Пекинг

Из Википедија

Пекинг, главни град НР Кине
Пекинг, главни град НР Кине

Пекинг (на кинеском: 北京, Běijīng - северна престоница) је главни град Народне Републике Кине (НРК).

Пекинг је са 14,5 милиона становника други највећи град у Кини после Шангаја. Пекинг је једна од четири градске области које су под директном контролом Централне владе. Велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и аутопутева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Пекинг је такође и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонг Конг значајнији економски центри од Пекинга.[1] Пекинг ће бити домаћин Летњих олимпијских игара 2008.

Садржај

[уреди] Историја

[уреди] Рана историја

Џоукоудијен
Џоукоудијен

Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, у којима је живео пекиншки човек. Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230-250.000 година. Палеолитски хомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година[2]. У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од заражених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[3]

Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области.[3] За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управитеља садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одаве повео устанак Ан Ши 775. године

Пагода храма Тијенинг у близини Гуананмена у Пекингу, саграђена 1120. за време династије Лијао.
Пагода храма Тијенинг у близини Гуананмена у Пекингу, саграђена 1120. за време династије Лијао.

[уреди] Средњовековни период

Године 936. касна династија Јин (936-947) из северне Кине је уступила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, народу Китан. Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченска династија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[3] Zhongdu се налазио у подручју око данашњег Тијенингси, мало југозападно од данашњег Пекинга. Неки од најстаријих остатака који дана постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао.

Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[4] У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије Јуан Кублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[3] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.

[уреди] Период династија Минг и Ћинг

Угаона кула Забрањеног града, која се налази у центру Пекинга.
Угаона кула Забрањеног града, која се налази у центру Пекинга.

Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђан на њиховом месту.

Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[5]

Забрањени град и Дворана савршене хармоније, поглед са Капије савршене Хармоније
Забрањени град и Дворана савршене хармоније, поглед са Капије савршене Хармоније

Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406-1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенамен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.

Након што су Манчу збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манчу израз Гмун Хцен. Пекинг су током Боскерског устанка 1900. опселе и заузеле стране армије.

[уреди] Период Републике Кине

Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.

Јуан је постепено консолидовао власт, што је кулминирало његовим пролашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умрло мање од годину дана касније. Кина је пала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.

Након успеха Куоминтангове Северне експедиције која је примирила комаданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928.[6], што значи „северни мир“.[1]

Током Другог кинеско-јапанског рата, Јапанци су освојили Пејпинг 29. јула 1937.[1] Током окупације, граду је враћено старо име Пекинг и постао је седиште Привремене Владе Републике Кине, марионетске државе која је управљало кинеским делом северне Кине под окупацијом Јапана. Касније је та влада спојена са већом влада владом Ванг Јингвеја, чије је седиште било у Нанкингу. Царска јапанска армија је у граду основала центар за бактериолошко истраживање јединица 1855, у ком су јапански доктори производили и тестирали биолошко и хемијско оружје над људима.

Након предаје Јапана у Другом светском рату, Пекингу је 15. августа 1945. опет промењено име у Пејпинг.

Мао Цедунг проглашава оснивање Народне Републике Кине 1949.
Мао Цедунг проглашава оснивање Народне Републике Кине 1949.
Непознати демонстрант стоји иза колоне тенкова на тргу Тјенамен који су пошли да угуше протесте на тргу Тјенамен 1989..
Непознати демонстрант стоји иза колоне тенкова на тргу Тјенамен који су пошли да угуше протесте на тргу Тјенамен 1989..

[уреди] Период Народне Републике Кине

Модерне зграде у Пекингу
Модерне зграде у Пекингу

На дан 31. јануара 1949, током Кинеског грађанског рата, комунистичке снаге су ушле у Пекинг без борбе. Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом је 1. октобра 1949. на Тјенамену објавила стварање Народне Републике Кине. Само неколико дана раније, Народна политичка консултативна конференција Кине је одлучила да ће Пејпинг бити главни град нове државе и да ће му име бити промењено назад у Пекинг.

У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручка и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних counties је укључено у оптшину, проширивши површину оптшине неколико пута и дајући му данашњи изглед. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.

Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се много проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне квартове. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке квартове, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.

Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ сабраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив миграната из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.

[уреди] Географија и клима

Пекинг се налази у северном врху приближно троугласте Севернокинеске низија, која се отвара на југ и исток од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине , док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овон неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа.

[уреди] Економија

Године 2006 БДП у Пекингу је износио 772,03 милијарди јуана (око 97 милијарди $) и повећао се за 12% у односу на прошлу годину. БДП по глави становника је износио 49.505 јуана и повећао се за 8,8% у односу на предходну годину, а скоро дупло у односу на 2000. годину. Године 2005. примарна, секундарна и терцијарна индустрија у Пекингу је вредела 9,77 милијарди јуана, 210,05 милијарди јуана, и 461,63 милијарди јуана. Године 2006. просечан приход по глави становника који живе у градском подручју је износио 19.978 јуана, и реално се повећао за 12,9% у односу на предходну годину. У сеоским срединама просечан приход је износио 8.620 јуана, а реалан пораст је износио 9,6%.

У Пекингу трговина некретнинама и аутомобилски сектор доживљавају прави процват последњих година. Године 2005. продано је укупно 28,032 милиона квадратних метара стамбеног простора чија је вредност износила 175,88 милијарди јуена. Укупан број регистрованих аутомобила у Пекингу је 2004. године износио 2.146.000, од којих је 1.540.000 било у приватном поседу[7].

У пекингу је основана централна пословна четврт (енгл. central business district) која се сматра економским центром града, и у којој се налазе регионална седишта разних компанија, тржни центри и најмодернији стамбени простор. Улице Вангфуђинг (Wángfǔjǐng) и Сјидан (Xīdān) су главни трговачки центри. Жонгџуанцун, назван „Кинеска силиконска долина“ је главни центар електронске и рачунарске индустрије, као и медицинских истраживања[8]. Пекинг је такође познат по томе што је центар фалсификоване робе[9] Пекинг је такође светски лидер у производњи и продаји меламина и производа од меламина[10].

Пољопривреда је развијена ван урбаног дела града. Главни пољопривредни производи су пшеница и кукуруз. Поврће се такође гаји у околини града.

Пекинг се убрзано развија, а то ствара бројне проблеме у граду. Нпр. град је познат по честим појавама смога. Такође су чести пројекти за штедњу електричне енергије које покреће власт. Грађани и туристи се често жале на квалитет воде за пиће и на цене електричне енергије и гаса. Због проблема са смогом главним индустријским загађивачима у околини града наређено је да уведу технологије које не загађују животну средину или да се иселе из околине Пекинга. Многе фабрике, у немогућности да уведу еколошки задовољавајуће стандарде се исељавају у друге градове.

[уреди] Градови побратими

Пекинг одржава побратимске везе са следећим градовима или провинцијама.[11]


[уреди] Извори

  1. ^ 1,0 1,1 1,2 "Beijing". The Columbia Encyclopedia (6th). (2007). 
  2. ^ The Peking Man World Heritage Site at Zhoukoudian
  3. ^ 3,0 3,1 3,2 3,3 Beijing's History. China Internet Information Center. Добављено дана 2008-05-01.
  4. ^ Beijing - Historical Background. Cities Guide. Economist.com (2008). Добављено дана 2008-05-01.
  5. ^ Rosenburg, Matt T.. Largest Cities Through History. About.com.
  6. ^ Шаблон:Harvnb
  7. ^ Урбана конструкција. Пекиншка општинска канцеларија за статистику (2006). Добављено дана 2008-03-15.
  8. ^ (2004-02-12). "Статистички извештај из 2003. године о Националној Економији и Социјалном развоју града Пекинга". Пекиншка, општинска канцеларија за статистику. Добављено дана 2008-03-15.
  9. ^ "Pirates weave tangled web on 'Spidey'", The Hollywood Reporter, Ројтерс, 2007-04-27. Добављено дана 2008-03-15.
  10. ^ Њу, Шупинг, Хорнби, Луси. "Велика потражња за меламином у Кини, као зачином", The Boston Globe, Ројтерс, 2007-04-30. Добављено дана 2008-03-15.
  11. ^ Beijing Official Website International. Beijing International (2007-10-22). Добављено дана 2007-10-23.
  1. PSN ČS Akademija vied, Praha 1966.
  2. Prijatelj slušalaca izd. CRI br.11/06, Beijing China 2006.
  3. Prijatelj slušalaca izd. CRI br.16/07, Beijing China 2007.

[уреди] Спољашње везе

Викимедија остава има још сродних мултимедијалних датотека:


Координате: 18°-54° СГШ, 74°-135° ИГД

Административна подела Народне Републике Кине Застава НР Кине
Провинције: Анхуи | Гансу | Гуангдунг | Гуиџоу | Ђилин | Ђијангсји | Ђијангсу | Јинан | Лијаонинг | Сечуан | Шандунг | Шансји (Тијенјуен) | Шансји (Сјиан) | Ћингхаи | Х'-нан | Хаибеи | Хаинан | Хеи-лунг-ђијанг | Хубеи | Хунан | Фуђијен | Џ'-ђијанг
Аутономне регије: Гуангсји | Нингсја | Сјин-ђијанг | Тибет | Унутрашња Монголија
Градови у рангу провинције: Пекинг | Шангај | Тијенђин | Чунгћинг
Специјалне административне регије: Макау Макау | Хонгконг Хонгконг


Главни градови у Азији

Абу Даби • Аман • Анкара • Ашхабад • Астана • Багдад • Баку • Бандар Сери Бегаван • Бангкок • Бејрут • Бишкек • Вијентијан • Дамаск • Дака • Дили • Доха • Душанбе • Исламабад • Јерусалим • Јереван • Кабул • Катманду • Куала Лумпур • Кувајт • Манама • Mанила • Маскат • Наи Паи То • Њу Делхи • Никозија • Пекинг • Пном Пен • Пјонгјанг • Ријад • Сана • Сеул • Сингапур • Тајпеј • Ташкент • Тбилиси • Техеран • Тимбу • Токио • Улан Батор • Ханој • Џакарта • Шри Џајаварденепура Коте


Добављено из "http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D0%BA%D0%B8%D0%BD%D0%B3"