Палестинска ослободилачка организација

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Чланак је означен овим шаблоном 01.04.2011. и налази се у категорији Organizacije. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Амблем ПЛО-а

Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) (арапски: منظمة التحرير الفلسطينية; Munazzamat al-Tahrir al-Filastiniyyah)), је вишепартијска коалиција.

Историјска залеђина

Два су основна разлога која су допринела формирању палестинске ослободилачке организације (у даљем тексту ПЛО):

1. На самиту арапских држава у Каиру 1964. године, шефови дипломатија су послали јасну поруку државама у којима су боравиле палестинске избеглице да им омогуће сву врсту помоћи у политичком и војном организовању. Овај скуп је сматрао да је неопходно помоћи Палестинцима да организовано и спремно приступе решавању свог националног проблема. По нашем суду позадина оваквог става је чињица да су у претходна два арапско – израелска рата највеће ратне жртве поднеле управо војске држава у окружењу Израела. То је свакако допринело у омогућавању, превасходно, војног организовања Палестинаца.
2. Са друге стране египатски председник Насер је имао два битна разлога због којих се највише од свих арапских држава залагао за формирање ПЛО-а. Током Суецке кризе, Египат је осетио сву моћ израелске армије. Управо из тих разлога Насер је желео формирање организације која ће моћи да артикулише и контролише терористичке акције неорганизованих палестинских групација. Залагањем за формирање ПЛО-а и његовом контролом, Насер је сматрао да ће успети да заштити Египат од евентуалне одмазде Израела. Други разлог је био тај што је Насер био свестан броја палестинских избеглица у Јордану, Сирији и Либији. Та чињица је указивала на могућност управљања политичким ситуацијама у тим земљама управо преко ПЛО-а.

ПЛО је била прва кровна организација свих палестинских групација, чија се особеност састојала у томе што је обезбеђивала политичку и војну координацију по потреби, при чему учешће у раду ове организације није подразумевало забрану или онемогућавање самосталног деловања истих. Прва Палестинска конференција била је одржана у Јерусалему 28. маја 1964. године. Поред 422 делегата који су представљали палестинске заједнице, заседању су присуствовали и генерални секретар Арапске лиге, краљ Јордана Хусеин, представници Египта и Кувајта. На конференцији је поред повеље, која је представљала једну врсту идеолошког програма саме организације, усвојен и статут који је установио главно политичко тело ПЛО-а, Палестински национални савет, као и Извршни комитет за чијег првог председника је изабран палестински адвокат Ахмад ал-Шукајри (Ахмад Ал-Схукаури).

Сама повеља која је овом приликом усвојена, представљала је први кодификовани документ о палестинском идентитету и националности, као и о видовима борбе, који ће помоћи у остварењу циља независне палестинске државе. Палестински арапски народ је своју борбу оправдао правом на самоодбрану, а усмерио је у правцу отете домовине, за чије границе се узимају оне које су важиле за време британског протектората.

Повељом Палестинац је шире дефинисан као Арапин који поседује легитимно право на своју отету домовину, и који посвећује своју судбину њеном ослобођењу. Уже, Палестинац је онај Арапин који је живео на подручју Палестине све до 1947, који је и даље ту, или је протеран, као и свако дете чији је отац са ових простора. Чланом 9, позивају се сви Палестинци на оснивање јединственог фронта за ослобођење њихове домовине, као и да остану јединствени у борби за тај циљ. Оно што је Израел учинио проглашењем независности сматрало се бесправним актом самовоље, противном повељи УН-а. Након ове конференције ПЛО је отворио своје канцеларије у Јерусалиму и у околним земљама. Поред тога, приступљено је оснивању јединица палестинске националне ослободилачке армије (ПЛА су чиниле тада три основане бригаде у Сирији – Хитин, у појасу Газе – Еин Јалут и у Ираку – Ал – Кадишија).

У првих пар година постојања, тачније до 1967. године, када је поднео оставку, на захтев чланова Извршног комитета, Ахмад Ал-Шукајри није успео да одржи покрет. Разлози за смену Ал – Шукајра су били у растућој популарности фадејанске организације Фатах, која је заговарала оружано решење палестинског питања, али и још једног неуспеха арапских земаља у рату против Израела из 1967. године.