Парцијална диференцијална једначина

С Википедије, слободне енциклопедије
Визуализација решења дводимензионалне једначине топлоте са температуром која је представљена трећом димензијом

Парцијална диференцијална једначина је диференцијална једначина која садржи претходно непознате функције са више променљивих и њихове парцијалне изводе. Користе се за формулисање проблема који укључују функције више променљивих, а решавају се ручно или се користе за креирање компјутерских модела. Посебан случај су обичне диференцијалне једначине које се баве функцијама једне променљиве и њиховим изводима.

Парцијалне диференцијалне једначине могу се користити за опис широког спектра феномена као што су звук, дифузија, топлота, електростатика, електродинамика, динамика флуида, еластичност или квантна механика. Баш као што обичне диференцијалне једначине често моделирају једнодимензионалне динамичке системе, парцијалне диференцијалне једначине често моделирају вишедимензионалне системе. Парцијалне диференцијалне једначине проналазе своју генерализацију у стохастичким парцијалним диференцијалним једначинама.

  • Линеарна хомогена парцијална једначина је облика:
.
  • Квазилинеарна парцијална једначина је облика:
.

Увод[уреди | уреди извор]

Парцијалне диференцијалне једначине (PDE) су једначине које садрже стопе промене у односу на континуиране променљиве. На пример, позиција чврстог тела је одређена са шест параметара,[1] док је конфигурација флуида дата путем континуиране дистрибуције неколико параметара, као што су температура, притисак, и тако даље. Док се динамика крутог тела одвија у коначно димензионалном конфигурационом простору, динамика течности се јавља у бесконачно димензионалном конфигурационом простору. Ова разлика чини PDE знатно теже решивим од обичних диференцијалних једначина, али овде опет постоје једноставна решења за линеарне проблеме. Класични домени примене PDE обухватају акустику, динамику флуида, електродинамику, и топлотни трансфер.

Парцијална диференцијална једначина за функцију u(x1,… xn) је једначина облика

Ако је f линеарна функција u и њених деривата, онда се PDE назива линеарном. Уобичајени примери линеарних PDE обухватају топлотну једначину, таласну једначину, Лапласову једначину, Хелмхолцову једначину, Клејн-Гордонову једначину и Поисонову једначину.

Једна релативно једноставна PDE је

Ова релација подразумева да је функција u(x,y) независна од x. Међутим, ова једначина не даје информације о зависности функције од променљиве y. Стога је опште решење ове једначине

где је f произвољна функција од y. Аналогна обична диференцијална једначина је

која има решење

где је c било која константна вредност. Ова два примера илуструју да општа решења обичних диференцијалних једначина обухватају произвољне константе, док решења парцијалних диференцијалних једначина обухватају произвољне функције. Решење PDE генерално није јединствено; додатни услови морају генерално да буду специфицирани на границама регије где је решење дефинисано. На пример, у горњем једноставном примеру, функција f(y) може да буде одређена ако је u специфицирано на линији x = 0.

Постојање и јединственост[уреди | уреди извор]

Док питање постојања и јединствености решења обичних диференцијалних једначина има веома задовољавајуће показатеље уз примену Пикарове теореме,[2] то није тако у случају парцијалних диференцијалних једначина. Теорема Коши—Ковалевског[3][4] наводи да Кошијев проблем за било коју парцијалну диференцијалну једначину чији су коефицијенти аналитички у непознатој функцији и њеним дериватима, има локално јединствено аналитичко решење. Иако се може стећи утисак да овај резултат решава постојање и јединственост решења, постоје примери линеарних парцијалних диференцијалних једначина чији коефицијенти имају изводе свих редова (који ипак нису аналитички) али који немају решења за све једначине.[5] Чак и ако решења парцијалних диференцијалних једначина постоје и јединствена су, она упркос тога могу да имају нежељена својства. Математичка студија ових питања је обично у моћнијем контексту слабих решења.

Један приме патолошког понашања је секвенца (у зависности од n) Кошијевих проблема за Лапласову једначину

са граничним условима

где је n цео број. Извод u у односу на y униформно прилази нули у x са повећањем n, али је решење

Ово решење се приближава бесконачности ако nx није целобројни умножак π за било коју не-нулту вредност y. Кошијев проблем за Лапласову једначину се назива лоше постављеним, јер решење континуирано не зависи од података проблема. Такви лоше постављени проблеми обично нису задовољавајући за физичке примене.

Нотација[уреди | уреди извор]

У парцијалним диференцијалним једначинама је уобичајено да се парцијални деривати означе користећи индексе.

У физици се, del или набла () често користе за означавање просторних извода, а , ü за временске изводе. На пример, таласна једначина (доле описана) се може написати као

или

где је Δ Лапласов оператор.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sciavicco, Lorenzo; Siciliano, Bruno (2001). Modelling and Control of Robot Manipulators (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. стр. 32. ISBN 9781852332211. 
  2. ^ Agarwal, Ravi P.; Lakshmikantham, V. (1993). Uniqueness and Nonuniqueness Criteria for Ordinary Differential Equations. World Scientific. стр. 159. ISBN 978-981-02-1357-2. 
  3. ^ von Kowalevsky, Sophie (1875), „Zur Theorie der partiellen Differentialgleichung”, Journal für die reine und angewandte Mathematik, 80: 1—32  (German spelling of her surname used at that time.)
  4. ^ Nakhushev, A.M. (2001). „Cauchy–Kovalevskaya theorem”. Ур.: Hazewinkel Michiel. Encyclopaedia of Mathematics. Springer. ISBN 978-1556080104. 
  5. ^ see Lewy (1957)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Agarwal, Ravi P.; Lakshmikantham, V. (1993). Uniqueness and Nonuniqueness Criteria for Ordinary Differential Equations. World Scientific. ISBN 978-981-02-1357-2. 
  • Adomian, G. (1994). Solving Frontier problems of Physics: The decomposition method. Kluwer Academic Publishers. 
  • Courant, R. & Hilbert, D. (1962), Methods of Mathematical Physics, II, New York: Wiley-Interscience .
  • Evans, L. C. (1998), Partial Differential Equations, Providence: American Mathematical Society, ISBN 978-0-8218-0772-9 .
  • Holubová, Pavel Drábek ; Gabriela (2007). Elements of partial differential equations ([Online-Ausg.]. изд.). Berlin: de Gruyter. ISBN 9783110191240. 
  • Ibragimov, Nail H (1993), CRC Handbook of Lie Group Analysis of Differential Equations Vol. 1-3, Providence: CRC-Press, ISBN 978-0-8493-4488-6 .
  • John, F. (1982), Partial Differential Equations (4th изд.), New York: Springer-Verlag, ISBN 978-0-387-90609-6 .
  • Jost, J. (2002), Partial Differential Equations, New York: Springer-Verlag, ISBN 978-0-387-95428-8 .
  • Lewy, Hans (1957), „An example of a smooth linear partial differential equation without solution”, Annals of Mathematics, Second Series, 66 (1): 155—158, doi:10.2307/1970121 .
  • Liao, S.J. (2003), Beyond Perturbation: Introduction to the Homotopy Analysis Method, Boca Raton: Chapman & Hall/ CRC Press, ISBN 978-1-58488-407-1 
  • Olver, P.J. (1995), Equivalence, Invariants and Symmetry, Cambridge Press .
  • Petrovskii, I. G. (1967), Partial Differential Equations, Philadelphia: W. B. Saunders Co. .
  • Pinchover, Y. & Rubinstein, J. (2005), An Introduction to Partial Differential Equations, New York: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-84886-2 .
  • Polyanin, A. D. (2002), Handbook of Linear Partial Differential Equations for Engineers and Scientists, Boca Raton: Chapman & Hall/CRC Press, ISBN 978-1-58488-299-2 .
  • Polyanin, A. D. & Zaitsev, V. F. (2004), Handbook of Nonlinear Partial Differential Equations, Boca Raton: Chapman & Hall/CRC Press, ISBN 978-1-58488-355-5 .
  • Polyanin, A. D.; Zaitsev, V. F. & Moussiaux, A. (2002), Handbook of First Order Partial Differential Equations, London: Taylor & Francis, ISBN 978-0-415-27267-4 .
  • Roubíček, T. (2013), Nonlinear Partial Differential Equations with Applications (2nd изд.), Basel, Boston, Berlin: Birkhäuser, ISBN 978-3-0348-0512-4, MR 3014456, doi:10.1007/978-3-0348-0513-1 
  • Solin, P. (2005), Partial Differential Equations and the Finite Element Method, Hoboken, NJ: J. Wiley & Sons, ISBN 978-0-471-72070-6 .
  • Solin, P.; Segeth, K. & Dolezel, I. (2003), Higher-Order Finite Element Methods, Boca Raton: Chapman & Hall/CRC Press, ISBN 978-1-58488-438-5 .
  • Stephani, H. (1989), Differential Equations: Their Solution Using Symmetries. Edited by M. MacCallum, Cambridge University Press .
  • Wazwaz, Abdul-Majid (2009). Partial Differential Equations and Solitary Waves Theory. Higher Education Press. ISBN 978-3-642-00251-9. 
  • Wazwaz, Abdul-Majid (2002). Partial Differential Equations Methods and Applications. A.A. Balkema. ISBN 978-90-5809-369-1. 
  • Zwillinger, D. (1997), Handbook of Differential Equations (3rd изд.), Boston: Academic Press, ISBN 978-0-12-784395-7 .
  • Gershenfeld, N. (1999), The Nature of Mathematical Modeling (1st изд.), New York: Cambridge University Press, New York, NY, USA, ISBN 978-0-521-57095-4 .
  • Krasil'shchik, I.S. & Vinogradov, A.M., Eds. (1999), Symmetries and Conserwation Laws for Differential Equations of Mathematical Physics, American Mathematical Society, Providence, Rhode Island, USA, ISBN 978-0-8218-0958-7 .
  • Krasil'shchik, I.S.; Lychagin, V.V. & Vinogradov, A.M. (1986), Geometry of Jet Spaces and Nonlinear Partial Differential Equations, Gordon and Breach Science Publishers, New York, London, Paris, Montreux, Tokyo, ISBN 978-2-88124-051-5 .
  • Vinogradov, A.M. (2001), Cohomological Analysis of Partial Differential Equations and Secondary Calculus, American Mathematical Society, Providence, Rhode Island, USA, ISBN 978-0-8218-2922-6 .
  • Cajori, Florian (1928). „The Early History of Partial Differential Equations and of Partial Differentiation and Integration” (PDF). The American Mathematical Monthly. 35 (9): 459—467. doi:10.2307/2298771. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2018. г. Приступљено 07. 03. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]