Петар Бабић

С Википедије, слободне енциклопедије
петар бабић
Петар Бабић Пепа
Лични подаци
Датум рођења(1919-11-01)1. новембар 1919.
Место рођењаТишковац Лички, код Доњег Лапца, Краљевство СХС
Датум смрти31. октобар 2006.(2006-10-31) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијавојно лице
Породица
СупружникМилица Лола Бабић
Деловање
Члан КПЈ одјануара 1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411979.
Чингенерал-пуковник
Амбасадор СФРЈ у Канади
Период19721976.
ПретходникТоде Ћурувија
НаследникМитко Чаловски
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за војне заслуге са великом звездом Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Петар Бабић Пепа (Тишковац Лички, код Доњег Лапца, 1. новембар 1919Београд, 31. октобар 2006), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. новембра 1919. године, од оца Стевана и мајке Раде у селу Тишковац Лички, код Доњег Лапца. Поред основне школе, завршио је три разреда Стручне занатске школе у Дрвару, где је учио машинбраварски занат.

Као млади металски радник, 1936. године је приступио организацији Уједињених радничких синдиката (УРС) у Дрвару, а идуће 1937. године је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Због учествовања у акцијама радничке омладине, отпуштен је с посла, а затим позван на одслужење војног рока, који је служио у Карловцу и Загребу.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

Априлски рат 1941. године, га је затекао у Југословенској војсци. После капитулције, избегао је заробљавање и вратио се у родни крај. Учествовао је у припремама оружаног устанка у Лици. Крајем новембра 1941. године, постављен је за политичког делегата вода у батаљону „Марко Орешковић“, а убрзо потом је постао политички комесар чете у истом батаљону. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је јануара 1942. године.

Априла 1942. године, када је формиран Трећи лички партизански одред, постављен је за заменика политичког комесара Одреда и руководиоца партијске организације у Одреду. Од августа 1942. до фебруара 1943. године био је политички комесар Друге личке пролетерске ударне бригаде. Од фебруара до маја 1943. године налазио се у Трећој личкој ударној бригади. Маја 1943. године, Главни штаб НОВ и ПО Хрватске га је поставио на дужност политичког комесара новоформираног Штаба Книнског оперативног сектора. У јесен 1943. постављен је за политичког комесара Деветнаесте севернодалматинске дивизије и на тој функцији остао је до краја рата.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После завршетка Другог светског рата, наставио је професионалну војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА), у којој је обављао високе војне и политичке дужности — био је политички комесар Прве тенковске дивизије, у Крању и Тенковског корпуса, у Скопљу; наставник тактике и начелник класе у Вишој војној академији ЈНА; заменик помоћника Државног секретара за послове народне одбране за кадровско-персоналне послове ЈНА; начелник Кабинета Врховног команданта маршала Јосипа Броза Тита; секретар Савета народне одбране и помоћник Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ за војно-привредни сектор.

Године 1972. именован је за амбасадора СФР Југославије у Канади. По повратку из Канаде, 1976. године, преузео је дужност председника Заједнице индустрије наоружања и војне опреме Југославије (ЗИНВОЈ). Активна служба престала му је 1979. године, када је пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА.

Завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“, Вишу војну академију ЈНА и Командно-генералштабни колеџ у Сједињеним Америчким Државама (енгл. US Army Command and General Staff College), током 1956. и 1957. године.

Умро је 31. октобра 2006. године у Београду, дан уочи 87. рођендана. Сахрањен је 4. новембра у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Две сестре и брат били су учесници Народноослободилачке борбе. Млађи брат Перо му је 5. августа 1995. сурово убијен у акцији Хрватске војске, „Олуја“, на аеродрому Жељава.

Одликовања[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су:

Литература[уреди | уреди извор]