Патријарх српски Павле

Из Википедија

Патријарх Павле
Његова светост Патријарх српски Г.Г. Павле
рођен:	11. септембар 1914. Кућанци (Аустроугарска)

Патријарх српски Павле је поглавар Српске православне цркве. Његово пуно име и титула гласи Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки, Патријарх српски Г.Г. Павле. Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

3. децембра 1990. изабран је за патријарха Српске православне цркве. Избор, међутим није прошао лако. Пре свега, обављен је за живота претходног патријарха Германа и то без његове сагласности. Осим тога, његово име се нашло на листи кандидата тек у деветом кругу гласања. Све до тог круга, довољан број гласова за улазак на листу добила су свега два кандидата (епископи Сава и Стефан), а тек у деветом "цензус" је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога по тзв. апостолком начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит Антоније их је промешао и потом "извукао" коверат са именом патријарха, најстарији присутни великодостојник митрополит Владислав отворио је коверат и прочитао име. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

[уреди] Занимљивости

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.

[уреди] Водич за даље штиво

• Радмила Радић, Патријарх Павле-биографија

[уреди] Спољашње везе

• Званични сајт Српске православне цркве
• Патријарх српски Павле: Без осуда, отворено, очински (сећања и размишљања)
• Патријарх српски Павле: О посту и причешћивању
• Патријарх српски Павле: Који се дух јавља спиритистима((PDF))
• Представљање књиге "Патријарх Павле - биографија"
• Деведесет лета патријарха Павла („Данас“, 9. септембар 2004.)

Претходник: Герман	патријарх српски 1990 -	Наследник: -
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}

п • р • у

Поглавари Српске православне цркве

Архиепископи (1219 - 1337):
Свети Сава • Свети Арсеније I Сремац • Свети Сава II • Данило I • Јоаникије I • Свети Јевстатије I • Свети Јаков • Свети Јевстатије II • Свети Сава III • Свети Никодим • Свети Данило II

Патријарси (1346 - 1463):
Свети Јоаникије II • Сава IV • Свети Јефрем • Свети Спиридон • Данило III • Сава V • Данило IV • Свети Кирило • Свети Никон • Теофан • Никодим II • Арсеније II
(1557 - 1766)
Свети Макарије Соколовић • Антоније Соколовић • Герасим Соколовић • Саватије Соколовић • Никанор • Јеротеј • Филип • Јован • Пајсије I Јањевац • Свети Гаврило I Рајић • Максим Скопљанац • Арсеније III Црнојевић • Калиник I • Атанасије I • Мојсије Рајовић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Јоаникије III Караџа-Грк • Атанасије II Гавриловић • Гаврило II Сарајевац • Гаврило III • Викентије Стефановић • Пајсије II Грк • Гаврило IV Грк • Кирило II • Василије Јовановић-Бркић • Калиник II Грк
(1920 - )
патријарх Димитрије • патријарх Варнава • патријарх Гаврило • патријарх Викентије • патријарх Герман • патријарх Павле

Карловачки митрополити и патријарси (1690 - 1920):
Арсеније III Црнојевић • Исаија Ђаковић • Софроније Подгоричанин • Викентије Поповић • Мојсије Петровић • Вићентије Јовановић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Исаија Антоновић • Павле Ненадовић • Јован Ђорђевић • Вићентије Јовановић Видак • Мојсије Путник • Стефан Стратимировић • Стефан Станковић • Јосиф Рајачић • Самуило Маширевић • Прокопије Ивачковић • Герман Анђелић • Георгије Бранковић • Лукијан Богдановић

Београдски митрополити (1801 - 1920):
Леонтије Ламбровић • Агатанел • Антим • Мелентије Павловић • Петар Јовановић • Михаило Јовановић • Теодосије Мраовић • Инокентије Павловић • Димитрије Павловић

У Црној Гори (1484 - 1920)
(1484 - 1697)
Висарион • Вавила • Роман • Герман • Рому • Василије • Макарије • Дионисије • Ромил • Пахомије • Ђерасим • Венијамин • Стефан • Руфим I • Мардарије • Пајсије • Руфим II • Висарион Бориловић-Бајица • Сава Очинић
Петровић-Његоши (1697 - 1852)
Данило • Сава • Василије • Арсеније Пламенац • Петар I • Петар II • Данило II
(1852 - 1920)
Никанор Ивановић • Иларион Рогановић • Висарион Љубиша • Митрофан Бан