Палма де Мајорка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Палма де Мајорка
Palma de Mallorca

Platja de Palma Luftbild 01.JPG
Палма де Мајорка

Застава
Основни подаци
Држава Застава Шпаније Шпанија
Покрајина Балеарска острва
Становништво
Становништво 396 570
Густина становништва 1.900,83 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 39°34′00″N 2°39′00″E / 39.566667, 2.65
Надморска висина 13 м
Површина 208,63 км²
Палма де Мајорка на мапи Шпаније
{{{alt}}}
Палма де Мајорка
Палма де Мајорка на мапи Шпаније
Остали подаци
Градоначелник Аина Калво
Веб-страна palmademallorca.es

Палма де Мајорка (шп. Palma de Mallorca) је највећи град и лука на острву Мајорка (шп. Mallorca) и главни град једнпровинцијалне аутономне покрајине Балеарска острва у Шпанији. Налази се на јужној обали острва. По попису из 2005. град има 375.048 становника, а са широм околицом има 474.035 становника. Готово пола становништва острва Мајорке живи у Палми. Архипелаг Кабрера се сматра делом града, иако је раздвојен морем.

Историја[уреди]

Римски период[уреди]

Палму (Palmaria) су основали Римљани као војни логор на остацима насеља мегалитске Талаиотске културе.

Након римскога освајања Мајорка је до 123. п. н. е. била лабаво везана за провинцију Тараконенсис. Римљани су основали два града Палмарију на југу острва и Полентију на североистоку на месту феничкога насеља. Док је Полентија била лука за римске градове на северозападном Медитерану, Палмарија је била лука за Картагину и Хиспанију. Вандали су неколико пута пљачкали Палмарију.

Византијски период[уреди]

Иако се не зна много о периоду када је Византија владала Балеарима постоје докази о византијском присуству, као што су мозаици, који су нађени у најстаријим деловима катедрале.

Муслимански период и халифат[уреди]

Од 707. до 1229. Палма де Мајорка је била под исламском влашћу. Мавари су почели долазити већ током 6. века. За то време становништво је развијало економију базирану на пиратским нападима и на самодовољности. Када се Византија повлачила доминантан група је то искористила и наметнула се остатку становништва. Муслиманска флота под командом Абд Алах ибн Мусе се 707. зауставила на острву Мајорка и наговорили су доминантне групе у граду да прихвате мировни уговор, по коме ће плаћати Маварима порез, а задржати ће заузврат све економске, политичке, социјалне и верске структуре као до тада.

Дакле град је био насељен хришћанима, који су признавали власт халифа од Дамаска, а заузврат су уживали пуну аутономију. Мајорка је представљала енклаву између муслиманског и хришћанскога света, па је била привлачно место за пирате и извођење пиратских напада. За већину становништва пљачкање бродова (и муслиманских и хришћанских) који пролазе кроз воде острва био је најважнији извор богатства током 150 година. Касније су пиратски напади толико разљутили Ал-Андалузију да су довели до освете и поморскога напада.

Након првих викиншких напада у којима је попљачкано острво уследио је 848. или 849. напад Кордобског халифата па је Палма де Мајорка морала ратифицирати уговор из 707. и престати са пиратским нападима. Ипак град још увек није био у пуном саставу Ал-Андалуза. Како је халиф из Кордобе јачао свој утицај у Медитерану, тако је показивао све више интереса за Мајорку. Након периода нестабилности на острву изазваном викиншлим инвазијама Мајорка је 1003. постала саставни део кордовског халифата. Није више била само вазална територија као до тада. На Мајорци се развила нова социјална организација, много сложенија него до тада. Трговина и производња су процветали, што је изазвало јак демографски раст.

Денија-Балеарска таифа (1015—1087)[уреди]

Катедрала у Палми
Унутрашњост катедрале
Тврђава Белвер на северу града

Иако је постаојала централизација под Омејидима није се могла успоставити хармонија различитих етничких група, тако да су и дање постојали етнички сукоби. Током 11. века знатно је опала контрола у халифату. Провинције су се ослобађале централне кордобске власти и постајале су таифе, тј ефективне суверене државе под оним гувернерима, које је именовао последљи омејидски халиф. Таифе се могу груписати у неколико широких категорија, а биле су арапскога, берберскога или словенскога порекла. Палма је била део словенске таифе, Денија таифе. Оснивач таифе је био Мухјахид ибн Јусуф ибн Али. Палма је постала главна лука за нападе на хришћанске бродове и обале. Одатле је лансиран напад на Сардинију од 1016. до 1017, што је изазвало интервенцију ђеновешке и пизанске флоте. Денија таифа је трајала до 1087.

Балеарска таифа (1087—1115) и западни Медитеран[уреди]

Бану Худ је освојио Демија таифу и укључио је у таифу од Сарагозе. Економија је зависила од пољопривреде и пиратства. У касном 11. веку хришћанске трговачке силе су кренуле у иницијативу на мору против муслимана. Муслимански пирати су угрожавали слободну трговину морима. Рамон Беренгер III је организовао експедицију хришћанске војске 1115. па је напао и попљачкао Палму. Кажњеничка експедиција је укључивала Каталонце, војнике из Пизе, Провансе, Корзике и Сардиније. Након експедиције острва су поново била део Алморавидског халифата.

Период Бану Ганија (1157—1203)[уреди]

Алморавиди су лако и без отпора успоставили контролу на Балеарима, који су били порушени за време похода Каталанаца и Пижана. Алморавиди су били потискивани са Иберијског полуострва, посебно из Андалузије, па су од 1157. успоставили јачу контролу на Балеарима. Дошао је велик број избеглица из Андалузије, што је ојачало позиције последњих алморавидских владара. Бану Ганија је био свестан слабости у западном Медитерану, па је започео преговоре са италијанским градовима, којима је дао концесије. Ђенова и Пиза су добили прве концесије на Балеарима. Бану Ганија је користио Балеаре као стратешку тачку, одакле је покушао да преотме територије од Алмохада. Алмохади, са седиштем у Маракешу су потакли побуну, па су Балеари од 1187. до 1203. били под њиховом контролом.

Хришћанско освајање и касни средњи век[уреди]

Каталонски трговци су тражили да Ђауме I од Арагона предузме нешто против све учесталијих напада пирата са Мајорке. Понудили су му бродове у том потхвату. Каталонски племићи су тражили удео у ратном плену. Ђауме I Освајач је 1229. освојио Мајорку уз помоћ каталонске војске и једног мањег дела арагонске војске. Када су заузели утврђење у Палми масакрирали су становништво. Због великога покоља избила је епидемија, од које је страдала Ђаумеова војска. Цело острво су освојили за неколико месеци, сем једног дела муслимана, који су на планини пружали отпор до 1232. Муслиманско становништво је побегло, а острво су населили Каталонци.

Основана је краљевина Мајорка. Након смрти Ђаумеа I Освајача његов син Ђауме II од Мајорке је владао Краљевином Мајорком. Ђауме II од Мајорке је саградио читав низ споменика и цркви на Мајорки: Белвер тврђаву, цркве светога Франсиска и светога Доминга. Започео је и градњу катедрале у Мајорци.

Због повољног положаја града одржавала се веома жива трговина са Каталонијом, Валенсијом, Провансом, Магребом, италијанским градовима. Од почетка 16. века побуна сељака против Карла V те чести напади турских и берберских пирата изазвала је смањење трговачке активности, па је започело раздобље назадовања, које је трајало до краја 17. века.

Од 17. века[уреди]

17. век је био карактеризован поделом града на две струје, чији сукоб је имао велике социјалне и економске последице. При крају 17. века инквизиција је ојачала кажњавање Јевреја. У 18. веку либерализована је трговина са САД, па је комерцијалнма активност луке поново нарасла. Почетком 19. века многи су избегли на Палму током Наполеонове окупације Шпаније.

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2008. живело 396.570 становника. [1]

Демографија
1989. 2002.
296,754[2] 333,801[2]

Масовни туризам[уреди]

Од 1950их масовни туризам је изменио изглед града и острва. Палма је због тога јако расла. У 1960. било је 500.000 посетилаца, а 1997. било је 6, 7 милиона посетилаца. Преко аеродрома крај Палме прошло је 19,2 милиона људи. Урбани развој привукао је имигранте из Африке и Јужне Америке.

Референце[уреди]

  1. ^ „Становништво по општинама“. Државни завод за статистику Приступљено 3. 10. 2012.. 
  2. ^ а б „Градови у Шпанији“. City Population Приступљено 3. 10. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]