Пад Цариграда (1453)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Опсада Цариграда
Део историје Византије
Опсада Цариграда, израђена око 1470. године
Опсада Цариграда, израђена око 1470. године
Време: 02.04.29.05., 1453.
Локација: Цариград, Застава Византијског царства Византијско царство
Резултат: Одлучна османска победа, пропаст Византијског царства
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: око 4.000 убијених[1]
више од 50.000 поробљено [1]
Сукобљене стране
Ottoman flag Османско царство
Застава Византијског царства Византијско царство
Заповедници
Мехмед II
Константин Драгаш
Ђовани Ђустинијани
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
између 80.000[2] и 200.000[3][4]
(12.000 јаничара,
68.000 регуларне војске,
20.000 башибозука[5])
126 ратних бродова
(детаљније)
око 7.000[5]
(4.983 Византинаца,
скоро 2.000 осталих[6][5])
26 ратних бродова
(детаљније)
Губици
Непознати, али велики Цео гарнизон побијен
или заробљен (око 500[1])
{{{подаци}}}

Пад Цариграда је историјски догађај отоманског освајања Цариграда, главног града Византије, који се одиграо у уторак, 29. маја 1453. године[6]. Овај догађај је означио пад Византијског царства, иако су се неке земље (деспотовина Мореја и Трапезунтско царство) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Велики број учених људи из Византије ће, после пада Цариграда и њеног слома, побећи у западну Европу и допринети појави хуманизма и ренесансе у европској култури.[7][8].

Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар, Константин Драгаш.

Садржај

Прилике у Византији и на Балканском полуострву[уреди]

Византијско царство око 1450. године

Византијско царство средином XV века практично није постојало[9]. Састојало се од Цариграда са најближом околином, у ком је живео цар, и Морејске деспотовине, којом су управљала царева браћа, деспоти Тома (14281460) и Димитрије II (14491460). Поред тога, на обалама Црног мора, још од доба IV крсташког похода и пада Цариграда 1204. године, постојала је независна држава која се звала Трапезунтско царство која је почивала на византијским традицијама.

Српска деспотовина је у то доба већ била дубоко захваћена унутрашњим сукобима и није била способна ни да организује сопствену одбрану, а камоли да пружи помоћ царству на издаху, што се показало само неколико година касније, када су Османлије без борбе ушле у Смедеревски Град чиме се завршило постојање државе Србије. Осим тога, Српска деспотовина је у то доба била отомански вазал и као таква, у обавези да султану у случају рата шаље помоћне одреде. Тако је у опсади Царграда учествовало око 150 коњаника и један број војника из Новог Брда који су били искусни у копању тунела[10].

Другу српску државу, краљевину Босну, дуго су потресали унутрашњи сукоби[11]. У њој су скоро пола века текле борбе између властеле и краља, као и међу самом властелом. Сукобљене стране су се у међусобним борбама поред својих снага ослањале и на „помоћ“ са стране, тако да су у сукобе у Босни увелико биле увучене и краљевина Мађарска (што директно, што преко хрватских великаша) и Отоманска империја. Краљевина Босна је надживела Византију свега за деценију, јер је Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 14611463) последњи деспот Србије и краљ Срба и Босне 1463. године поверовао Османлијама на реч да га неће убити, и отворио капије Кључа на Сани, након чега је одмах био погубљен[11].

Последња бугарска држава, Видинска кнежевина, пропала је још 1396. године, тако да су се простори некадашњег бугарског царства већ више од пола века налазили под отоманском окупацијом[12][9].

Мехмедов долазак на власт и припреме[уреди]

Мехмед II, слика Ђентилеа Белинија из 1480. године

Мехмед II (14511481) постаје султан Османског царства 1451. године и многи у Европи су га тада проценили као незрелог и неспосопног младића који неће бити у стању да покрене било какву офанзиву против хришћана. Томе у прилог ишли су и први потези младог султана који је показао попустљивост према хришћанским владарима из свог окружења, вративши деспоту Ђурђу (14271456) неколико утврда[5]. Међутим, он, према речима византијског историчара и савременика дешавања Дуке, „бива дан и ноћ опседнут мишљу о освајању Цариграда“. Томе у прилог иде и чињеница да је врло брзо по преузимању власти потписао и обновио мировне уговоре са краљевином Мађарском и Млетачком републиком чиме је, барем привремено, осигурао њихово немешање у сукоб са Византијом.

Сам Константин је покушао да изврши притисак на новог султана помињањем да му није исплаћена свота предвиђена за издржавање отоманског принца и јединог потенцијалног Мехмедовог конкурента Орхана (унука султана Сулејмана (14021411)) који је живео у Цариграду под царевом заштитом. Иако је званично захтев био чисто финансијске природе, он је заправо новом султану слао јасну поруку да би у случају офанзивне политике према Византији, он могао да пусти Орхана из града и изазове грађански рат у Отоманској империји. Исти покушај је са успехом извео Константинов отац Манојло II (13911425), али Константин није био те среће. Мехмедов министар Халил паша, који је важио за мирољубивог и толерантног према хришћанима, је по пријему посланства у Бруси начисто побеснео и викао на посланике због њихове дрскости, процењујући да ће овакав захтев испровоцирати самог султана на окончавање мирољубиве политике и покретање рата против Византије. Сам Мехмед је примио посланство доста хладно и поручио им да ће царев захтев размотрити када се врати у своју престоницу Хадријанопољ.

Блокада Босфора[уреди]

Одмах по ступању на престо, Мехмед је током зиме 1451. године отпочео са ангажовањем градитеља за нову тврђаву, Румелијски хисар, којом би у потпуности контролисао Босфор. Градња је почела у суботу 15. априла 1452. године након победе над побуњеним емиром од Карамање, Ибрахимом, а радове, који су окончани у августу исте године, надгледао је султан Мехмед лично. За потребе градње, Османлије су порушиле неколико цркава и грађевина на том месту што је у јуну довело до протеста локалног становништва, али су их отомански војници опколили и масакрирали, решивши на тај начин проблем[13]. Константин је покушао да дипломатским посланствима спречи подизање тврђаве, али у томе није имао успеха. Прво посланство султан није ни примио, на шта је цар одговорио затварањем свих Османлија које су се налазиле у Цариграду, након чега их је ослободио и послао ново посланство које опет ништа није постигло. Његов последњи покушај из јуна исте године да добије чврста уверења да градња нове тврђаве није уперена против Византије, окончала се султановим заробљавањем, а потом и погубљењем византијских изасланика, што је фактички представљало објаву рата[5].

Нова тврђава, Румелијски хисар (првобитно названа Богаз кесен тј. резач мореуза односно резач грла), изграђена је неколико километара од Пере, насупрот Анадолијском хисару, који је на азијској страни Босфора изградио Бајазит I. Овај положај је омогућио да се ове две тврђаве међусобно допуњавају и својим топовима контролишу пролаз Босфором, који је на том месту најужи (702 метра), тако да су сви бродови морали да пристану уз обалу, где су их прегледали и наплаћивали им пролаз. Да је пролазак без османлијске дозволе веома тежак уверила су се у новембру 1452. године три млетачка брода. На прва два је отворена топовска ватра, али су они успели да се провуку без оштећења[5], док је трећи брод крајем месеца потопљен у покушају да се провуче без плаћања и провере[14][13]. Преживели чланови посаде са капетаном су ухваћени и изведени пред Мехмеда у Димотику, који је наредио да им се одсеку главе[15][16][13], док је капетан Антонио Рицо по његовој наредби набијен на колац и изложен поред пута[5]. Ово потапање је покренуло владаре на Западу, али и поред тога скоро да никаква помоћ није стигла у блокирани град, а прилике на Западу најбоље илуструје реакција светог римског цара Фридриха III (14401493), који је на извештаје о збивањима око Цариграда, одреаговао у стилу типичног салонског крсташа пославши Мехмету писмо у коме му је запретио да ће га уједињени хришћани напасти ако не поруши Румелијски хисар и прекине блокаду Цариграда.

Значај затварања Босфора није био толико у добијању новчаних средстава колико у онемогућавању пружања било какве помоћи Цариграду из колонија италијанских градова на обалама Црног мора, пошто су Османлије већ контролисале Дарданеле (1354[9]), а самим тим и пружање помоћи из Европе морским путем.

Цариградски бедеми[уреди]

Види Цариградски бедеми и Двоструки бедеми Теодосија II
Систем Теодосијевих бедема (испред је (сада затрпан) шанац, иза је ниски бедем, затим Паратехион, па нешто виши спољни бедем ојачан кулама, потом Периболос и на крају високи унутрашњи бедем)

Цариградски бедеми су представљали сложени систем бедема који је опасивао престоницу Византије како са копнене стране у дужини од 5.63 km, тако и са морске стране у дужини од 13.49 km стварајући затворени утврђену целину која се сматра једним од најбољих фортификационих система на свету. Његов најјачи део, представљају тзв. Двоструки бедеми Теодосија II (408450) који су подигнути још V веку нове ере, штитили су већи део копненог прилаза граду од Мраморног мора до дворца Порфирогенита у дужини од скоро 5 km. На њих се надовезивао Влахернски бедем подигнут у VII веку (касније је дограђиван) око истоимене четврти у којој се у последњим вековима Византије налазио царски дворац и седиште аристократије, који се од дворца Порфирогенита спуштао до Златног рога. Сматрало се да је цео систем практично неосвојив, пошто је током готово хиљадугодишњег постојања, само једном био пробијен од стране страних освајача (крсташи су у два наврата 1203. и 1204. године заузели град).

Са морске стране је град опасивао једноструки бедем подигнут вероватно у VII веку. Пошто планери одбране града са те стране нису очекивали главни удар, много већа пажња је поклоњена пројектовању копненог бедема. Двоструки бедеми Теодосија II сачињава четири нивоа одбране:

  1. дубоки шанац испуњен водом
  2. ниски бедем тј. грудобраном висине око 2 метра, иза кога следи празан простор ширине око 18.3 метара који се назива Паратехион
  3. спољашњи бедем висине 8.3 метра ојачан кулама, иза кога следи празан простор ширине између 15 и 19.2 метра метара који се назива Периболос
  4. унутрашњи бедем висине 9.2 метра ојачан кулама

За разлику од њега, Влахернски бедем је једнострук и само делимично заштићен шанцем са водом у делу близу Златног рога. Међутим његова снага је лежала у дебљини и јачини бедема које отоманска артиљерија током двомесечне опсаде није успела да пробије.

На двоструким бедемима Теодосија II су се налазиле две врсте капија:

Мермерна плоча са натписом о поправци дела бедема о трошку деспота Ђурђа 1448. године
  • цивилне, испред којих су се налазили мостови преко шанца и кроз које се улазило и излазило из града
  • војне, испред којих није било мостова преко шанца и које су водиле у Периболос, а користила их је војска током опсада

Разликовале су се и по томе што су цивилне имале имена, док су војне биле познате под редним бројевима, мада су и оне у народу имале своје називе. Било их је по пет и биле су наизменично постављене, почевши од прве војне капије која се налазила недалеко од Мермерне куле крај Мраморног мора, а у народу се називала и Христовом капијом (данас се назива Табак капија) због Христограма који се на њој налазио.

Византијске припреме[уреди]

Градња Румелијског хисара, тврђаве на Босфору, завршена је августа 1452. године иако су Византинци упорно покушавали да је спрече и саботирају. То је био јасан сигнал да је нова опсада неминовна, те по царевој наредби Цариград ускоро затвара своје капије. Владар Византије, Константин Драгаш, био је свестан озбиљности ситуације, као и чињенице да се сам не може одупрети Османлијама. Због тога се, као и његови претходници, окренуо Западној Европи, надајући се новом крсташком походу који би поразио Турке, као кад су у доба Алексија I Комнина, крсташи Првог крсташког похода на свом путу ка Јерусалиму, потукли Турке и повратили му Никеју. Међутим, Византија се никад није опоравила од последица штете коју су јој нанели Велика шизма и Четврти крсташки поход, односно пад Цариграда 1204. године и није била ни бледа сенка некадашње снаге.

Последња објава уније[уреди]

Константин Драгаш, слика из XIX века

Потапање млетачког брода и погубљење преживелих чланова посаде послали су јасну поруку западној Европи да се Мехмед не шали и да је судњи час Цариграда близу. Надајући се да ће се после тога појавити антитурско расположење, Константин Драгаш се одлучује на очајнички потез и у цркви Божије Мудрости 12. децембра 1452. објављује прихватање Фирентинске уније, која је у присуству његовог брата Јована VIII закључена 6. јула 1439. године у Фиренци. Међутим, народ је и овог пута, као и десет година раније, одбацио унију, и она је остала само мртво слово на папиру. Антизападно (антилатинско) расположење међу становништвом одражава изјава која се приписује Луки Нотарасу, војсковођи и једном од Константинових најближих сарадника[17][9]:

Викицитати „Више волим да у Граду (Цариграду) видим турски турбан, него католичку митру.“
({{{2}}})

Проглашење уније није донело никакву корист Константину Драгашу и његовој држави, напротив, створило је незадовољство у народу и довело га је у сукоб са Нотарасом.

На Западу у том тренутку није било услова за помоћ Царству, чак и да је постојала воља. Енглеска и Француска су услед завршних борби Стогодишњег рата и унутрашњих прилика биле неспособне за било какву ширу акцију[5][18], немачке државице су биле у међусобним сукобима[19], док су иберијска краљевства (Арагон, Навара, Португал, Леон, Кастиља) била заокупљена Реконкистом[20], а краљевине Мађарска и Пољска још се нису опоравиле од пораза код Варне 1444. године[9][21].

Долазак појачања, састав гарнизона и распоред одбране[уреди]

Иако из западне Европе није стигла већа организована помоћ, неке трупе су ипак дошле у помоћ опкољеном граду. Ђеновљанска република, која је помогла Византији приликом ослобођења Цариграда 1261. године, послала је два брода са 400 војника на челу са Ђованијем Ђустинијанијем Лонгом, који су на путу из Ђенове покупили ђеновљанску војну посаду на Хиосу која се састојала од 300 људи, тако да је 29. јануара у Цариград пристигло 700 добро наоружаних и прекаљених бораца. Константин је одмах по њиховом приспећу поставио Ђустинијанија на чело одбране града.

Исидор, католички бискуп и некадашњи латински митрополит Кијева и целе Русије, који је стигао у град као папски легат, довео је са собом 200 стрелаца које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V (14471455). Поред тога, Млечани су дозволили Драгашу да на Криту регрутује већи број тамошњих морнара и војника. Последњој одбрани града такође су се придружили и Јохан Грант, западни инжењер, дон Франсиско де Толедо, Маурицио Катанео, Орхан, отомански принц, браћа Бокијардо — Паоло, Антонио и Трољо[22][16].

Пред почетак напада, одбрану града чинило је око 7.000 војника, од којих је 5.000 (4.983[6][5]) било Византинаца, док су преостале 2.000 чиниле трупе регрутоване на Западу или у колонијама западних земаља на Истоку.


Становништво града, које је уочи напада бројало око 50.000 људи, стало је уз свог цара, а њима су се придружили и становници западних колонија у граду, осим мале групе од око 700 Италијана, која је напустила град на 7 бродова током ноћи 26. фебруара. Током целог трајања опсаде становници Цариграда су здушно чинили све да помогну одбрану и спрече најгоре, првенствено вршећи поправке бедема и одтрпавајући шанац[22].

Одбрана града подељена је на неколико делова. На копненим бедемима су били[23]:

  1. Ђовани Ђустинијани и Драгаш, са најбољим борцима, област око Романове капије (V војна капија)[24].
  2. Браћа Бокијарди, ђеновљански заповедници, око Керкопорте и дворца Константина Порфирогенита Палеолога.
  3. Гиљермо Миното (млетачки конзул), са својим борцима, четврт Влахерна[24].
  4. Лука Нотарас и Алексије Дисипатос, са резервом близу бедема, четврт Петра[24].
  5. Маурицио Катанео, ђеновљански заповедник, око цивилне Романове капије, јужно од Драгаша и Ђустинијанија.
  6. Теофил Палеолог, са Византинцима, између капија Регијос и Пеге.
  7. Филип Контарини, млетачки заповедник, област око II војне капије.
  8. Манојло са Ђеновљанима, северно од Златне капије и Пентапиргона тј. код Орлове капије.
  9. Димитрије Кантакузин, византијски заповедник, област јужно од Пентапиргона око Мермерна куле.

Дуж морског бедема на Мермерном мору налазили су се:

  1. Јакобо Котарини, млетачки заповедник, област око Студијског манастира.
  2. Грчки (православни) монаси, област код споја некадашњег Константиновог бедема и морског.
  3. Орхан са својим људима, код Теодосијеве луке.
  4. Пере Ђулија, каталонски заповедник, област око луке и дворца Букелеон.
  5. Кардинал Исидор из Кијева (папски легат), област око рта Сераглио.

Одбрана морског бедема на Златном рогу и самог залива поверена је млетачком заповеднику Алвизију Диједу[24], док се на челу саме флоте налазио Гаријел Тревизано.

Последња линија одбране био је Нићифор Палеолог са резервом од око 700 људи, који је био стациониран код цркве светих Апостола у средишту града, тако да је најбрже могао да интервенише тамо где попусти одбрана.

Урбан и Василевс[уреди]

Поход Османлија и пренос Василевса, слика Фауста Зонара (18541929) 1903. године

Непосредно пре почетка непријатељстава мађарски градитељ топова Урбан понудио је Константину Драгашу своје услуге у предстојећем сукобу. Међутим, у царској каси није било довољно средстава за ангажовање, због чега је његова понуда да изгради топове који би помогли у одбрани града морала би одбијена. Урбан се након тога окренуо Мехмеду II, који га је дочекао отворених руку исплативши му четвороструко већу суму од оне коју је тражио[17][14].

Био је то почетак ере ватреног оружја, те је огромни (за ондашње време) топ који је Урбан направио за Мехмеда био велико чудо технике. Топ, назван Василевс, био је дугачак преко 8 m, а избацивао је ђулад пречника око 75 cm, масе око 550 kg на даљину од око 1600 m[25]. Био је постављен на узвишењу насупрот Романове капије, дела цариградских бедема који је процењен као најслабији. Без обзира на своју монструозну величину Василевс се показао као врло непрецизан и непрактичан. Било му је неопходно три сата да би се напунио и испалио пројектил, а самих пројектила је било врло мало. Своје учешће у опсади Цариграда, наводно је окончао након шест недеља, када се под урушио под силином трзаја самог топа[26], али има извора који помињу да је активно коришћен до краја опсаде[5], па чак и у неким каснијим борбама.

Почетак опсаде и распоред османских снага[уреди]

Почетком 1453. године османске трупе почеле су да се окупљају из свих делова царства пред престоницом Хадријанопољем. Постоје спорења око броја османских трупа (бројке се крећу од 100 до 200 хиљада), али их је највероватније било око 150.000, од чега су 20.000 чиниле елитне трупе јаничари, док су остатак чиниле како регуларне трупе и дервиши, тако и сви други које је привукла могућност да у случају победе и пада града учествују у његовој пљачки и одвођењу локалног становништва у ропство. Након прикупљања пред Хадријанопољем трупе су се полагано упутиле преко Тракије ка Цариграду, заузимајући успут мање градиће који су још признавали врховну власт Византије, већина се предала (Месемврија, Анхијал, Виза...), док су неки међу којима су Селимврија и Перинт, пружили јачи отпор освајачима. Окупљање отоманске флоте почело је у марту код Галиљпоља и сачињавало ју је све и свашта што је плутало од старих и поправљених бродова, до великог броја нових који су ужурбано изграђени посебно за ту прилику. Тешко је са сигурношћу проценити величину отоманске флоте (извори помињу 250[26], 300[17], 350[1], па чак и 480[6] бродова), али се сматра да је њен састав био отприлике овакав[5]:

У освит Великог Понедељка 2. априла отоманске трупе су се појавиле пред градом и започеле су затварање обруча око њега, који је био окончан 12. априла пристизањем отоманске флоте од скоро 200 бродова на чијем је челу био потурчени Бугарин Сулејман Балдоглу. Са појавом отоманских трупа пред градом 2. априла, између Пере и остатка Цариграда развучен је масивни ланац којим је преграђен Златни рог, а иза ланца је као додатна заштита постављено 10 бродова. Према султановој наредби, његов чадор је постављен у близини Василевса, северно од Романове капије. Испред линије отоманских снага ископан је ров, док је земља која је добијена његовим копањем употребљена за подизање мањег бедема на чијем је врху подигнута дрвена палисада да би се спречили евентуални изненадни испади опсађених из града. Мехмед II је своје трупе распоредио у неколико група[23][24]:

  1. паша Карађа, европске (румелијске) трупе, насупрот Влахернских бедема, односно Млечана под командом Гиљерма Минота
  2. паша Ишак, азијске (анадолијске) трупе, насупрот јужног дела двоструких бедема Теодосија II
  3. паша Заганос, резерва отоманских трупа, преко пута Златног рога уз Ђеновљанску Перу
  4. Сулејман Балдоглу, заповедник флоте, контролисао је Мраморно море и Босфор, држећи град под блокадом са морске стране
Приказ опсаде Цариграда у делу Бетрандона да ла Брокијерија, настао 1455. године

Држећи се исламских традиција, султан Мехмед II позвао је становнике на предају, обећавши сигурност за њих и њихову имовину, а такође је понудио Драгашу да преда град, након чега би му било дозвољено да се безбедно повуче у Мистру и да њом управља, као суверени владар Морејске деспотовине. На султанову понуду Драгаш је одговорио речима:

Викицитати „Предаја града није нити моје лично право нити право било ког појединца која у њему живи, јер је наша заједничка одлука да погинемо сви заједно, а не да спасемо свој живот.“
({{{2}}})

Готово одмах пошто је примљена вест о Константиновом одговору, отомански топови стационирани првенствено у долини Ликоса отпочели су са паљбом и почео је напад на град. Отоманска артиљерија брзо је урушила део бедема у близини капије Харсијус, тако да је становништво још исте ноћи изашло на бедеме да би покушали да колико толико поправе стање тог дела бедема. Ова пракса ноћних оправки бедема и одтрпавања шанца потрајала је сваке ноћи до коначног пада града. Иако су опсађени чинили све што је било у њиховој моћи да смање штету коју је артиљерија наносила, на једном делу бедема ускоро се појавио процеп, а сам шанац је био скоро затрпан, због чега су опсађени на том простору подигли дрвену барикаду од кочева.

Отоманска флота је неуспешно покушала да 9. априла пробије ланац на улазу у Златни рог, али без успеха због чега се Балдоглуове снаге повлаче до доласка црноморског дела флоте. Док је чекао пристизање свих снага, султан је са делом снага кренуо да сломи отпор два мала утврђења недалеко од Цариграда, док је Балдоглу са делом флоте послат да заузме Принчевска острва. Посада утврде Терапија над Босфором је два дана пружала отпор Османлијама, све док је артиљеријска паљба није скроз порушила побивши већи део војника, након чега су се преостала 40 предали. Слично је прошла и утврда у Студиосу крај Мраморног мора која је разрушена за неколико сати, након чега се преживелих 35 војника предало. Заробљеници су спроведени до Цариградских бедема пред којима су набијени на колац са циљем да се де моралишу опсађени. Балдоглуовој флоти је отпор пружен само на највећем острву Принкипо, на чијем највишем врху крај манастира светог Ђорђа се налазила јака донжон кула, који је највероватније подигнут као заштита од Каталонске компаније, која је харала Византијом почетком XIV века. Њена посада од 30 војника је одбила да се преда, па је Балдоглу са бродова донео неколико топова, али њихова ватра није успела да заруши њене дебеле зидове. Опсаду је окончала промена смера ветра, која је искоришћена да се уз помоћ сувог жбуња, катрана и сумпора кула запали, тако да је део бранилаца изгорео у њој, док је део ухваћен и погубљен у покушају пробоја. Као одмазду за пружање отпора освајачима, Балдоглу је све становнике на острву продао као робове[5].

Први јак јуриш на цариградске бедеме учињен је током ноћи 18. априла на разрушени део бедема. Османлије су покушале да спале барикаду од кочева и омогуће себи прилаз разрушеном делу бедема не би ли се пробили у сам град. Међутим, здружене снаге на челу са Ђустинијанијем успешно су одбиле овај удар, захваљујући свом искуству и оклопу, али и чињеници да су се борили на уском простору, због чега до изражаја није дошла отоманска многобројност, већ су пресудили искуство и снага бораца који су били на страни опсађених.

Пробој четири брода[уреди]

Изјутра у петак 20. априла, пред градом су се изненада из Мраморног мора појавила три ђеновљанска и један велики грчки теретни брод, којим је управљао капетан Флантанелас, који су носили намирнице и оружје опсађеном граду. Балдоглу је одмах покренуо флоту и 4 хришћанска брода су брзо била опкољена мањим отоманским галијама. Отпочела је борба у којој су посаде 4 брода покушале да се грчком ватром и бацањем на Османлије свега што су могли (камење, копља…) одбране и пробију до Златног рога. Становништво града похрлило је на бедеме да посматра битку, као и сам султан, који је од силног узбуђења и занесености издавањем наређења ујахао у море.

Ветар је у почетку гонио бродове ка југоисточном крају града и сигурности Златног рога, али је изненада посустао и струја је почела да гони бродове ка обали на којој се налазио Мехмед II са својом војском. Борба на мору се наставила несмањеном жестином, а четири брода су се толико приближила један другом да су ускоро створили неку врсту пловеће тврђаве. Иако је дан био на заласку и изгледало је да ће хришћански морнари ускоро бити надвладани, ветар се поново подигао и четири спојена брода су се уз његову помоћ пробили кроз мање отоманске бродове и упловили са залихама у сигурност Златног рога.

Разрушени копнени бедеми

Пробој три ђеновљанска брода са залихама које је послао папа Никола V и великог византијског теретњака са житом купљеним на Сицилији, подигли су морал опсађенима. Процењује се да су отомански губици у људству били преко 100 погинулих и преко 300 рањених, док су хришћански губици били 23 погинула, док је рањен био сваки други морнар[5]. Пораз отоманске флоте умало није Балдоглуа стајао живота. Током борби је тешко рањен каменом у око, да би након пораза био изведен пред султана који је наредио да му одсеку главу. Живот су му спасили искази његових команданата који су посведочили о његовој храбрости и истрајности у борби, након чега је Мехмед преиначио своју одлуку. Иако није убијен, Балдоглу је ражалован, на његово место као заповедника флоте и управника Галипоља је постављен султанов мезимац беј Хамза, његова имовина је подељена јаничарима, а он је батинан по табанима, након чега је отпуштен и препуштен сам себи.

Велика поморска битка која је вођена у Босфору је удаљила султана од напада на копнене бедеме који су се налазили под непрестаном артиљеријском паљбом која је успела да уништи једну велику кулу (Вактинијан) и околне делове бедема, стварајући процеп у њему. Процене опсађених биле су такве да би град било немогуће одбранити, уколико би дошло до општег отоманског напада на тај део бедема. Међутим, султаново одсуство односно непостојање некога ко би издао наређење за такав општи напад, спасиле су град у том тренутку, а процеп је током ноћи затворен гредама, шутом и земљом[5].

Превоз бродова копном[уреди]

Пробој хришћанских бродова јасно је указао султану да град треба још више притиснути са свих страна, поготово са морске стране. За ово је било неопходно овладавање и Златним рогом, што је било немогуће извести без флоте у њему. Како је морски прилаз Златном рогу био преграђен масивним гвозденим ланцем, за чије је уклањање било неопходно заузимање Ђеновљанске Пере (која је у том трену било званично неутрална и чију неутралност, макар и на папиру је Мехмед у овом трену желео да задржи), Мехмед II се одлучио за, до тада, практично невиђен потез. Одлучио је да своју флоту, копном пребаци у Златни рог. Идеју за ово му је највероватније дао један од Италијана у његовој служби који му је испричао како су током борби у Ломбардији Млечани своју флоту са реке По у језеро Гарду пренели на дрвеним платформама са точковима. За разлику од Млечана који су своје бродове преносили кроз равницу, Мехмед је морао да своју флоту да пребаци преко брдовитог терена на коме је висинска разлика била преко 60 метара.

„Султан Мехмед II преноси бродове“, слика Фауста Зонара (18541929) из 1908. године

Да би прикрио припреме и радове султан је наредио стално артиљеријску ватру по ланцу на Златном рогу чиме је скретана пажња опсађенима на другу страну, пошто је деловало као де се спрема нови покушај пробоја ланца, а истовремено је створена и димна завеса која је прикрила припреме које су се обављале у пристаништу Диплокиону (данашња палата Долмабахче). Изговарајући се грешком, неколико отоманских пројектила је такође намерно бачено на бедеме Пере, да би се са њих растерали посмарачи који би могли известити опсађене о ономе што се спроводи и на тај начин им омогућити да покушају да спрече поринуће бродова.

План је био да се од Босфора, поред бедема Пере (Галате) до Златног рога изгради пут од науљених балвана преко којих би бродови били превучени до долине извора на обали Златног рога где би поново били поринути. Хиљаде радника је уз помоћ волова изградило такав монументални пут и извело пребацивање бродова, тако да су опсађени са ужасом ујутру 22. априла констатовали да отоманска флота преко копна стиже у Златни рог. Османлије су пред град преко копна допремиле око 70 бродова.

Опсађени су одмах одржали састанак на ком је на крају одлучено да прихвате предлог капетана Ђакома Кока, да се изврши напад бродовима на отоманску флоту и да се она грчком ватром спали. Напад је коначно (након више одлагања) изведен током ноћи 28. априла, али је неко од западњака из Галате одао Османлијама намере хришћана (о чему сведочи и јарки светлосни сигнал који је са једне од кула у Галати послат Османлијама када су се хришћански бродови покренули), тако да су их они спремно дочекали топовима. Напад није успео, док је хришћанска флота претрпела тешка оштећења, а четрдесетак морнара је заробљено и погубљено на лицу места.

Након овога, Османлије су у горњем делу Златног рога подигле импровизовани понтонски мост којиме су лако могле да пребацују трупе и артиљерију са једне на другу обалу естуара, а на њему су постављене и платформе за топове. Брзим пребацивањем артиљерије са једне на другу обалу и њеним постављањем на самом мосту, отворен је простор за проширење њених дејстава по Влахерни и њеним бедемима који су као једноструки, представљали најслабију тачку у копненој одбрани.

Значај бродова у Златном рогу[уреди]

„Улазак крсташа у Цариград“(1840), Ежен Делакроа
Види: Пад Цариграда (1204)

Иако отоманска флота није постигла готово никакав успех у борби са хришћанима, нити је одиграла неку улогу у нападима на град током свог боравка у Златном рогу, првенствено због много боље обучености хришћанских морнара, она је одрадила посао који јој је Мехмед наменио.

Појава непријатељске флоте поражавајуће је деловала на становништво које се још увек сећало крсташа и ужаса који су они са собом донели продревши у град управо преко морских бедема који су окренути Златном рогу. Због тога су очи одбране стално биле упрте ка њима и њиховим кретањима, да би на време интервенисали и спречили понављање катастрофе која је задесила Цариград 1204. године, а део већ малог контигента бранилаца морао је бити пребачен на морски бедем ка Златном Рогу.

Наставак напада и борба у тунелима[уреди]

Бомбардовање бедема се настављало и они су се све више и више урушавали противно напорима становништва да их заштити и поправи у што је већој мери могуће. Османлије су поново покушале у ноћи 7. маја да пробију одбрану код Романове капије, али су само захваљујући храбрости, срчаности и вештини цара Константина и капетана Лонга, која је надахнула браниоце међу којима се истакао извесни Рангаве, били одбијени.

Након овог напада Млечани су одлучили да са својих бродова повуку сав војни материјал у царска складишта у самом граду, а 9. маја су одлучили да све своје лађе које нису неопходне за одбрану ланца на Златном рогу повуку и укотве у пристаништу Неорион и њихове посаде пошаљу на оштећени влахернски бедем за који су били задужени. Њихова одлука је наишла на неодобравање код дела морнара, тако да они тек 13. маја коначно бивају распоређени.

Поновни отомански покушај покренут је током ноћи 12. маја на делу градских бедема на ком се спајају двоструки бедеми Теодосија II и влахернски бедеми, али је и овај османлијски напад одбијен, иако су бедему нанета већа оштећења. Захваљујући коначном доласку млетачких морнара током наредног дана, нови велики отомански напад који је почео нешто пре поноћи је био успешно одбијен.

Након повлачења и усидравања већег дела млетачке флоте, Мехмед је закључио да више нема опасности од поновног напада на његову флоту у Златном рогу, тако да је 14. маја повукао сву артиљерију са његове леве обале и преко понтонског моста је прво поставио да бомбардује влахернски бедем, да би је пар дана касније преместио да дејствује у долини Ликоса, незадовољан постигнутим код Влахерне. Након тога су бедеми у долини Ликоса били изложени константном дејству артиљерије, док је на осталим деловима фронта оно било само повремено, пошто је султан закључио да је управо тај део најслабији и најпогоднији за пробој у град.

Паралелно са тиме, 16. и 17. маја је отоманска флота допловљавала до ланца на Златном рогу уз велику буку труба и добоша симулирала напад на њега. Међутим када је допловила до њега, само се провозала поред и вратила назад Диплокион, не испаливши ни стрелу и ђуле на браниоце ланца. Иста ствар је поновљена 21. маја, тако да је у граду подигнута узбуна, али су се отомански бродови и овог пута задовољи вожњом крај ланца, након чега су се вратили назад и више нису коришћени у борбама. Вероватан разлог томе је релативно низак морал међу морнарима који већином нису рођене Османлије, због чега султан није имао великог поверења у њих.

Покушаји копања тунела испод зидина и употреба опсадних кула[уреди]

Теодосијеви бедеми близу Мермерне куле

Пошто јуришима нису успевали да пробију одбрану града, Османлије су покушали да тунеловањем поткопају темеље бедема и тако себи олакшају пробој у град. Главну улогу у томе играле су рудари из Новог Брда које је у оквиру својих вазалних обавеза послао српски деспот Ђурађ Бранковић. Прво су отпочели копање тунела близу Харисијеве капије, да би због тврдог терена прешли на копање ка влахернском бедему, код кога су откривени 16. маја, недалеко од капије Калигари. Византинци нису седели скрштених руку већ су органозовали копање противтунела којима је руководио Јохан Грант. Успешним копањем противтунела Византинци су успели да потопе неке од њих, док су у друге упали војници и побили су копаче. Међутим покушаји прокопавања тунела су настављени 21. маја, али су у једној против акцији 23. маја успели да заробе већи број рудара међу којима је био и један од главних отоманских инжењера који је мучен док није признао где се налазе преостали тунели, који су након тога уништени, чиме су окончани покушаји Османлија да тунелима ослабе одбрану града.

Још једну препреку при отоманским јуришима, представљао је дубоки одбрамбрени шанац испред бедема који су они покушавали да затрпају, али су га ноћу браниоци откопавали. Зато је 18. маја у борбу укључена велика опсадна кула која је требала да омогући нападачима прелазак на бедеме, али је у првој фази требала да пружи заштиту при затрпавању шанца. Иако су браниоци покушали да је онеспособе и униште, радници под њом су током целог дана затрпавали шанац и до вечери су практично успели у томе. Међутим, неколико бранилаца јој се под окриљем мрака пришуњало и поставило буриће са барутом у шанац, након чега су запалили фитиље и повукли се. Велика експлозија је уништила кулу, тако да су браниоци током ноћи отрпали већи део шанца и обновили бедеме на том делу. Слично је завршило још неколико османлијских опсадних кула, након чега се од ове тактике одустало, а преостале куле су повучене.

Слање дромона у Мраморно море[уреди]

У опсађеном граду је и даље живела нада да их Запад није заборавио и да је хришћанска војска или флота на путу ка граду. Због тога је 3. маја послат дромон ка Мраморном мору са задатком да нађе помоћ и убрза њен долазак до Цариграда. Дромон се вратио у град 23. маја, доневши вест да нема никакве флоте на видику и да су препуштени сами себи. Посада брода је и поред те чињенице одлучила да се врати и остане до краја опсаде у Цариграду, иако су били свесни да ће их то коштати живота, а сам цар им се у сузама захвалио на њиховој одлуци и вестима које су донели.

Овакав развој ситуације натерао је Константинове сараднике да му поново предложе напуштање Цариграда и одлазак на Запад у покушају да својим присуством дозове помоћ опсађеном граду. Константин је то категорички одбио, решен да остане до краја опсаде у Цариграду, да се бори и погине за њега, ако је то потребно, иако је његов отац Манојло II током Бајазитове опсаде града 1399. године, напустио град током опсаде у покушају да нађе помоћ.

Помрачење месеца и последња понуда Мехмеда II[уреди]

Мехмед II је 23. маја опсађеном граду упутио последњу понуду, захтевајући астрономски данак (за који је знао да Византинци не могу сакупити) од града за подизање опсаде. Константин је одбио понуду речима:

Викицитати „Боже опрости да живим као цар без царства. Ако мој град падне, пашћу и ја са њим. Ко год жели да побегне, нека се спасава како зна, а ко је спреман да погледа смрти у очи, за мном.“
({{{2}}})

Када је његова понуда одбијена, Мехмед је одлучио да заузме град макар и на јуриш.

Током ноћи 24. маја десило се помрачење Месеца, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак.

Међутим и у отоманском логору су почеле да се појављују сплетке. Већ су увелико кампом колале приче да је Млетачка флота на домак Цариграда (иако је млетачки сенат у то доба и даље расправљао о томе да ли треба послати флоту у помоћ Цариграду) и да Мађари прелазе Дунав. Сплетке су се појавиле и у главном штабу у коме је велики везир Халил Хандарли (који је од почетка био против опсаде града и сукоба са хришћанима) отворено захтевао подизање опсаде, због могуће западне интервенције. Подржан од млађих војсковођа, Мехмед II се на састанку 26. маја одлучује за последњи свеопшти напад на град. Након ове одлуке, припреме за велики напад су убрзане, доношен је најразноврснији материјал да би се затрпао шанац, топови су постављени на нове платформе, а бомбардовање у рејону Мезотехиона је додатно појачано. Током дејстава у недељу 27. маја, три директна поготка су направила већи процеп у палисадном бедему, након чега су браниоци одмах приступили њиховом поправљању. Током надгледања поправки, Ђустинијанија је погодио део ђулета и он се за кратко повукао у град да би му била указана прва помоћ, након чега се вратио на свој положај код палисаде. Истог дана је Мехмед са гласницима прошао кроз редове својих трупа да би најавио скорашњи напад на град и да мотивише своје људе обећањем да ће им у складу са обичајем бити дозвољено да три дана пљачкају освојени град, нагласивши да ће благо у граду бити правично подељено. Целог дана је затрпаван шанац, а у поноћ су радови обустављени и светла су погашена, пошто је султан наредио да понедељак буде дан одмора и припреме за велики напад.

Завршни напад[уреди]

Отоманске последње припреме[уреди]

Мехмед је 28. мај провео у инспекцији својих трупа и издавању наредби за сутрашњи напад, како трупама на копну, тако и посадама на бродовима. Он се састао и са ђеновљанским представницима Пере, којима је запретио да сутра не пружају било какву помоћ опсађеном граду, иначе ће их стићи заслужена казна. Након свега је направио завршни састанак са својим заповедницима и министрима и одржао им говор у коме је указао да град није неосвојив и да су браниоци исцрпљени, малобројни и несложни, након чега је издао последња упутства својим командантима, након чега се повукао у свој чадор.

Припреме у Цариграду[уреди]

Становницима и властима у Цариграду било је јасно да је последњи час опсаде на помолу. Током 28. маја извршене су последње поправке бедема и барикада. Кроз град су, уз пратњу црквених звона, направљене литије са светим реликвијама у којима су учествовали сви који нису били тренутно ангажовани на одбрани града или поправкама без обзира на веру. Истовремено је одржан састанак војних заповедника и градских званичника о предстојећем нападу. Том приликом Константин Драгаш се обратио скупу речима:

Викицитати „Постоји време када Човек мора бити спреман да се суочи са смрћу када се бори за своју Веру, Државу, Породицу или Суверена. Данас, сва четири разлога су присутна. Што је још важније, моји поданици који сте потомци Грка и Римљана, морате надмашити своје претке. Морате се борити и жртвовати себе без страха, јер живели сте у великом Граду и сада ћете погинути бранећи га. Што се мене тиче Ја ћу умрети за своју Веру, за свој Град и за свој Народ.“
({{{2}}})

Константин се поред тога захвалио Италијанима што нису напустили град у одсудном трену, да не би пала у руке Османлијама, ако се ипак пробију у град, јер је он и даље чврсто веровао да ће успети да одбију напад и одбране град. Константин се са свима опростио и затражио опрост ако им је икада ишта учинио нажао. Касније је одјахао до дворца Влахерна, у коме се поздравио са члановима свог домаћинства, замоливши и њих да му опросте ако им је икад ишта учинио нажао. Цар је након тога око поноћи са Сфранцесом одјахао у ноћ да изврши последњу смотру војске, након чега су се вратили до Влахерне и са најистуреније куле посматрали отоманске припреме. Око један сат ујутру, цар је отпустио свог секретара, а он сам је отишао и заузео свој положај код Романове капије.

Те вечери у цркви Божанске Мудрости одржана је заједничка служба коју су држали православни и католички свештеници, а у цркву су дошли сви који нису били на бедемима. Људи су плакали, певали химне, узимали последње причешће, тражили опрост једни од других, а међу присутнима се на кратко појавио и сам Константин. Последња хришћанска служба у цркви Божанске Мудрости још увек је трајала када је, око пола два ујутру, отпочео последњи напад на град.

Напад на град[уреди]

Први напад су чиниле тзв. нередовне снаге, које су чинили људи које је привукла могућност пљачкања, односно Мехмедово обећање да ће три дана и три ноћи моћи да пљачкају шта стигну. Праћени дивљом виком, звуком бубњева и зурли напали су последњу одбрану града. После два сата борби са војском којом је командовао Ђовани Ђустинијани повукли су се остављајући за собом велики број мртвих и рањених.

Други напад био је уперен ка Влахернским бедемима и водиле су га азијске (анадолијске) трупе на челу са пашом Ишаком. Борба на уском простору дала је неопходну предност браниоцима, који су успели да задрже Османлије. У једном трену је дејство артиљерије направило процеп у палисади и створила неку врсту димне завесе прашином. То је искористила група од око триста Османлија која је успела да пробије линију одбране, тако да је деловало да ће успети да се докопају града и овладају тим делом бедема. Међутим Константин Драгаш је са својом пратњом брзо реаговао и побио ту групу затворивши процеп који је створен. Након тога су се повукле и азијске (анадолијске) трупе.

Теодосијеви бедеми са дворцем Порфирогенита поред кога је Керкопорта (порта Ксилокеркос)

Након повлачења анадолијских снага, на бедеме се сручила права киша разноразних пројектила, после чега је уследио трећи напад који је извршила елитна војска Отоманске империје - јаничари (хришћанска деца која су одвојена од родитеља и тренирана за војну службу од малих ногу). Иако уморни, браниоци су успели да одбију и овај напад и изгледало је да су и јаничари након једног часа борбе одбијени. Последњи јуриш, у којем је учествовало око 3.000 јаничара, био је готово заустављен и одбијен, када се на једној од кула појавио отомански барјак.

У жару борбе браниоци су превидели малу капију под именом Керкопорта (Циркуска капија) која је остављена отворена. То је брзо открила група нередовних трупа и кроз њу продрла на бедеме и развила отоманске барјаке у сам освит зоре. Ђеновљани су, спазивши отомански барјак, кренули ка њима. Након што су повратили контролу над Керкопортом и забравили је, пошли су да уклоне преостале отоманске војнике и барјаке. У тренуцима када је већ деловало да је победа надохват руке (јер последњи налет јаничара није успео да пробије одбрану), залутали пројектил погодио је Ђустинијанија у груди пробивши му оклоп.

Рањени Ђустинијани је једног од својих војника послао до Драгаша да му затражи кључ од једне мале капије да би га унели у унутрашњост града. Цар је тај захтев одбио, пошто је пред напад договорено да након што војници пређу у простор између два бедема капије за њима буду затворене и забрављене и да се не отварају без обзира на све. Драгашева уверавања и преклињања Ђустинијанија да не напушта положај нису уродила плодом и рањени заповедник је у пратњи неколицине својих војника унет у град. Свитање новог дана, уторка 29. маја, пружило је довољно светла Ђеновљанима да виде како се једна од унутрашњих капија отвара и како њиховог команданта уносе у град, што су протумачили као знак за повлачење, након чега су и они кренули да се повлаче ка Цариграду оставивши одбрану Византинцима и, што је још важније, небрањену Керкопорту. Овај покрет Ђеновљана није прошао неопажено и Османлије су удариле још јаче на Византинце, док су мање групе отпочеле продор кроз Керкопорту, која је сада била небрањена.

Последњи јуриш Константина Драгаша[уреди]

Суочен са јаким налетом Османлија и њиховим продором кроз Керкопорту, Константин је покушао да заустави њихов продор упућивањем последњих резерви ка капији, али било је прекасно. Након тога се са пратњом галопом вратио у долину Ликоса до капије кроз коју је у град унет Ђустинијани и покушао да организује одбрану, али је и на том делу фронта морал бранилаца сломљен и они су се у великом броју повлачили кроз капију у град. Међутим битка је већ била изгубљена и млади Теофил Палеолог уз узвик да је смрт боља од живота одлази у јуриш и нестаје у надирућим Османлијама. Након тога, последњи византијски цар одбацује са себе све знаке царског достојанства (пурпурни (порфирни) плашт…) осим пурпурних чизама и издаје последњу наредбу за јуриш.

Са њим у последњи јуриш крећу:

Романова капија (V војна капија), код које је погинуо Константин Драгаш

Нико од њих (и војника који су их пратили у том последњем јуришу) који су исуканих мачева кренули у надолазеће редове јаничара никад више није виђен жив, нити се зна где почивају. Сматра се да су покопани у некој од масовних гробница у које су по окончању опсаде сахрањени погинули. Иако се извори о последњим тренуцима Константина Драгаша међусобно драстично разликују, сматра се да је он погинуо у јуришу за који је знао да је узалудан, желећи да умре са својим градом и државом.

Његово тело никад није нађено, што је допринело стварању мита о његовом лику. Иако је после преузимања града истакнуто тело које је наводно било његово (по извезеном орлу на чарапи и утиснутом на штитнику за подколеницу[6]), многи су још онда оспорили да је оно припадало последњем византијском цару, због чега се и сматра да се не зна где тачно почива. Постоји и легенда која каже да он спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани буду ослобађали Цариград. Тада ће на челу хришћанске војске ући у град кроз Златну капију, која је заправо славолук некадашњег Константиновог Новог Рима. О томе колико се у ову легенду веровало говори и чињеница да су многи отомански султани и велики везири држали зазидану Златну капију, не би ли спречили његов улазак у град. Златна капија је и дан данас зазидана.

Пад града[уреди]

Разбијање одбране града на копненим бедемима представљало је и крај организованог отпора, али су ту и тамо остале групе које су пружале отпор. Тако су кипарски морнари и војници, који су били задужени за три куле и бедеме међу њима у близини улаза у Златни рог, пружали жесток отпор Османлијама не дајући знаке да желе да се предају, па им је на крају било дозвољено да под оружјем, на својим бродовима безбедно напусте Цариград.

У неким деловима града који су били опасани засебним бедемима, локалне власти су преговорима са отоманским капетанима договориле предају тих четврти под условом да њихово становништво и цркве буду поштеђене пљачкања, силовања и убијања. На тај начин су поштеђени становници:

Истог дана када је заузет Цариград, отоманске снаге су заузеле и ђеновљанску колонију Перу, иако је она званично била неутрална.

Пометња коју је у редовима отоманске флоте створио продор копнене војске у град, односно чињеница да ће остати ускраћени за плен, омогућила је једном броју становника да се дочепа хришћанских лађи (до којих су многи стигли и пливањем) и да на њима побегне на Запад. Међу њима био је и Ђустинијани, који је преминуо пар дана касније од ране задобијене у одбрани града на Хиосу, који је у то доба био колонија Ђеновљанске републике.

Пљачкање и разарање града[уреди]

Мехмед II улази у град

Сходно обећањима, Мехмед II дозволио је својим војницима пљачкање Цариграда. Иако им је обећао три дана и три ноћи за пљачкање, наредио је прекид након само 24 часа пошто је прошао градом и видео његову величину[7]). Издајући наредбу о прекиду пљачкања, убијања и поробљавања, рекао је:

Викицитати „Какав смо Град предали пљачкању и разарању.“
({{{2}}})

Међутим, његова одлука је касно стигла, јер је добар део становништва већ био побијен, силован или поробљен, а већи део града и његове светиње уништене, међу њима и икона за коју се сматрало да је дело апостола Луке и читаве библиотеке са обиљем књига. Крв је улицама текла у потоцима о чему сведочи и турски назив за цркву Богородице Монголске Кан Килисе односно Крвава црква због велике количине крви која је текла крај ње[5].

Силовања нису биле поштеђене ни калуђерице, од којих су многе извршиле самоубиство да би спречиле да буду обешчашћене. О томе сведочи и историчар Сфранцес, који каже да су освајачи ломили главе оним женама које су им се опирале, након чега су на подовима цркава силовали њихова мртва тела[6]. Заробљени Лука Нотарас је одбио да преда Мехмеду своје синове зарад његовог задовољавања, након чега је овај запретио да ће их све (и њега и синове) побити. Лука је на то затражио да прво пред њим погубе његове синове, па тек онда њега, да би био сигуран да они неће служити Османлијама, што му је Мехмед дозволио, погубивши га одмах након његових синова[5].

Покољ у цркви Света Софија[уреди]

Велики број људи се скупио у цркви Свете Софије, надајући се да ће им Свевишњи пружити заштиту од неверника. Када је су одреди Османлија стигли пред цркву, развали су бронзану капију и продрли у њу. Након уласка, у цркви Света Софија настао је покољ[27][24] и поробљавање[1] оних који су у њој потражили спас. Остала је забележена легенда да су покољ и пад у заробљеништво избегла само два монаха, који су се пред Османлијама попели на спрат цркве, где су ушли у зид из кога ће изаћи тек када Цариград поново постане хришћански[27].

Некадашња црква Божанске Мудрости, данашњи музеј Аја Софија

Касно поподне је и Мехмед дошао до ње. Пре уласка у њу, он је заграбио шаку земље и посуо се по турбану, симболично показујући понизност према Алаху. Неколико преосталих Византинаца који су се још крили по угловима цркве је наредио да пусте кућама и да их не дирају, након чега је неколико свештеника изашло из тајних просторија и пролаза и замолило га за милост, што им је он и пружио дозволивши им да несметано оду. Након тога је наредио да се црква одмах претвори у џамију, а један од његових свештеника се попео и прогласио да нема другог бога, осим Алаха[5].

Након тога се упутио ка старој царској палати која је напуштена након крсташке пљачке града 1204. године, тако да је била запуштена и зарушена. Током шетње њеним одајама му се приписује да је изговорио речи чувеног персијског песника Фердосија:

Викицитати „Паук тка завесе у палати Цезара, сова оглашава време у Афраисабовим кулама.“
({{{2}}})


Последице пада Цариграда 1453.[уреди]

Иако се Мехмед II сматрао наследником Римског царства, пад Цариграда 1453. године и нестанак Византије (Источног римског царства) представља његов коначни слом. Уторак, дан када је пао Цариград, је за Грке и дан данас несрећан дан[28][29][30], поготово што је скоро пет векова касније у уторак сломљена идеја о Великој Грчкој у грчко-турском рату.

Грчко становништво које је било поштеђено османлијске пљачке током историје постало је познато под називом Фанариоти, према једној од четврти које су се предале и због тога биле поштеђене после пада Цариграда (Фанар), иако су они себе називали (и називају) Ромејима[31]. Током векова Фанариоти су заузимали високе положаје у Османском царству. Неки Грци их и дан данас сматрају издајницима. Данас их у Истанбулу има једва неколико хиљада[32], иако их је почетком века било око 300 хиљада (270.000 1922. године после краја Првог светског рата[33]), услед договорених размена становништва између Грчке и Турске 1923. године и сталним настојањима Турске да протера преостале Грке (што је то био случај у Септембарским погрому).

Нећака цара Константина, Зоја (Софија) Палеолог, се 1472. удала за московског кнеза Ивана III Великог, и са собом је у Кремљ донела византијску културу, обичаје и церемонијал. Захваљујући њој, Москва је постала позната као Трећи Рим, а за владавине њеног мужа Ивана III, Московска кнежевина је утростручила своје територије и постала Русија.

Пад Цариграда 1453. године представља историјску прекретницу у многим аспектима, почев од тога да се у његовој опсади први пут употребило ватрено оружје, до тога да са нестанком Византије нестаје и искључиво хришћанска Европа, на чије је тло је поново снажно ступио ислам. Освајањем Цариградаколонија италијанских градова-држава у њему) и Босфора Османлије су пресекле главну трговачку везу западне Европе са Азијом. У жељи да нађу други пут до Азије, многи европски морепловци ће организовати серију експедиција, од којих ће једна резултовати открићем новог континтента, Америке. Велики број учених људи из Византије који су пред Османлијама побегли на запад носећи са собом мудрост хеленизма, биће један од катализатора појаве хуманизма и ренесансе у европској култури.

Народна предања и веровања у вези са падом Цариграда 1453. године[уреди]

Непосредно након пада Цариграда, али и вековима касније, многи писци су овај догађај покушали да тумаче као испуњење давно записаног пророчанства које је самим тим било неизбежно, али и као Божју казну за коју су сами његови становници, односно вође, директно били криви. У прилог овим причама ишло је и неколико чудних догађаја који су се одиграли током трајања опсаде и који су тадашњем средњовековном становништву деловале као јасни божији знаци.

Константин Велики дарује Цариград Богородици, детаљ мозаика са улаза у Аја Софију (око 1000. године)

Први васељенски патријарх под Османлијама, Генадије Сколарије, забележио је 1459. године неколико старих пророчанстава и чудних коинциденција[34][13]. Једно од тих занимљивих пророчанстава је везано за подударање имена оснивача и последњег владара самог Цариграда. Град је основао Константин Велики (306337) чија се мајка звала Јелена, а пророчанство је говорило да ће Град пасти када њиме буде владао Константин чија се мајка буде звала Јелена[15]. Последњи византијски цар је био Константин XI, а његова мајка је била српска принцеза Јелена Драгаш, а између њих двојице мајка ниједног другог цара Константина се није звала Јелена. Додуше, приликом првог освајања Цариграда који су извршили крсташи 1204. године, цар који је тада владао (и изгубио град)такође се звао Константин (Ласкарис), међутим, треба имати у виду да је он био проглашен за цара у последњим тренуцима завршне битке и није био званично овенчан на церемонији, тако да не одговара у потпутности опису цара из пророчанства. Са друге стране, и сам Константин Драгаш био је само у Мистри проглашен за цара и никада није званично овенчан[13].

Генадије је такође приметио и да су се први и последњи патријарх у Цариграду звали исто — први је био Митрофан I, а последњи Митрофан II, као и да између њих није било патријарха са тим именом[34][13]. Треба имати у виду да је последњи званични васељенски патријарх пре пада био Григорије III, али њега Генадије као унионисту није признавао[34][13] и за њега он никада није био православни патријарх, а сам Григорије је у време пада Цариграда већ неколико година живео у Ватикану[13].

Поред тога, Генадије је указао на симболику датума у историји Цариграда — сви битни догађаји везани за град десили су се у мају. Цариград је основан 11, изграђен 3, а пао 29. маја. Генадије је такође у својим списима скренуо пажњу и на чињеницу да је према византијском рачунању времена смак света требало да се догоди 1492. године[34][13], што је по његовом тумачењу врло блиско самој 1453. години, па је и сам пад Цариграда представљао неку врсту увода у сам смак света[34][13]. Интересантно је да се управо те године, 1492, када је Генадије предвидео смак света, десио други потупно супротан догађај који је проширио хоризонте знања о до тада познатом свету који је све више јачао — Кристифор Колумбо је открио амерички континент.

Последње пророчанство на које је Генадије указао било је оно да ће се крај Царства приближити када њиме буду владали цар и патријарх чија имена почињу на Јо-[34][13]. За владавине Јована VIII (14251448) и патријарха Јосифа у Фиренци склопљен је савез са Ватиканом[9][23].

Део махом тврдокорних грчких писаца је покушао да пад Цариграда представи као божију казну због грехова, како Константинових и његових царских претходника, тако и становништва које им се није одлучније супродставило у њиховој издаји православља и прихватању фирентинске уније са католичком црквом односно због издаје праве и истинске вере и небеског живота зарад јефтиних материјалних користи које је у облику војне помоћи требала да донесе Фирентинска унија[тражи се извор од 09. 2009.]. Константину се поред тога приписују као греси и непотребно рушење Кларенце као и обнова заштитног бедема на коринтском земљоузу који је штитио једини копнени прилаз Пелопонезу, Хексамилеона, уз тежак кулук локалног становништва, који не само да није служио сврси, него је само испровоцирао Османлије да нападну, сравне га са земљом и поробе цели северни Пелопонез 1446. године[13].

Остаци некадашње куле Хексамилеона, након отоманског рушења 1446. године

Пред почетак опсаде са појавом отоманске војске град и његову околину су потресла два мања земљотреса и неколико провала облака, што је тумачено као рђав знак[5]. Током саме опсаде 24. маја десило се помрачење Месеца[13] које је током три сата обавило град у потпуни мрак, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак. Многе је то подсетило на неко древно пророчанство да ће Цариград пасти када Месец нестане[13]. Да би подигао морал становништва, Константин је наредио да кроз град прође процесија са чудотворном икону Богородице, заштитнице града, и чијој су појави и Византинци и Османлије приписивали успешну одбрану Цариграда 1422. године. Међутим током процесије икона је изненада испала из рама у ком је ношена и готово истовремено су на небу одјекнули громови, а на Цариград се сручило страховито невреме праћено пљуском и градом[13]. Сва ова дешавања додатно су смањила ионако пољуљани морал опсађених.

Последњи омен одиграо се наредног јутра када се град пробудио у густој магли која се није подигла целог дана. Предвече магла се напокон подигла, али је град обасјала мистериозна црвенкаста светлост која се лагано пела по куполи цркве Божанске Мудрости ка великом позлаћеном крсту на њеном врху, што било протумачено да ће се хришћанство (крст) удавити у крви (црвена светлост), а ова чудна оптичка појава је уочена и у османлијском логору[13]. Нека новија научна истраживања сматрају да је последица такве чудне боје светлости било заправо велики облак прашине, последица вулканске ерупције на Пацифику који је баш тада стигао до Цариграда и створио такву чудну нијансу светлости[35], попут оне која се надвила над Европом после ерупције вулкана Лакија на Исланду 1783. Истог дана су стражари на бедемима уочили велика светла у даљини, далеко иза отоманског логора, што су неки протумачили као ватре хришћанске војске коју Хуњади води у помоћ опсађеном граду. Никаква војска се није појавила, нити је стизала, а порекло чудне светлости никада није разјашњено[5].

Свега неколико дана после свих ових дешавања дошло је до завршног напада на Цариград и његовог коначног пада, тако да су сви ови догађаји оставили великог трага у сећањима оних који су учествовали и преживели последњу опсаду византијске престонице, што се касније манифестовало у њиховим записима и мемоарима.

Преглед података и процена снага, погинулих и заробљених током опсаде[уреди]

Отоманске снаге[уреди]

Савременици отоманске опсаде Цариграда дају различите процене укупног броја отоманских снага које су у њој учествовале и те процене се крећу у распону од 80.000 (колико наводе отомански извори) до преко 400.000 (колико наводе неки од хришћанских извора). Бабингер сматра да је Отоманска империја у том тренутку (услед укупног броја становника) могла да мобилише највише 80.000 регуларних војника, док Острогорски процењује да их је било двадесетоструко више него бранилаца[9] односно око 140.000. Треба такође имати у виду да су опсадне снаге уз регуларне трупе имале нередовне трупе тзв. башибозук, које је привукла могућност пљачкања града по његовом заузећу и читав низ људи који су опслуживали војску, али нису директно учествовали у борбама. Стивен Рансиман процењује да је регуларних отоманских снага било око 80.000, а поред тога било је око 12.000 јаничара, нередовних (башибозука) око 20.000, и небораца - пратилаца војске неколико хиљада.

Хришћански савременици наводе следеће бројке:

Аутор Број трупа
Николо Барбаро 160.000
Ђакомо Теталди 200.000 и 60.000 пратилаца војске
Георгије Сфранцес 262.000
Леонардо са Хиоса 300.000 (од тога 15.000 јаничара)
Критовул са Имброса 300.000 без пратилаца војске
Лаоник Халкондил 400.000
Дука Преко 400.000

Слична ситуација је и са бројношћу отоманске флоте, чији број опет варира од аутора до аутора, али Рансиман као најприближнији састав, основу сведочења италијанских морнара, наводи:

али се не изјашњава о укупном броју бродова. Треба такође истаћи да се хришћански извори углавном слажу у оцени да је отоманска флота била огромна и да је њена појава изазвала прави шок међу опсађенима.

Хришћански савременици дешавања наводе следеће податке о изгледу отоманске флоте:

Аутор Број бродова
Николо Барбаро 12 галија и 70 до 80 дугих лађа
Ђакомо Теталди 16 до 18 галија и 60 до 80 дугих лађа
Лаоник Халкондил 30 трирема и 200 мањих лађа
Леонардо са Хиоса 6 трирема и 10 бирема, укупно 250 бродова
Дука Укупно 300 лађа
Критовул са Имброса 350 лађа, не рачунајући транспортне бродове
Георгије Сфранцес 30 великих и 330 малих лађа, а на другом месту наводи бројку од укупно 480 бродова

Поред ових података, битно је навести и да су Османлије баратале са неколико јаких артиљеријских оруђа, а Теталди додаје и да су имали око 10.000 кулверина.

Византијске снаге[уреди]

Захваљујући записима хришћанских писаца који су се налазили при врху дешавања у самом граду, превасходно Сфранцеса (који је као лични секретар и пријатељ Константина Драгаша пред опсаду пописао војнике), бројност бранилаца је могуће много прецизније утврдити. Њене процене се крећу од 6.000 до 8.000, укључујући у ту бројку Византинце (војнике и војноспособне), странце који су живели у Цариграду, најамнике (Млечани су дозволили Драгашу да у њиховој колонији на Криту регрутује одређени број војника и морнара) и добровољце (међу којима је било 200 папиних стрелаца из Напуља и 700 искусних војника који су дошли са Ђустинијанијем). Такође се модерни аутори слажу да бројке које наводе савременици дешавања за број Византинаца одговарају броју војноспособних људи у граду од око 50.000 становника, колико се процењује да је Цариград тада могао имати[5].

Процене броја бралица града:

Аутор Број војника
Ђакомо Теталди од 6.000 до 7.000 (у једном од преписа стоји и напомена и не више)
Леонардо са Хиоса 6.000 Византинаца и 3.000 Италијана (у које укључује и браниоце Пере
који нису учествовали у сукобу)
Георгије Сфранцес 4.983 Византинаца и скоро 2.000 странаца
Џон Џулијус Норич
(византолог из XX/XXI века)
Између 7.000 и 8.000 бораца

Што се хришћанске флоте тиче, извори наводе бројку од 26 ратних бродова и то:

при чему је већина била на једра, без веслача и са високом палубом.

Судбине византијских војсковођа и заповедника[уреди]

Савременици пада Цариграда су о смрти последњег византијског цара Константина Драгаша изнели различите приче које варирају од његове кукавичке (која се махом јавља у отоманским изворима) до јуначке погибије (која се може наћи у махом хришћанским изворима), а има и оних који се граниче са фантастиком. Међусобно различите верзије његове погибије су створиле основу за стварање митова о њему и његовој погибији, али савремени историчари сматрају да је он погинуо у покушају да заустави отомански пробој у град.

Икона на којој је као светац представљен Константин XI Драгаш

Ђовани Ђустинијани је након рањавања повучен у град и одмах однет на један ђеновљански брод, који га је касније однео на Хиос. На њему је од последица рањавања преминуо почетком јуна. Иако је био један од најзаслужнијих што се град одржао толико дуго, многи Млечани, Византинци, па чак и неки Ђеновљани (попут надбискупа Леонарда) су сматрали да је на самом крају испао кукавица и дезертер и да је требао да се, као и остали браниоци, суочи са болом и смрћу, а не да инсистира на томе да буде повучен и град и тиме директно угрози његову одбрану.

Браћа Бокијардо који су контролисали простор око Керкопорте и дворца Порфирогенита су и поред пробоја одбране код Романове капије, наставили са својим људима да пружају отпор и покушају да потисну Османлије. Међутим и они су убрзо схватили да је даљи отпор бесциљан, након чега са својим људима почињу продор ка бродовима укотвљеним у Златном рогу. Током њега је Паоло заробљен и погубљен, док су се Антонио и Трољо пробили до једног ђеновљанског брода и њиме се превезли у сигурност Пере.

Млечани предвођени својим бајлом Минотоом су услед пробоја кроз бедеме пректично опкољени у Влахерни, након чега је већи део побијен, док је сам Миното и део угледнијих заповедника заробљен ради откупа. Слично се десило и дуж копнених бедема јужно од долине Ликоса на којима су одбијени сви османлијски напади захваљујући како много бољем стању бедема, тако и слабијем интензитету напада, али су се њихове посаде нашле у клопци услед продора Османлија. Они су покушали да се пробију из обруча, током чега је већина погинула, али су заповедници (Димитрије Кантакузин и Филип Контарини) и виђенији људи заробљени. Касније су Млечани изведени пред султана који наредио да Миното са сином, Катарином Контарином (који претходно заробљен, па откупљен, па потом поново заробљен) и још шесторицом угледнијих заповедника буде погубљен.

Принц Орхан и његова пратња, коју су чиниле Османлије, стационирани код Теодосијеве луке су се до последњег пружилали отпор нападачима, свесни да их у случају предаје, очекују стравичније казне од смрти. Они су се сукобили са посадама бродова стационираних у Мраморном мору које су браниоци Студиона и Псаматије након пробоја у град на копненој страни, пустили након што је постигнут договор да те четврти, њихови становници и цркве не буду изложени пљачци. Исто се десило у Фанару и Петриону на обали Златног рога. Орхан је на крају покушао да се са својим течним грчким спасе прерушен као монах, али је био заробљен. Касније га је неко од заробљеника препознао и лицу места му је одсечена глава.

Каталонски одреди који су бранили Букелеон (луку и некадашњи дворац) и стару царску палату су се одлучили да пруже отпор освајачима, док сви нису изгинули или заробљени. Касније су изведени пред султана који је наредио да се погуби њихов конзул и заповедник Пере Хулиа са неколицином заробљених.

Кардинал Исидор који је био стациониран на Акропољу над Сераглиом је закључио да је град пао и да нема потребе да се узалудно гине, због чега се он прерушио заменивши своје одело са неким просјаком. Несрећни просјак је ухваћен и погубљен као кардинал, а његова глава је пободена на колац и изложена. Сам Исидор је такође заробљен, али је за мале паре продат неком трговцу из Пере који га је препознао и откупио.

Ланац са дрвеним пловцима којим је био затворен улаз у Златни рог

Заповедник флоте, млечанин Диједо са којим је био и Николо Барбаро, је по пробоју Османлија у град отпловио до Пере и од тамошњих власти тражио мишљење о томе да ли ђеновљански бродови који су се борили треба да наставе борбу у Златном рогу или да беже према њиховим егејским колонијама, рекавши да млетачки и византијски бродови поступити у складу са њиховом препоруком. Начелник Пере је рекао да би требало да се пошаље посланство султану са питањем да ли ће допустити бродовима да слободно напусте град или ће отпочети рат са Ђеновљанском и Млетачком републиком. Диједо је сматрао да за то нема времена и покушао је да се врати на свој брод, али у томе није успео, јер су капије на колонији у међуврену затворене да би се спречио евентуални улазак Османлија у њу. Тек на упорно инсистирање ђеновљанских морнара, њему и његовој пратњи је допуштен повратак на брод, након чега су отпловили до ланца и секирама га откачили од бедема Пере, након чега га је морска струја однела, а хришћански бродови су почели да напуштају Златни рог. Бродови су се задржали у естуару колико су проценили да смеју, не би ли прикупили што више избеглица које су панично напуштале град. Мала флота се још око сат времена задржала у Босфору чекајући да види да ли ће још неки брод успети да се извуче из луке којом су Османлије лагано овлађивале, након чега је ношена јаким северцем отпловила кроз Мраморно море и Дарданеле до сигурности италијанских колонија у Егејском мору.

Султан је 30. маја наредио да се све благо и заробљеници изнесу пред њега, изабравши свој део плена и одредивши део који припада онима који су били спречени да учествују у пљачки, приступио је заробљеницима. За свој харем је изабрао најлепше девојке и младиће, али је већину преосталих племкиња ослободио и дао им средства да могу да откупе своје рођаке, док је младићима понудио да прихвате ислам и службу у његовој војсци, што је неколико њих прихватило, али је већина одбила. Међу заробљенима су препознати Лука Нотарас и деветорица других Драгашевих министара, али не и Сфранцес. Он их је откупио и ослободио, али су сви они врло ускоро погубљени на овај или онај начин, пошто је Мехмед тиме желео да обезглави грчку заједницу, а слично су прошли и преостали припадници племства. Сам Сфранцес је касније успео да откупи себе и своју супругу, али не и своју децу, након чега је напустио Цариград и отишао у западну Европу, где је довршио своје мемоаре.

Хронологија опсаде Цариграда 1453. године[уреди]

датум догађај
1448. Последња већа поправка бедема, деспот Ђурађ обнавља две куле и бедем између њих[10].
09.01. 1449. Константин Драгаш у Мистри бива овенчан за цара.
фебруар 1451. Мехмед II постаје султан отоманског царства.
април - август 1452. Градња Румелијског хисара и затварање Босфора.
октобар 1452. Папски легат Исидор Кијевски и бискуп Леонардо Хиоски стижу са 200 стрелаца.
12.12. 1452. Последња објава уније у цркви Божанске Мудрости.
29.01. 1453. Ђовани Ђустинијани стиже у Цариград са 400 војника из Ђенове и 300 са Хиоса.
02.04. 1453. Прве отоманске снаге стижу до града и почиње опсада.
05.04. 1453. Мехмед II и већина отоманских снага стижу пред град.
06.04. 1453. У складу са исламских законима, Мехмед II тражи предају града, што Константин XI одбија.
07.04. 1453. Мехмед II наређује почетак бомбардовања.
09.04. 1453. Сулејман Балдоглу неуспешно покушава да са бродовима пробије ланац на улазу у Златни Рог.
12.04. 1453. Стужу остаци отоманске флоте из Црног мора и Мехмедове снаге су комплетне.
Бомбардовање ствара прве велике процепе у копненим бедемима.
Балдоглу поново неуспешно покушава да пробије ланац на Златном Рогу.
18.04. 1453. Балдоглу поново неуспешно покушава да пробије ланац на Златном Рогу.
Предвече Мехмед II наређује први велики јуриш на бедеме, али браниоци предвођени Ђустинијанијем одбијају напад.
20.04. 1453. Византијски теретни брод и три ђеновљанска се предвођена Флантанеласом се пробијају у град,
а Мехмед II за казну ражалује и погубљује Болдоглуа, именовавши беја Хамзу за новог заповедника флоте.
21.24.04. 1453. По Мехметовој наредби 70 бродова бива копном преко 12km дугачког пута од балвана пребачено из Босфора у Златни Рог.
28.04. 1453. Ђакомо Коко предводи покушај да се спали отоманска флота у Златном Рогу,
али услед издаје некога из Галате напад неуспева, а заробљеницима бивају одубљене главе под бедемима,
после чега неколико стотина заробљених Османлија бива побијено на бедемима.
03.05. 1453. Византијски дромон се под отоманском заставом пробија из опсаде са циљем проналажења очекиване хришћанске флоте.
06.05. 1453. После неколико дана поправки, топ Василевс је поново почео да пуца.
07.05. 1453. У предвечерје Османлије отпочињу са великим нападом на простору Мезотехиона, али бивају одбијене.
09.05. 1453. Млечани одлучују да укотве своје бродове и пребаце морнаре да бране Влахернски бедем.
12.05. 1453. Мехмед II наређује страховит јуриш на Влахерну, али и овај напад бива одбијен.
13.05. 1453. Млетачки морнари бивају распоређени по Влахерни и оправљају бедеме.
Мехмед поново наређује јуриш на Влахерну, али поново бива одбијен.
14.05. 1453. Мехмед II пребацује тешку артиљерију наспрам Влахернског бедема и отпочиње јако бомбардовање.
16.05. 1453. Отоманска флота поново неуспешно покушава да пробије ланац на Златном Рогу.
Недалеко од капије Каљари на влахернском бедему бивају откривени Срби копачи тунела,
после чега Нотарас и Грант отпочињу са контратунелским активностима.
17.05. 1453. Мехмед II одустаје од даљег бомбардовања Влахерне и враћа артиљерију на простор Мезотехиона.
18.05. 1453. Османлије довлаче на простор Мезотехиона високу опсадну кулу, али је браниоцу дижу у ваздух током ноћи.
21.05. 1453. Отоманска флота поново неуспешно покушава да пробије ланац на Златном Рогу.
23.05. 1453. Нотарас и Грант заробљавају отоманског заповедника у тунелима, који им након мучења
одаје положаје осталих тунела који потом бивају уништени,
чиме је окончана опасност од тунела.
Исмаил доноси нову мехмедову понуду Константину да се преда, али и она бива одбијена.
Византијски дромон се враћа, доносећи вест да никаква хришћанска флота не долази у помоћ.
24.05. 1453. Током ноћи пуног месеца се одиграло трочасовно потпуно помрачење, што је протумачено као лош знак међу опсађенима.
25.05. 1453. Током вечери Цариград је обасјала чудна светлост, а Константин поново одбија савете својих сарасника да напусти град.
26.05. 1453. На састанку са својим војсковођама Мехмед II се одлучује да се направи завршни јуриш на Цариградске бедеме.
29.05. 1453. Османлије током ноћи крећу у последњи јуриш и у раним јутарњим часовима успевају да продру у град и заузму га.
Током завршних борби гине последњи византијски цар Константин Драгаш, град бива препуштен пљачкању,
а ђеновљанска Пера се предаје Мехмеду II.

Иначе Константин Драгаш 11. Палеолог био је последнји цар 1000.-годишњег Византијског царства. Био је српског порекла од мајке Јелене која је била српског порекла и оца Византијског цара.За Византију се борио до краја , одбио је да оде из Царигрда у време опсаде,а његово тело није пронађено међу бројним браониоцима Цариграда.За њега се везије легенда да је он „БЕСМРТНИ ЦАР,, који ће се вратити и проћи кроз Златну капију ,коју су Турци из страха зазидали јер су се плашили остварења легенде.

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д Критовул са Имброса неколико одломака (www.deremilitari.org) ((en))
  2. ^ Ralph Vickers, „The Siege of Constantinople“, ((en)) (подаци о људству)
  3. ^ Agostino Pertusi, „La Caduta di Costantinopoli“, ((it))
  4. ^ Edwin Pears, „The Destruction of the Greek Empire“ ((en))
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р Стивен Рансиман, Пад Цариграда, 1453 (pdf, 853 kb, на српском језику), Нови Сад 1996. ISBN 978-86-363-0329-0.
  6. ^ а б в г д ђ Георгије Сфранцес, „Хроника“. неколико одломака (www.deremilitari.org) ((en))
  7. ^ а б Робер Мантран, „Историја Османског царства“, Клио Београд 2002.
  8. ^ Melissa Snell, „The Forgotten Empire“ (www.about.com), ((en))
  9. ^ а б в г д ђ е Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд 1959.
  10. ^ а б др. Леонтије Павловић, „Историја Смедерева у слици и речи“, Београд 1980.
  11. ^ а б Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије. Нови Сад: Службени гласник. ISBN 978-86-7549-921-3. 
  12. ^ Dimitrov 1994
  13. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Доналд Никол, „Бесмртни Цар“, Београд 1997. (одломци: [1], [2] ((en)))[3], Приступљено 14. 4. 2013.
  14. ^ а б Stephen 2004
  15. ^ а б Николо Барбаро, неколико одломака (-{www.deremilitari.org) ((en))
  16. ^ а б Dionysios Hatzopoulos, „May 29, 1453: The Fall of Constantinople“ [4] [5] ((en))
  17. ^ а б в Дука, „Ромејска историја“ (одломак на руском)
  18. ^ „Hundred Years War (1337-1453)“ (www.historyofwar.org) ((en))
  19. ^ Академија Наука СССР (Историјски институт), „Историја средњег века I“, Београд 1969.
  20. ^ „Timeline of the Reconquista“ (www.ucalgary.ca) ((en))
  21. ^ Haldon, John (20 November 2003). Byzantium at War AD 600-1453. Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-49462-2. 
  22. ^ а б Rolando Castillo, „The Fall of Constantinople“ (www.imperiobizantino.com) ((en))
  23. ^ а б в Брујић, Драган (2005). Водич кроз свет Византије од Константина до пада Цариграда. Београд. ISBN 978-86-85275-04-3. 
  24. ^ а б в г д ђ „CONSTANTINE XI PALAEOLOGUS (1449-1453) FALL OF CONSTANTINOPLE "Ealo h Polis"“ ((en))
  25. ^ „Cannons and Gunpowder“ (mysite.du.edu) ((en))
  26. ^ а б Леонардо са Хиоса, „Писма“
  27. ^ а б Donald Nicol, „Last Centuries of Byzantium“, Cambridge 1993. (одломак) ((en))
  28. ^ „Greek Superstition:Tuesday“ (www.greekspider.com) ((en))
  29. ^ „Black Tuesday: The Last Day of the World“ (www.humanevents.com) ((en))
  30. ^ „The fall of Constantinople“ (www.economist.com) ((en))
  31. ^ Ivan Đurić, Sumrak Vizantije, Vizantološki institut SANU, Beograd, 1984.
  32. ^ Студија професора Вирона Коцаманиса, „Сабор етничких Грка Истанбула“ (Атинска новинска агенција) ((en))
  33. ^ „The Greek minority of Turkey“ (www.hri.org) ((en))
  34. ^ а б в г д ђ Генадије Сколарије,
  35. ^ Dr. Kevin Pang, Jet propulsion laboratory (NASA) [6] ((en))

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Поред њих, читав низ других савременика дешавања доноси податке о опсади и паду града. Од извора на грчком језику, ту су још дела Лаоника Халкондила и Генадија Сколарија (противника фирентинске уније и првог васељенског патријарха након пада Цариграда). Од западноевропских извора, ту су још извештаји надбискупа Лезбоса Леонарда Хиоског и крадинала Исидора, затим подеста (управника) Галате Анђела Ђованија Ломелина, као и записи учесника Ђакома Теталдија (који је нарочито битан за неке детаље, а писан је за авињонског кардинала), Монталда, Кристофера Рикериа и Умбертина Пускула, а овом списку треба додати и Андреа Камбинија, који је писао на основу разговора са учесницима опсаде. Отомански извори се практично не баве самом опсадом, већ више дворским сплеткама и политиканством током ње, а у њиховим делима се могу наћи одблесци тренутно политике у Отоманској империји. Без обзира на то, треба међу њима истаћи Ашик пашу Задеа, Дурсун бег и Нешрија који пишу у доба Бајазита II (14811512), потом Саадедина који своје дело пише крајем XVI века и базира га на пређашњим записима, као и Евлију Челебију чији се подробан опис дешавања настао почетком XVII века граничи са фантастиком, пошто иако он тврди да је све то сазнао од свог прадеде, у његовом делу се могу наћи дешавања из крсташког заузећа Цариграда 1204. године која су уклопљена у контекст отоманског освајања.

Научни радови[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пад Цариграда (1453)


Сјајни чланак Чланак Пад Цариграда (1453) је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.