Павле Ненадовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павле Ненадовић

Pavle Nenadovic.jpg
Павле Ненадовић

Датум рођења 14. јануар 1699.
Место рођења Будим (Хабзбуршка монархија)
Датум смрти 15. август 1768.
Место смрти Сремски Карловци (Хабзбуршка монархија)

Павле Ненадовић (Будим, 14. јануар 1699Сремски Карловци, 15. август 1768[1]) је био трећи епископ горњокарловачки, а потом карловачки митрополит.

Рана биографија и школовање[уреди]

Павле Ненадовић је рођен у Будиму 1699, у доњој варошици званој Табан, од оца Ненада и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Петар. У Будиму је учио српску, немачку и неколико разреда латинске школе. Након завршене школе запослио се у будимском магистрату као писар, где је добро упознао методе државне политике Хабзбуршког царства.

Митрополит Београдско-карловачки Мојсије Петровић доводи га на свој двор и монаши. Даље богословско образовање стиче као писар, а касније као егзарх карловачких митрополита. Године 1726. рукоположен је за ђакона, а после две године за јеромонаха. Патријарх Арсеније IV поверио му је положај свог генералног езгарха. На Марковдан 1742. године, изабран је за епископа горњокарловачког, али је његов избор царица Марија Терезија потврдила тек 1744. године због протеста и оптужби епископа арадског Исаије Антоновића и истраге власти у Бечу поводом тога. После истраге, са председништвом грофа Хамилтона, утврдило се да су оптужбе биле нетачне.

Епископски период[уреди]

На челу Горњокарловачке епархије је остао преко четири године. У Плашком, где је и било седиште епархије, основао је 1746. Средишње училиште за Горњокарловачку и Костајничку епархију, а у Залужници Учитељско-богословску школу за Лику и Крбаву.

На том месту остао је до 1748. године, када је премештен у Арад, јер је дотадашњи арадски епископ Исаија Антоновић изабран за карловачког митрополита. Међутим, није стигао ни да оде у Арад на нову епархију, митрополит карловачки Исаија је умро и на то место је изабран арадски епископ Павле Ненадовић.

Митрополитски период[уреди]

Павле Ненадовић је био карловачки митрополит у времену од 1749. до 1768.

Да би схватили о каквом се стрпљивом и непоколебљивом човеку ради морамо навести најпре две велике одлике времена у ком је био верски и народни вођа над Србима у Хабзбуршком царству. Прва је унијаћење, допуштено од стране аустријске власти, друго је велико исељавање Срба на подручје данашње Украјине.

Марија Терезија, иако је потврдила српске повластице 1743. ништа није учинила на заустављању насилног и ненасилног насртања на православни живаљ и њихову имовину, наручито у Славонији и Хрватској. Колико је то било страховито посебно у околини Жумберка сведоче страдања Игумана лепавинског Кодрата, убијеног на прагу свог манастира и ђакона жумберачког Јанка Прусца. Тек после многих жалби карловачког митрополита 1752. и 1753. Марија Терезија је наредила да се Срби не узнемиравају у вери, да им је дозвољено грађење цркви у местима где само они живе, али не и грађење нових. Колико је стање било тешко и поред ових указа мало порправљено сведочи и буна у Северину 1755. године.

Године 1751. Марија Терезија укида војну границу на Тиси и Моришу, јер Београдским миром 1739. она губи на значају. Срби граничари нису желели да дођу у кметски положај под управу жупанија и угарских феудалаца, нити да се баве земљорадњом, јер се од ње једва преживљавало. Због тога је велики број њих прешао прво у Банат, а после у јужну Русију, на обале реке Дњепра. Око 100 хиљада Срба основало је тамо нову област Нову Србију и Славеносрбију. Све време то исељавање је имало подршку руске државне власти, јер су искусни борци досељавани на пусте пределе, тако да им се ни аустријска влада није смела јавно супротсављати. Једини који се оштро суротстављао томе исељавању Срба био је Митрополит Павле Ненадовић, због чега је био омрзнут на руском двору и оптуживан чак и за јерес.

Без обзира на врло тешке услове живота и управљања православном митрополијом, митрополит Павле Ненадовић није посустајао. Сматрао је за најјаче оружије повећање нивоа образовања и вере у народу. По самом доласку у Сремске Карловце оснива клирикалне-покровбогородичине школе, претече данашње Карловачке богословије, као и Клирикални или Школски фонд за потпомагање средњих и виших српских школа.

Основао је конзисторију (црквени суд), отварао архиве и библиотеке. Залагао се да у свакој вароши и селу отвори по школу, а да свештеници не проповедају "само речима него и животом". Обновио је манастир Гргетег, саградио саборну цркву у Сремским Карловцима. Од његове заоставштине основан је после његовог упокојења Неприкосновени фонд за финансирање трошкова епархијске управе.

Референце[уреди]

  1. ^ Сава Вуковић: „Српски јерарси од деветог до двадесетог века“, Евро Београд, Унирекс Подгорица, Каленић Крагујевац, 1996. године; текст „Павле (Ненадовић) митрополит карловачки 1749 — 1768“, pp. 384-387. (COBISS)

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Данило Љуботина
епископ горњокарловачки
17441748.
Наследник:
Данило Јакшић
Претходник:
Исаија Антоновић
епископ арадски
17481749.
Наследник:
Синесије Живановић
Претходник:
Исаија Антоновић
митрополит карловачки
17491768.
Наследник:
митрополит Јован Ђорђевић
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}