Периодонцијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хистолошки препарат зуба:
A: зуб
B: десни (гингива)
C: алвеоларна кост
D: периодонцијум

Периодонцијум (лат. periodontium) је специјализовано везивно ткиво које окружује корен зуба и причвршћује га за фасцикуларну кост. Простор између кости и зуба се назива периодонтални простор (лат. spatium periodontale) и његова ширина износи 0,18-0,20 mm. Временом се овај простор смањује.[1] У њему се налазе ћелије, крвни и лимфни судови, нерви и Шарпејева влакна.

Шарпејева влакна су нееластична, таласаста, колагена влакна (тип I и тип III) која су разапета између зуба и алвеоле и која ограничавају покрете зуба у физиолошким границама. Она су груписана у снопове и поређана тако да се супротстављају силама притиска, вуче и торзије. Према правцу влакна се деле на хоризонтална, коса и радијална,[2] а постоји и подела на гингивалну и алвеоларну групу. У горњем делу алвеоле правац пружања колагених влакана је хоризонталан, а идући према врху корена постаје све више кос. Овакав распоред чини да веза између зуба и алвеоле буде истовремено чврста и еластична, тако да у току жвакања не може доћи до оштећења околних ткива.[3]

У периодонцијуму, између Шарпејевих влакана, се налази аморфни интерцелуларни матрикс кога сачињавају мукополисахариди и разне врсте ћелија: остеобласти, цементобласти, фибробласти, ћелије имунског система, ретке заостале епителне ћелије Хертвигове кошуљице (Маласезова епителна острвца) итд.[4]

Улога периодонцијума је да фиксира зуб за кост вилице, да амортизује дејство сила ослобођених током жвакања и говора, да спречи веће померање зуба у алвеоли ("еластична кочница") и потенцијално оштећење околних структура,[5] а он делује и на формирање и ресорпцију коштаног ткива.[6] Зуби човека и других сисара ипак нису чврсто срасли са алвеолама и могу умерено да се померају, што такође доприноси амортизацији.[7] У току тих покрета Шарпејева влакна се затежу и опуштају у зависности од правца деловања силе. Ово је веза типа гомофозе.[8]

Дентин зуба са цементим омотачем и алвеоларна кост са периодонцијумом чини потпорни систем, назван пародонцијум. Обољење овог система познато под именом парадентоза доводи до слабљења ове дентоосеалне везе и последичног испадања зуба и других проблема.[3]

Улоге припојног система[уреди]

Физиолошке улоге припојног система су:

  • потпорна (преко њега се остарује биолошка и механичка веза зуба са алвеолом),
  • формативна (коју обављају ћелије остеобласти, фибробласти и цементобласти омогућавајући висок репараторни потенцијал потпорних структура),
  • нутритивна (коју обављају артеријски крвни судови),
  • неуросензорна, и
  • заштитна улога (јер прихвата и амортизује различите силе које делују на зуб).

Обољења[уреди]

Пародонтопатије су болести потпорног апарата зуба и могу бити: запаљенске (пародонтитис), атрофичне (пародонтоза) и мешовите.

Оне могу настати као последица општих поремећаја у организму (авитаминоза, хормонални поремећаји, алергије, тровање тешким металима) или као последица локалних надражаја (зубни каменац, плак, унилатерално жвакање, шкрипање зубима, поремећај оклузије, денталне аномалије и др).[2]

Почетна фаза болести се назива гингивитис (упала десни). Одликује се болом, црвенилом, отоком и евентуалним крварењем.[5] То је релативно често обољење, присутно код више од 80% хумане популације, али није нарочито опасно. Уколико се не лечи, болест може да се прошири и на околне коштане структуре и лигамент зуба. Након тога, у поодмаклој фази јављају се разградња кости, гнојне упале, непријатан задах, расклимавање зуба итд.

У терапији пародонтопатије врши се уклањање узрока иритације, санирање зуба, понекад протетско и ортопедско збрињавање и одржавање оралне хигијене.

Референце[уреди]

  1. Cate, A.R. Ten. Oral Histology: development, structure, and function. 5th ed. 1998. Page 256. ISBN 0-8151-2952-1.
  2. 2,0 2,1 Олга Јанковић, Верица Вуњак: Морфологија зуба, VII издање ("Завод за уџбенике и наставна средства“ Београд, 2001.) ISBN 86-17-08912-1
  3. 3,0 3,1 З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: „Хистолошка грађа органа“ ("Бонафидес“ Ниш 2001) ISBN 86-7434-003-2
  4. Cate, A.R. Ten. Oral Histology: development, structure, and function. 5th ed. 1998. Page 260. ISBN 0-8151-2952-1.
  5. 5,0 5,1 Душан Трпинац: Хистологија за студенте фармације, IV издање ("Кућа штампе“ Београд, 2000.)
  6. Ross, Michael H., Gordon I. Kaye, and Wojciech Pawlina, 2003. Histology: a text and atlas. 4th edition. Page 453. ISBN 0-683-30242-6.
  7. Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)
  8. Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник“ Београд, 2000.) ISBN 86-7549-175-1