде са мачевима, Орден Белог Орла са мачевима Орден Таковског крста |
||
Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm) је био српски генерал током Балканских ратова 1912/3), Првог светског рата (1914-1918) и ветеран Француско-пруског рата 1870-1871.
Садржај |
Лични живот [уреди]
Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина[1]. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм. По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870 — 1871).
Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).
Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.
Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.
Павле Јуришић као официр војске Србије [уреди]
У српску војску је примљен као поручник, добровољац, 15. јуна 1876. Капетан 2. класе је постао 27. јануара 1877, капетан 1. класе 10. августа 1883, мајор 17. марта 1885, потпуковник 30. септембра 1892, пуковник 22. фебруара 1897. и генерал 2. новембра 1912.[2]
Српско-турски ратови 1876.-1878. [уреди]
По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, долази у Србију и учествује у српско-турским ратовима (1876 — 1878.). Примљен је као добровољац са чином поручника.
Истиче се као командант Шабачког и Посавско-Тамнавског батаљона у српско-турском рату 1876.-1877., посебно у борбама код села Лешнице и Попова. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана.
У идућем српско-турском рату 1877.-1878. командује 1. добровољачким пуком, а затим Крајинским комбинованим пуком код Беле Паланке и Пирота. Крај рата је дочекао са чином команданта пука.
Српско-бугарски рат 1885. [уреди]
Командује 6. пуком Дринске дивизије.
Балкански ратови 1912.-1913. [уреди]
Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану.
Први светски рат [уреди]
Први светски рат дочекао је на челу III армије. Великим залагањем његове III армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој II армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици.
Као командант III армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици. Током здруженог напада на краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, царевина Немачка и краљевина Бугарска трупе под његовом командом су пружале одлучан отпор XI немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини.
Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916.
После рата [уреди]
Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.
Извори [уреди]
- ^ „Српска дијаспора: Одана браћа Штурм“ Приступљено 25. 3. 2010.
- ^ Милисав Савић: „Дринска дивизија“, Лозница 2009. године, 242-251. страна; ISBN 978-86-912717-0-1 (COBISS)
Литература [уреди]
- Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, стране 151 и 152.
