Парадокс

Из Википедије, слободне енциклопедије

Парадокс (грч. παράδοξος, парадоксос = немогућ; пара- = супротан, докса = мишљење), је истинита тврдња, или група тврдњи, која води до контрадикције, или ситуације која пркоси интуицији. Овај појам се такође користи за очигледну контрадикцију која у ствари изражава не-двојну природу истине. Такође се користи да опише ситуације које су ироничне. Говори о томе да тврдње у њему у ствари нису све истините, или не могу обе, заједно, бити истините. Појам парадокса најбоље описује реченица „наизглед апсурдно, али ипак истинито."

Парадокс даје снажан подстицај за размишљање. Он открива слабости наших способности да судимо, али и ограничења наших интелектуалних инструмената расуђивања.

Често су парадокси на темељу једноставних концепата довели до великог интелектуалног напретка. Понекад је то било питање откривања нових математичких правила, или откривања нових физичких закона како би се прихватили закључци који су у почетку били „очигледно неприхватљиви“.

Од почетка писане историје, постоје референце за парадоксе, од Зенонових парадокса, Кантових антиномија, и Раселовог парадокса о теорији скупова у математици, све до достизања парадокса квантне механике и опште теорије релативности, човечанство је одувек било заинтересовано за парадоксе. Поред тога, постоји једно цело филозофско-верско учење, Зен будизам, које пропагира учење у зен-коанама, парадоксалним причама-загонеткама које муњевитом брзином осветљавају тешко сагледиве духовне односе.


Примери парадокса[уреди]

Познати парадокс долази из старе Грчке, а гласи: „Знам да ништа не знам“. Његовим се аутором сматра филозоф Сократ. Постоје такође и математички парадокси, али су најчешћи управо логички. Филозоф Зенон познат је по својим - Зеноновим парадоксима.

Види још[уреди]

Извори[уреди]