Петар Врангел

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Врангел

Pyotr Wrangel 1920, painting.jpg
Петар Врангел

Лични подаци
Датум рођења 15. август 1878.
Место рођења Новоалександровск (Руска Империја)
Датум смрти 25. април 1928.
Место смрти Брисел (Белгија)

Петар Николајевич Врангел (рус. Пётр Николаевич Врангель, нем. Freiherr Peter von Wrangel); Новоалександровск, 15. август 1878Брисел, 25. април 1928) је био барон, генерал, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917. године [1].

Био је познат под надимком „Црни барон“, јер је најчешће носио црну козачку униформу.

Рани живот и школовање[уреди]

Рођен је 15. августа 1878. године у Новоалександровску у Ковенској губернији, (данас Зарасаи у Литванији) у племићкој породици немачког порекла. У даљем је сродству са чувеним руским морепловцем и поларним истраживачем, бароном Фердинандом Врангелом. [2]

Завршио је техничку школу у Ростову (1896) и Рударски институт у Санкт Петербургу (1901). У елитни Гардијски коњички пук је ступио 1901. године, а 1902. је након завршене Николајевске коњичке школе постао резервни официр. Убрзо након тога је напустио војску и отишао на службу у Иркутск, где је обављао посебне послове за гувернера. [3]

Руско-јапански рат[уреди]

На почетку Руско-јапанског рата, у јануару 1904, поново се пријавио у војску. Додељен је 2. пуку Трансбајкалског козачког корупса. Истицао се у борби, па је децембра 1904, унапређен је у чин поручника и одликован орденима Свете Ане и Светог Станислава. Након завршетка рата, прекомандован је у 55. фински драгонски пук, који је учествовао у казненој експедицији у балтичком региону, под командом генерала А. Н. Орлова. У Гардијски коњички пук се вратио 1907. Николајевску империјалну генералштабну академију је завршио 1910. а Коњичку официрску школу 1911. [3]

Први светски рат[уреди]

На самом почетку Првог светског рата, Врангел је унапређен у чин коњичког капетана и дата му је команда над коњичким ескадроном. Дана 13. октобра 1914. постао је један од првих руских официра одликованим оредног Светог Ђорђа IV степена, највишим руским војним одликовањем. Децембра 1914. је унапређен у чин пуковника. У октобру 1915, Врангел је прекомандован на Југоисточни фронт, где је постављен за команданта 1. Пука Трансбајкалских козака. Јединица је била веома активна против Аустријанаца, и Врангел се посебно истакао током Брусиловљеве офанзиве. Унапређен је у чин генерал-мајора у јануару 1917. и преузео је команду на 2. Бригадом Усиријске коњичке дивизије, која је јула исте године спојена са другим коњичким јединицима, да би сачинила Консолидовани коњички корпус. Врангел је у лето 1917. одликован Крстом Светог Ђорђа IV степена за одбрану линије на реци Збруч. [4]

Грађански рат[уреди]

Генерал барон Врангел у црној козачкој униформи која му је донела надимак „Црни Барон“

Након изласка Русије из Првог светског рата, Врангел је напустио војску и отишао у Јалту на Криму, где је живео у дачи, док га бољшевици нису ухапсили крајем 1917. Успева му да побегне у Кијев, где се на кратко прикључио армији новостворене државе Украјине под вођством Павла Скоропадског. Убрзо му је постало јасно да се ради о марионетској влади која постоји само захваљујући огромној немачкој помоћи.

Након напуштања украјинске владе, августа 1918. прикључио се антибољшевичкој Добровољачкој армији, са штабом у Јекатеринодару (данас Краснодар), где добија команду над Првом коњичком дивизијом и чин генерал-мајора. После Друге кубанске офанзиве крајем 1918, бива унапређен у генерал-потпуковника, а његова дивизија прераста у корпус. Као агресивни командант, постигао је велики број победа на северном Кавказу. Од јануара 1919. његова војска мења име у „Кавкаска добровољачка армија“. Веома брзо је стекао репутацију вештог вође и праведног администратора. Није толерисао безакоње или пљачку међу својим јединицама и уживао је велики углед међу народом.

Врангел се ускоро сукобио са командантом сектора Јужне Русије, генералом Антоном Дењикином, који је инситирао на брзом маршу на Москву. Врангел је уместо тога захтевао да се прво изврши продор ка Царицину, (данас Волгоград) ради спајања са армијом адмирала Александра Колчака, који је и извршио 30. јуна 1919, након три неуспела покушаја козачког атамана Петра Краснова из 1918. У Царицин је стигао непосредно пре него што је Дењикин потписао „Московску директиву“ која је по Врангеловим речима: „представљала смртну пресуду јединицама Југа Русије“. Ипак, на инсистирање Дењикина, није му омогућено да споји своје јединице са јединицама адмирала Колчака, па је у новембру 1919. повео војску ка северу, уместо ка Москви. Наставак неслагања са Дењикином је довео до тога да Врангелу буде одузета команда, након чега је 8. фебруара 1920. отишао у изгнанство у Истанбул.

Када је 20. марта 1920, Дењикин био принуђен да напусти место главнокомандујућег, војни комитет који је предводио генерал Абрам Драгомиров у Севастопољу, замолио је Врангела да се врати у земљу и преузме дужност врховног команданта снага Белих на Криму. Врангел је прихватио позив и преузео дужност 4. априла 1920. Сместа је формирао коалицииону владу која је покушала да спроведе радикалне реформе, укључујући и аграрну реформу. Признао је новостворене антибољшевичке републике, међу којима су, између осталих, биле Украјина и Грузија и успоставио је односе са њима. Ипак, у овој фази Руског грађанског рата, било је прекасно за овакве мере, јер је покрет Белих убрзано губио подршку како у земљи, тако и у иностранству.

Бела армија - црни барон[уреди]

Бољшевички пропагандиста Павел Григорјевич Горинштајн (рус. Павел Григорьевич Горинштейн) је искористио Врангелов надимак у маршу „Црвена армија је најјача“ (рус. Красная Армия всех сильней), познатом још и под именом „Бела армија, црни барон“ (рус. Белая армия, черный барон)[5].


Бела армија, црни барон,
Сањају да поврате царски трон,
Али од тајги до британских мора,
Црвена армија је најјача.


(рус. Белая армия, чёрный барон
Снова готовят нам царский трон,
Но от тайги до британских морей
Красная Армия всех сильней.
)

Пораз и одлазак у егзил[уреди]

Након низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, и великих изгледа за нове поразе у Северној Таврији и на Криму, Врангел је организовао масовну евакуацију са обала Црног мора. Дао је сваком официру, војнику и цивилу могућност да бира: да се евакуише с њим и упусти у непознато, или да остане у Русији и да се суочи са бесом Црвене армије. Врангел је напустио Русију 14. новембра 1920. бродом „Генерал Корнилов“, последњим транспортом са војницима и цивилима који је испловио са Крима.

У почетку је живео у Истанбулу на својој јахти „Лукул“, све док на њу није налетео и потопио је италијански пароброд „Адриа“, који је претходно испловио из совјетске луке Батум. Врангел се у то време затекао на копну, а овај инцидент се сматра неуспелим покушајем атентата.

Након овог догађаја, Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, [6] где је постао вођа свих руских избеглица, јер је несумњиво био најугледнији од свих Белих емиграната у изгнанству. Године 1924, основао је Руски опште-војни савез (рус. Русский общевоинский союз), организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага у изгнанству. Од септембра 1927. се настанио у Бриселу у Белгији. Врангелови мемоари су објављени у часопису „Бело дело“ рус. Белое дело, и као књига у Берлину 1928. [7]

Смрт[уреди]

Биста генерала барона Врангела у Сремским Карловцима

После изненадне и кратке болести, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу. Врангелова породица је изразила уверење да га је отровао брат његовог слуге, који је кратко време живео у његовој кући, и за кога се сумњало да је био совјетски агент. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка. [8]

Генералу барону Петру Врангелу је 14. септембра 2007. откривен споменик у Сремским Карловцима. Споменик је дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше, а финансирао га је руски милијардер Александар Лебедев (рус. Александр Евгеньевич Лебедев). Откривању споменика су присуствовали и званични представници Руске Федерације. [9]

Одликовања[уреди]

  • Order of Saint Anne Ribbon.PNG Орден Св. Ане IV реда, 1904
  • Order of Saint Stanislaus Ribbon.PNG Орден Св. Станислава III реда са мачевима и лентом, 1906.
  • Order of Saint Anne Ribbon.PNG Орден Св. Ане III реда, 1906
  • Order of Saint Stanislaus Ribbon.PNG Орден Св. Станислава II реда, 1912
  • OrderStGeorge4cl rib.png Орден Св. Ђорђа IV реда, 1914
  • Saint vladimir (bande).png Орден Св. Владимира IV реда са мачевима и лентом, 1914
  • Златни мач Св. Ђорђа „за храброст“, 1915
  • Saint vladimir (bande).png Орден Св. Владимира III реда са мачевима, 1915
  • Крст Св. Ђорђа IV реда, 1917
  • Орден Св. Николе чудотворца II реда

Извори[уреди]

  • Lincoln, W. Bruce. Red Victory: A History of the Russian Civil War. New York, Simon and Schuster, 1989. ISBN 0-671-63166-7
  • Luckett, Richard. The White Generals: An Account of the White Movement and the Russian Civil War. New York, Viking, 1971. ISBN 0-670-76265-2
  • Wrangel, Alexis, General Wrangel - Russia's White Crusader, London, 1987 (reprint 1990) ISBN 0-85052-890-9
  • Always With Honour. By General Baron Peter N Wrangel. Robert Speller & sons. New York. 1957.
  • Врангель П. Н. Южный фронт (ноябрь 1916 г. — ноябрь 1920 г.). Часть I. // Воспоминания. — М.: ТЕРРА, 1992. — С. 531. — ISBN 5-85255-138-4
  • Шамбаров В. Е. Белогвардейщина. — М.: ЭКСМО, Алгоритм, 2007. — С. 450. — (История России. Современный взгляд). —. ISBN 978-5-9265-0354-5.
  • Literatur von und über Pjotr Nikolajewitsch Wrangel im Katalog der Deutschen Nationalbibliothek

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]