Пад Цариграда (1453)

Из Википедија

Опсада Цариграда
Део историје Византије
Опсада Цариграда, рађена око 1470.године
Време: 02.04. – 29.05., 1453. Локација: Цариград, Византија Резултат: Отоманска победа, пропаст Византије Узрок битке: {{{узрок}}} Промене у територији: {{{територија}}} Цивилне жртве: око 4.000 убијених[1] више од 50.000 поробљено [1]
Сукобљене стране
Отоманска империја	Византија
Заповедници
Мехмед II	†Константин Драгаш †Ђовани Ђустинијани
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}}	{{{јединице2}}}
Јачина
између 80.000[2] и 200.000[3][4] (12.000 јаничара, 68.000 регуларне војске, 20.000 башибозука[5]) 126 ратних бродова (детаљније)	око 7.000[5] (4.983 Византинаца, скоро 2.000 осталих[6][5]) 26 ратних бродова (детаљније)
Губици
Непознати,али велики	Цео гарнизон побијен или заробљен(око 500[1])
{{{подаци}}}

Пад Цариграда је историјски догађај отоманског освајања Цариграда, главног града Византије који се одиграо у уторак 29. мај 1453. године^[6]. Овај догађај је означио пад Византијског царства, иако су се неке земље (деспотовина Мореја и Трапезунтско царство) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у западну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.^[7][8].

Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар, Константин Драгаш.

[уреди] Прилике у Византији и на Балканском полуострву

Византијско царство око 1450.године

Византијско царство средином XV века практично није постојало^[9]. Састојало се од Цариграда са најближом околином, у ком је живео цар, и Морејске деспотовине, којом су управљала царева браћа, деспоти Тома (1428—1460) и Димитрије II (1449—1460). Поред тога, на обалама Црног мора, још од доба IV крсташког похода и пада Цариграда 1204. године, постојала је независна држава која се звала Трапезунтско царство која је почивала на византијским традицијама.

Српска деспотовина је у то доба већ била дубоко захваћена унутрашњим сукобима и није била способна ни да организује сопствену одбрану, а камоли да пружи помоћ царству на издаху, што се показало само неколико година касније, када су Османлије без борбе ушле у Смедеревски Град чиме се завршило постојање државе Србије. Осим тога, Српска деспотовина је у то доба била отомански вазал и као таква, у обавези да султану у случају рата шаље помоћне одреде. Тако је у опсади Царграда учествовало око 150 коњаника и један број војника из Новог Брда који су били искусни у копању тунела^[10].

Другу српску државу, краљевину Босну, дуго су потресали унутрашњи сукоби^[11]. У њој су скоро пола века текле борбе између властеле и краља, као и међу самом властелом. Сукобљене стране су се у међусобним борбама поред својих снага ослањале и на "помоћ" са стране, тако да су у сукобе у Босни увелико биле увучене и краљевина Мађарска (што директно, што преко хрватских великаша) и Отоманска империја. Краљевина Босна је надживела Византију свега за деценију, јер је Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) последњи деспот Србије и краљ Срба и Босне 1463. године поверовао Османлијама на реч да га неће убити, и отворио капије Кључа на Сани, након чега је одмах био погубљен^[11].

Последња бугарска држава, Видинска кнежевина, пропала је још 1396. године, тако да су се простори некадашњег бугарског царства већ више од пола века налазили под отоманском окупацијом^[12][9].

[уреди] Мехмедов долазак на власт и припреме

Мехмед II, слика Ђентилеа Белинија из 1480.године

Мехмед II (1451—1481) постаје султан Отоманског царства 1451. године и многи у Европи су га тада проценили као незрелог и неспосопног младића који неће бити у стању да покрене било какву офанзиву против хришћана. Томе у прилог ишли су и први потези младог султана који је показао попустљивост према хришћанским владарима из свог окружења, вративши деспоту Ђурђу (1427—1456) неколико утврда^[5]. Међутим, он , према речима византијског историчара и савременика дешавања Михајла Дуке, „бива дан и ноћ опседнут мишљу о освајању Цариграда“. Томе у прилог иде и чињеница да је врло брзо по преузимању власти потписао и обновио мировне уговоре са краљевином Мађарском и Млетачком републиком чиме је, барем привремено, осигурао њихово немешање у сукоб са Византијом.

Сам Константин је покушао да изврши притисак на новог султана помињањем да му није исплаћена свота предвиђена за издржавање отоманског принца и јединог потенцијалног Мехмедовог конкуренте Орхана (унука султана Сулејмана (1402—1410)) који је живео у Цариграду под царевом заштитом. Иако је званично захтев био чисто финансијске природе, он је заправо новом султану слао јасну поруку да би у случају офанзивне политике према Византији, он могао да пусти Орхана из града и изазове грађански рат у Отоманској империји. Исти покушај је са успехом извео Константинов отац Манојло II (1391—1425), али Константин није био те среће. Мехмедов министар Халил паша, који је важио за мирољубивог и толерантног према хришћанима, је по пријему посланства у Бруси начисто побеснео и викао на посланике због њихове дрскости, процењујући да ће овакав захтев испровоцирати самог султана на окончавање мирољубиве политике и покретање рата против Византије. Сам Мехмед је примио посланство доста хладно и поручио им да ће царев захтев размотрити када се врати у своју престоницу Хадријанопољ.

[уреди] Блокада Босфора

Румелијски Хисар

Одмах по ступању на престо, Мехмед је током зиме 1451. године отпочео са ангажовањем градитеља за нову тврђаву, Румелијски Хисар, којом би у потпуности контролисао Босфор. Градња је почела у суботу 15. априла 1452. године након победе над побуњеним емиром од Карамање, Ибрахимом, а радове, који су окончани у августу исте године, надгледао је султан Мехмед лично. За потребе градње,Османлије су порушиле неколико цркава и грађевина на том месту што је у јуну довело до протеста локалног становништва, али су их отомански војници опколили и масакрирали, решивши на тај начин проблем^[13]. Константин је покушао да дипломатским посланствима спречи подизање тврђаве, али у томе није имао успеха. Прво посланство султан није ни примио, на шта је цар одговорио затварањем свих Османлија које су се налазиле у Цариграду, након чега их је ослободио и послао ново посланство које опет ништа није постигло. Његов последњи покушај из јуна исте године да добије чврста уверења да градња нове тврђаве није уперена против Византије, окончала се султановим заробљавањем, а потом и погубљењем византијских изасланика, што је фактички представљало објаву рата^[5].

Нова тврђава, Румелијски Хисар (првобитно названа Богаз кесен тј. резач мореуза односно резач грла), изграђена је неколико километара од Пере, насупрот Анадолијском Хисару, који је на азијској страни Босфора изградио Бајазит I. Овај положај је омогућио да се ове две тврђаве међусобно допуњавају и својим топовима контролишу пролаз Босфором, који је на том месту најужи (702 метра), тако да су сви бродови морали да пристану уз обалу, где су их прегледали и наплаћивали им пролаз. Да је пролазак без османлијске дозволе веома тежак уверила су се у новембру 1452. године три млетачка брода. На прва два је отворена топовска ватра, али су они успели да се провуку без оштећења^[5], док је трећи брод крајем месеца потопљен у покушају да се провуче без плаћања и провере^[14][13]. Преживели чланови посаде са капетаном су ухваћени и изведени пред Мехмеда у Димотику, који је наредио да им се одсеку главе^[15][16][13], док је капетан Антонио Рицо по његовој наредби набијен на колац и изложен поред пута^[5]. Ово потапање је покренуло владаре на Западу, али и поред тога скоро да никаква помоћ није стигла у блокирани град, а прилике на Западу најбоље илуструје реакција светог римског цара Фридриха III(1440—1493),који је на извештаје о збивањима око Цариграда,одреаговао у стилу типичног салонског крсташа пославши Мехмету писмо у коме му је запретио да ће га уједињени хришћани напасти ако не поруши Румелијски хисар и прекине блокаду Цариграда.

Значај затварања Босфора није био толико у добијању новчаних средстава колико у онемогућавању пружања било какве помоћи Цариграду из колонија италијанских градова на обалама Црног мора, пошто су Османлије већ контролисале Дарданеле (1354^[9]),а самим тим и пружање помоћи из Европе морским путем.

[уреди] Цариградски бедеми

Види Цариградски бедеми и Двоструки бедеми Теодосија II

Цариградски бедеми су представљали сложени систем бедема који је опасивао престоницу Византије како са копнене стране у дужини од 5.63 km, тако и са морске стране у дужини од 13.49 km стварајући затворени утврђену целину која се сматра једним од најбољих фортификационих система на свету. Његов најјачи део, представљају тзв. Двоструки бедеми Теодосија II (408—450) који су подигнути још V веку нове ере, штитили су већи део копненог прилаза граду од Мраморног мора до дворца Порфирогенита у дужини од скоро 5 km. На њих се надовезивао Влахернски бедем подигнут у VII веку (касније је дограђиван) око истоимене четврти у којој се у последњим вековима Византије налазио царски дворац и седиште аристократије, који се од дворца Порфирогенита спуштао до Златног рога. Сматрало се да је цео систем практично неосвојив, пошто је током готово хиљадугодишњег постојања, само једном био пробијен од стране страних освајача (крсташи су у два наврата 1203. и 1204.године заузели град).

Систем Теодосијевих бедема (испред је (сада затрпан) шанац, иза је ниски бедем, затим Паратехион, па нешто виши спољни бедем ојачан кулама, потом Периболос и на крају високи унутрашњи бедем)

Са морске стране је град опасивао једноструки бедем подигнут вероватно у VII веку. Пошто планери одбране града са те стране нису очекивали главни удар, много већа пажња је поклоњена пројектовању копненог бедема. Двоструки бедеми Теодосија II сачињава четири нивоа одбране:

1. дубоки шанац испуњен водом
2. ниски бедем тј. грудобраном висине око 2 метра, иза кога следи празан простор ширине око 18.3 метара који се назива Паратехион
3. спољашњи бедем висине 8.3 метра ојачан кулама, иза кога следи празан простор ширине између 15 и 19.2 метра метара који се назива Периболос
4. унутрашњи бедем висине 9.2 метра ојачан кулама

За разлику од њега, Влахернски бедем је једнострук и само делимично заштићен шанцем са водом у делу близу Златног рога. Међутим његова снага је лежала у дебљини и јачини бедема које отоманска артиљерија током двомесечне опсаде није успела да пробије.

На двоструким бедемима Теодосија II су се налазиле две врсте капија:

• цивилне, испред којих су се налазили мостови преко шанца и кроз које се улазило и излазило из града
• војне, испред којих није било мостова преко шанца и које су водиле у Периболос,а користила их је војска током опсада

Разликовале су се и по томе што су цивилне имале имена, док су војне биле познате под редним бројевима, мада су и оне у народу имале своје називе. Било их је по пет и биле су наизменично постављене, почевши од прве војне капије која се налазила недалеко од Мермерне куле крај Мраморног мора, а у народу се називала и Христовом капијом (данас се назива Табак капија) због Христограма који се на њој налазио.

[уреди] Византијске припреме

Константин Драгаш, слика из XIX века

Градња Румелијског Хисара, тврђаве на Босфору, завршена је августа 1452. године иако су Византинци упорно покушавали да је спрече и саботирају. То је био јасан сигнал да је нова опсада неминовна, те по царевој наредби Цариград ускоро затвара своје капије. Владар Византије, Константин Драгаш, био је свестан озбиљности ситуације, као и чињенице да се сам не може одупрети Османлијама. Због тога се, као и његови претходници, окренуо Западној Европи, надајући се новом крсташком походу који би поразио Турке, као кад су у доба Алексија I Комнина, крсташи Првог крсташког похода на свом путу ка Јерусалиму, потукли Турке и повратили му Никеју. Међутим, Византија се никад није опоравила од последица штете коју су јој нанели Велика шизма и Четврти крсташки поход, односно пад Цариграда 1204. године и није била ни бледа сенка некадашње снаге.

[уреди] Последња објава уније

Потапање млетачког брода и погубљење преживелих чланова посаде послали су јасну поруку Западној Европи да се Мехмед не шали и да је судњи час Цариграда близу. Надајући се да ће се после тога појавити антитурско расположење, Константин Драгаш се одлучује на очајнички потез и у цркви Божије Мудрости 12. децембра 1452. објављује прихватање Фирентинске уније, која је у присуству његовог брата Јована VIII закључена 6. јула 1439. године у Фиренци. Међутим, народ је и овог пута, као и десет година раније, одбацио унију, и она је остала само мртво слово на папиру. Антизападно (антилатинско) расположење међу становништвом одражава изјава која се приписује Луки Нотарасу, војсковођи и једном од Константинових најближих сарадника^[17][9]:

„Више волим да у Граду (Цариграду) видим турски турбан, него католичку митру.“

({{{2}}})

Проглашење уније није донело никакву корист Константину Драгашу и његовој држави, напротив, створило је незадовољство у народу и довело га је у сукоб са Нотарасом.

На Западу у том тренутку није било услова за помоћ Царству, чак и да је постојала воља. Енглеска и Француска су услед завршних борби Стогодишњег рата и унутрашњих прилика биле неспособне за било какву ширу акцију^[5][18], немачке државице су биле у међусобним сукобима^[19], док су иберијска краљевства (Арагон, Навара, Португал, Леон, Кастиља) била заокупљена Реконкистом^[20], а краљевине Мађарска и Пољска још се нису опоравиле од пораза код Варне 1444. године^[9][21].

[уреди] Долазак појачања, састав гарнизона и распоред одбране

Иако из Западне Европе није стигла већа организована помоћ, неке трупе су ипак дошле у помоћ опкољеном граду. Ђеновљанска република, која је помогла Византији приликом ослобођења Цариграда 1261. године, послала је два брода са 400 војника на челу са Ђованијем Ђустинијанијем Лонгом, који су на путу из Ђенове покупили ђеновљанску војну посаду на Хиосу која се састојала од 300 људи, тако да је 29. јануара у Цариград пристигло 700 добро наоружаних и прекаљених бораца. Константин је одмах по њиховом приспећу поставио Ђустинијанија на чело одбране града.

Исидор, католички бискуп и некадашњи латински митрополит Кијева и целе Русије, који је стигао у град као папски легат, довео је са собом 200 стрелаца које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V(1447—1455). Поред тога, Млечани су дозволили Драгашу да на Криту регрутује већи број тамошњих морнара и војника. Последњој одбрани града такође су се придружили и Јохан Грант, западни инжењер, дон Франсиско де Толедо, Маурицио Катанео, Орхан, отомански принц, браћа Бокијардо — Паоло, Антонио и Трољо^[22][16].

Пред почетак напада, одбрану града чинило је око 7.000 војника, од којих је 5.000 (4.983^[6][5]) било Византинаца, док су преостале 2.000 чиниле трупе регрутоване на Западу или у колонијама западних земаља на Истоку.

Становништво града, које је уочи напада бројало око 50.000 људи, стало је уз свог цара, а њима су се придружили и становници западних колонија у граду, осим мале групе од око 700 Италијана, која је напустила град на 7 бродова током ноћи 26. фебруара. Током целог трајања опсаде становници Цариграда су здушно чинили све да помогну одбрану и спрече најгоре, првенствено вршећи поправке бедема и одтрпавајући шанац^[22].

Одбрана града подељена је на неколико делова.На копненим бедемима су били^[23]:

1. Ђовани Ђустинијани и Драгаш, са најбољим борцима, област око Романове капије(V војна капија)^[24].
2. Браћа Бокијарди, ђеновљански заповедници, око Керкопорте и дворца Константина Порфирогенита Палеолога.
3. Гиљермо Миното (млетачки конзул), са својим борцима, четврт Влахерна^[24].
4. Лука Нотарас и Алексије Дисипатос, са резервом близу бедема, четврт Петра^[24].
5. Маурицио Катанео, ђеновљански заповедник, око цивилне Романове капије,јужно од Драгаша и Ђустинијанија.
6. Теофил Палеолог, са Византинцима, између капија Регијос и Пеге.
7. Филип Контарини, млетачки заповедник, област око II војне капије.
8. Манојло са Ђеновљанима, северно од Златне капије и Пентапиргона тј. код Орлове капије.
9. Димитрије Кантакузин, византијски заповедник, област јужно од Пентапиргона око Мермерна куле.

Дуж морског бедема на Мермерном мору налазили су се:

1. Јакобо Котарини, млетачки заповедник, област око Студијског манастира.
2. Грчки (православни) монаси, област код споја некадашњег Константиновог бедема и морског.
3. Орхан са својим људима, код Теодосијеве луке.
4. Пере Хулиа, каталонски заповедник, област око луке и дворца Букелеон.
5. Кардинал Исидор из Кијева (папски легат), област око рта Сераглио.

Одбрана морског бедема на Златном рогу и самог залива поверена је млетачком заповеднику Алвизију Диједу^[24],док се на челу саме флоте налазио Гаријел Тревизано.

Последња линија одбране био је Нићифор Палеолог са резервом од око 700 људи, који је био стациониран код цркве светих Апостола у средишту града,тако да је најбрже могао да интервенише тамо где попусти одбрана.

[уреди] Урбан и Василевс

Поход Османлија и пренос Василевса, слика Фауста Зонара (1854—1929) 1903.године

Непосредно пре почетка непријатељстава мађарски градитељ топова Урбан понудио је Константину Драгашу своје услуге у предстојећем сукобу. Међутим, у царској каси није било довољно средстава за ангажовање, због чега је његова понуда да изгради топове који би помогли у одбрани града морала би одбијена. Урбан се након тога окренуо Мехмеду II, који га је дочекао отворених руку исплативши му четвороструко већу суму од оне коју је тражио^[17][14].

Био је то почетак ере ватреног оружја, те је огромни (за ондашње време) топ који је Урбан направио за Мехмеда био велико чудо технике. Топ, назван Василевс, био је дугачак преко 8 m, а избацивао је ђулад пречника око 75 cm, масе око 550 kg на даљину од око 1600 m^[25]. Био је постављен на узвишењу насупрот Романове капије, дела цариградских бедема који је процењен као најслабији. Без обзира на своју монструозну величину Василевс се показао као врло непрецизан и непрактичан. Било му је неопходно три сата да би се напунио и испалио пројектил, а самих пројектила је било врло мало. Своје учешће у опсади Цариграда, наводно је окончао након шест недеља, када се под урушио под силином трзаја самог топа^[26], али има извора који помињу да је активно коришћен до краја опсаде^[5], па чак и у неким каснијим борбама.

[уреди] Почетак опсаде и распоред отоманских снага

Почетком 1453. године Отоманске трупе почеле су да се окупљају из свих делова царства пред престоницом Хадријанопољем. Постоје спорења око броја отоманских трупа (бројке се крећу од 100 до 200 хиљада), али их је највероватније било око 150 000, од чега су 20 000 чиниле елитне трупе јаничари, док су остатак чиниле како регуларне трупе и дервиши, тако и сви други које је привукла могућност да у случају победе и пада града учествују у његовој пљачки и одвођењу локалног становништва у ропство. Након прикупљања пред Хадријанопољем трупе су се полагано упутиле преко Тракијског полуострва ка Цариграду, заузимајући успут мање градиће који су још признавали врховну власт Византије, већина се предала (Месемврија, Анхијал, Виза...), док су неки међу којима су Селимврија и Перинт, пружили јачи отпор освајачима. Окупљање отоманске флоте почело је у марту код Галиљпоља и сачињавало ју је све и свашта што је плутало од старих и поправљених бродова, до великог броја нових који су ужурбано изграђени посебно за ту прилику. Тешко је са сигурношћу проценити величину отоманске флоте (извори помињу 250^[26], 300^[17], 350^[1], па чак и 480^[6] бродова), али се сматра да је њен састав био отприлике овакав^[5]:

• 6 трирема
• 10 брирема
• 15 галија
• 20 парандарија
• 75 фуста
• известан број шалупа и кутера

У освит Великог Понедељка 2. априла отоманске трупе су се појавиле пред градом и започеле су затварање обруча око њега, који је био окончан 12. априла пристизањем отоманске флоте од скоро 200 бродова на чијем је челу био потурчени Бугарин Сулејман Балдоглу. Са појавом отоманских трупа пред градом 2. априла, између Пере и остатка Цариграда развучен је масивни ланац којим је преграђен Златни рог, а иза ланца је као додатна заштита постављено 10 бродова. Према султановој наредби, његов чадор је постављен у близини Василевса, северно од Романове капије. Испред линије отоманских снага ископан је ров, док је земља која је добијена његовим копањем употребљена за подизање мањег бедема на чијем је врху подигнута дрвена палисада да би се спречили евентуални изненадни испади опсађених из града. Мехмед II је своје трупе распоредио у неколико група^[23][24]:

1. паша Карађа, европске (румелијске) трупе, насупрот Влахернских бедема, односно Млечана под командом Гиљерма Минота
2. паша Ишак, азијске (анадолијске) трупе, насупрот јужног дела двоструких бедема Теодосија II
3. паша Заганос, резерва отоманских трупа, преко пута Златног рога уз Ђеновљанску Перу
4. Сулејман Балдоглу, заповедник флоте, контролисао је Мраморно море и Босфор, држећи град под блокадом са морске стране